Fernando Esteče, direktor informativne agencije PIA, za Dva Juga govori o izgledima Argentine da povrati Malvinska ostrva, stvarnim rizicima od sukoba između Argentine i Čilea i žarištima napetosti u Južnoj Americi. Prema njegovoj oceni, glavna opasnost za region ne dolazi od međusobnog suparništva susednih zemalja, već od mešanja velikih sila i sve izraženijeg vojnog prisustva SAD.
Izgleda da Havijer Milej pokušava rešiti spor oko Foklandskih (Malvinskih) ostrva. S druge strane, očigledno je da ne postoji drugo rešenje osim vojnog. Šta mislite o Milejevim šansama i kako bi se mogla povratiti kontrola nad ostrvima?
Milej i Malvinska ostrva nikada nisu išli jedno uz drugo bez protivrečnosti. Reč je o predsedniku koji je tokom predizborne kampanje hvalio Tačerovu i čak nagoveštavao naklonost prema pravu ostrvljana na samoopredeljenje, a onda je isti čovek (u septembru) najavio sankcije protiv preduzeća koja budu eksploatisala prirodna bogatstva na ostrvima i izgradnju vojne baze na jednoj od kopnenih tačaka najbližih arhipelagu.
Ovaj zaokret ima unutrašnje objašnjenje: privreda usporava, a njegova popularnost opada. Ali ima i spoljnopolitičko objašnjenje. Strategija vlade polazi od pretpostavke da bi jemstvo Sjedinjenim Državama da je Argentina pouzdan saveznik u oblasti bezbednosti mogla Buenos Ajresu obezbediti pregovaračku prednost u sporu oko Malvinskih ostrva. Ta iluzija je podstaknuta u aprilu, kada je objavljena privatno elektronsko pismo Pentagona u kome se predlagalo preispitivanje američkog stava o arhipelagu, kao vid odmazde Londonu zbog njegovog držanja u ratu s Iranom.
To je sav kapital na koji se ova opklada oslanja: očekivanje da će sukob između anglosaksonskih saveznika doneti nešto Buenos Ajresu. Malvinska ostrva nisu predmet spora sa susednom zemljom, već vojno uporište NATO-a u južnom Atlantiku, ključna tačka međuokeanskog prolaza i antarktičkog prisustva.
Vašington je 1982. snabdevao London. Verovati da će se Sjedinjene Države odreći svog strateškog saveznika zarad odanosti jedne drugorazredne vlade znači ne razumeti kako radi imperijalna hijerarhija. Britanski odgovor bio je trenutan: Dauning strit je proglasio britanski stav nepokolebljivim. A ista ona vlada koja danas glumata odlučnost podržala je odluku FIFA da argentinskim navijačima zabrani nošenje zastava i natpisa kojima se ističe pravo Argentine na suverenitet nad ostrvima. Milejevi izgledi u ovom pogledu ravni su nuli.
Vojno rešenje već je isprobano 1982. godine, kada je diktatura pokušavala da se održi na vlasti. Jedini rezultat bio je pretvaranje ostrva u tvrđavu. Danas je neravnoteža snaga još izraženija, a Ustav iz 1994. nalaže njihovo vraćanje mirnim sredstvima.
Put ka vraćanju ostrva leži u drugoj ravni: u pretvaranju južnog Atlantika u pitanje cele Južne Amerike, a ne samo Argentine; u očuvanju podrške Kine i globalnog Juga u Ujedinjenim nacijama; u stalnom ekonomskom pritisku na ribarstvo, naftnu delatnost i saobraćajne veze ostrva; i, pre svega, u izgradnji države sa sopstvenim suverenističkim projektom. Malvinska ostrva može povratiti zemlja koja ne zavisi ni od Londona, ni od Vašingtona. A upravo je nezavisnost ono što sadašnja vlada razgrađuje.
S vremena na vreme mediji govore o vojnim napetostima između Argentine i Čilea. Šta mislite o stvarnim rizicima od takvog sukoba?
Ovoga puta nagađanja imaju izvesno uporište u stvarnosti. U avgustu je čileansko Ministarstvo spoljnih poslova uputilo zvanični protest zbog izjava načelnika Generalštaba argentinskog Ratnog vazduhoplovstva, Gustava Valverdea, o suverenitetu nad Magelanovim moreuzom. Nakon toga je načelnik argentinske Ratne mornarice morao razjasniti da moreuz pripada Čileu. Po dolasku aviona F-16, vlada Hosea Antonija Kasta pokrenula je paket ulaganja u oružane snage i predvidela izgradnju novih vojnih objekata na krajnjem jugu zemlje.
Ipak, ne vidim rat na horizontu. Obe vlade su ideološki bliske, imaju istog pokrovitelja u Vašingtonu, a mehanizam međusobnog poverenja uspostavljen Ugovorom o miru i prijateljstvu iz 1984. i dalje je na snazi.
Ono što, međutim, postoji jeste podstaknuta trka u naoružanju, od koje korist imaju prodavci oružja, a koja se odvija u okviru dveju različitih spoljnih lojalnosti. Početkom godine, dok je Argentina sa Sjedinjenim Državama pripremala vojnu vežbu „Atlantski bodež“, Čile je izvodio drugu vežbu sa Ujedinjenim Kraljevstvom, u oblasti