Хондурас се поново суочава с једним од најосетљивијих питања у својој историји: коме земља треба да служи?
То питање добија нови значај ступањем на снагу Уредбе 107-2026, под називом „Закон о јачању и заштити агроиндустријског сектора, енергетских пројеката, туризма, сточарства и малих пољопривредних произвођача Хондураса“.
Закон ове делатности проглашава питањима од националног интереса и приоритета, утврђује посебну заштиту за одређене земљишне површине и производну инфраструктуру и налаже органима власти да без одлагања реагују на запоседања, упаде, блокаде и друге поступке који угрожавају заштићене делатности.
Заштита приватне својине и производње оправдана је у свакој правној држави. Нико не би смео да буде произвољно лишен своје имовине, а ниједна земља не може функционисати ако се њене привредне активности силом паралишу. Но, постоји и друга стварност коју Хондурас такође не може занемарити: земља није само роба.
За сељачку породицу она може да значи храну, дом и рад. За староседелачки или афроамерички народ она може значити територију, идентитет, културу и историјско трајање. Зато разматрање овог закона не би требало да се ограничи само на питање правне сигурности улагања. Она мора обухватити још једно суштинско питање:
Шта се дешава са правима заједница када постоје историјски спорови око својине, поседа или територије?
Када аграрни сукоб постане полицијски проблем
Једна од најосетљивијих страна Уредбе 107-2026 налази се у њеним одредбама о земљиштима која се сматрају заштићеним и о поступању власти у случају запоседања, упада и узурпације.
Члан 6 успоставља механизме за непосредно поступање и предвиђа враћање поседа у одређеним околностима. Ту се појављује главни ризик. У Хондурасу постоје сукоби око земље који нису почели јуче. Постоје последице аграрне реформе, спорна власничка права, историјски поседи, захтеви сељака, сукоби између заједница и предузећа, као и територије чији се правни статус годинама разматра. Због тога се не могу сви сукоби решавати на исти начин. Самовољно запоседање није исто што и дуготрајни имовински спор. Узурпација није нужно исто што и случај када заједница истиче права која сматра законитим. А протест због земље не би требало аутоматски да постане искључиво ствар полиције.
Прва обавеза државе требало би да буде правно утврђивање која су права у сукобу. Јер, када се најпре изврши исељење, а тек потом расправља о праву, штета може бити неповратна. Породица може изгубити дом и усеве. Може изгубити стоку и алате. Може изгубити једини извор прихода. А заједница може изгубити територију око које је изградила свој живот.
Уједињене нације већ су изразиле забринутост
Та забринутост не долази само из хондурских кругова. 21. августа 2026. године, четири мандата посебних процедура Уједињених нација послала су хондурској држави саопштење HND 4/2026, изражавајући забринутост због могућих последица Уредбе 107-2026 по права сељака, као и приступ земљи, храни, становању, по учешће, мирно окупљање, удруживање и приступ правди.
А 4. септембра Канцеларија високог комесара Уједињених нација за људска права саопштила је да су стручњаци УН затражили од Хондураса тренутну обуставу извршења више од 1.000 налога за исељење који би погодили сељачке, староседелачке и афроамеричке заједнице. Стручњаци су упозорили на могући губитак земље, домова, усева и средстава за живот.
То не значи да су Уједињене нације прогласиле свако исељење незаконитим, нити да је свака примена уредбе противна међународном праву. Али значи нешто што би хондурска влада требало да схвати с крајњом озбиљношћу: постоје конкретне међународне бојазни у вези с начином на који би нови закон могао утицати на основна права. Њихово занемаривање била би грешка.
Случај староседелачких и Гарифуна народа
За староседелачке и афроамеричке народе ситуација има додатну димензију.
Сама Уредба 107-2026 каже да се њене одредбе неће примењивати на признатим староседелачким и племенским територијама без претходног спровођења одговарајућих консултација, у складу са Конвенцијом 169 Међународне организације рада и Уставом.
Али тешкоћа управо настаје у случајевима када нека заједница полаже право на територију на основу предачког права — права, које држава још није у потпуности признала. Хондурас већ има међународно искуство у том погледу.
Међуамерички суд за људска права решавао је случајеве у вези с територијама хондурских Гарифуна, међу њима Пунта Пиједра и Триунфо де ла Круз, у којима су разматрани проблеми који се односе на колективну својину, традиционалну територију и присуство трећих лица на земљишту које заједнице Гарифуна потражују.
То показује да се територијални спор староседелачког народа не може анализирати само на основу власничког листа који се тренутно налази у некој државној служби. Држава има и додатне обавезе. Мора узети у обзир Конвенцију 169 Међународне организације рада, међуамеричку судску праксу и колективна права народа.
Зато, када нека заједница тврди да је одређена земља део њене исконске територије, одговор се не може једноставно сводити на: ко има власнички лист — тај је прав. Проблем је далеко сложенији.
Ко штити сељака?
Постоји још један парадокс. Закон уврштава мале пољопривредне произвођаче међу делатнике које настоји заштитити, па део својих одредаба правда националном прехрамбеном безбедношћу.
Али прехрамбена безбедност Хондураса не зависи искључиво од агроиндустрије. Она зависи и од хиљада сељачких породица. Зависи од кукуруза, пасуља, поврћа, стоке, семена и малих парцела на којима породице производе храну за себе и снабдевају локална тржишта.
Ако нека породица изгуби земљу од које зависи њена производња хране, она не губи само имовину. Може изгубити дом, храну, приход и будућност. Зато мора постојати равнотежа, заснована на људским правима, а не само на интересима предузећа.
Правна сигурност не може значити само сигурност за онога ко већ поседује капитал или одређену пословну структуру. Она мора значити сигурност и за онога ко обрађује земљу.
Може ли се друштвена сукобљивост појачати?
То је вероватно питање које данас највише забрињава.
Било би неодговорно тврдити да ће се Хондурас неизбежно суочити са друштвеном побуном. Такође би било неозбиљно предвиђати њен обим или последице. Али постоји доказани ризик од појачања сукоба када се поклопи неколико чинилаца: историјски спорови око земље, налози за исељење, заједнице које сматрају да су им средства за живот угрожена, захтеви староседелачких и Гарифуна народа, мобилизација сељаштва, полицијска интервенција и закон који омогућава брзо реаговање на одређена запоседања и блокаде.
Друштвена историја показује да сукоби ретко почињу великим изливом беса. Они се обично постепено нагомилавају.
Најпре се појављује захтев.
Потом протест.
Затим мобилизација.
А ако институције не понуде решење које се сматра праведним, сукоб се може продубити.
Зато право питање није:
Хоће ли се народ побунити?
Право питање гласи:
Шта држава мора урадити како би спречила прерастање аграрног сукоба у друштвену кризу?
Хондурас још увек има институционални излаз. Одговор не би требало да буде избор између предузетника и сељака. Не би требало да буде избор између улагања и људских права. Изазов управо и јесте у томе да се заштите и једно и друго. Држава мора јемчити приватну својину, производњу, инвестиције и инфраструктуру. Али исто тако мора јемчити законит поступак, права сељака, право на храну и становање, територијална права староседелачких и афроамеричких народа, као и право на мирне протесте.
Када постоји спор око земље, мора се утврдити њена правна и друштвена историја. Када постоји захтев староседелаца или племена, морају се поштовати међународне обавезе. Када постоји налог за исељење, морају се јемчити законити поступак и пажљиво проценити његове последице по погођене људе. А када се пријави злоупотреба овлашћења, то мора бити истражено.
Истинска правна сигурност не огледа се само у томе да држава има моћ да спроведе исељење. Она почива на сазнању сваког да ће његова права бити саслушана и да ће о њима бити одлучивано пред независним и непристрасним институцијама.
Питање на које Хондурас мора одговорити
Расправа о Уредби 107-2026 у суштини је расправа о томе какву земљу Хондурас жели да изгради.
Желимо ли земљу у којој је земљиште првенствено економски ресурс? Или желимо земљу у којој је земљиште истовремено и храна, рад, територија, култура и живот?
Није реч о порицању права предузећа да производе. Нити о оправдавању запоседања. Реч је о захтеву да се решење сукоба тражи у оквиру закона, Устава и међународних уговора. Јер, ако заједница осети да више не може бранити своја права пред институцијама, тражиће друге путеве. И у томе лежи права опасност. Не смемо чекати да очај претвори аграрни сукоб у национални сукоб.
Хондурас још има могућност да то спречи. Може саслушати заједнице. Може преиспитати случајеве исељења. Може јемчити правични поступак. Може испунити своје међународне обавезе. Може штитити приватну својину без претварања сиромаштва у злочин. Може штитити инвестиције не занемарујући земљишна права. Може обезбедити производњу без жртвовања оних што производе да би преживели. И може показати да владавина права значи нешто дубље од пуког поштовања закона. Она значи да се закон мора примењивати с поштовањем достојанства и права људи.
Земља може производити храну.
Може отварати радна места.
Може стварати богатство.
Али када једно друштво осети да правосуђе више није пут којим може бранити своја права, земља такође може постати извор дубоког друштвеног раскола.
Зато Хондурас мора деловати одмах.
Не да позива народ на устанак.
Нити да од њега тражи да ћути.
Већ да захтева нешто много демократскије: да нико не мора устајати да би био саслушан.
Зато што се друштвени мир не гради потискивањем сукоба. Он се гради решавањем његових узрока.
А у Хондурасу један од тих узрока и даље има име:
земља.
Фредис Леонел Мартинес Пастрана је Хондуран, стручњак за одговорно територијално управљање, прехрамбену безбедност и управљање знањем у циљу одрживости територија.
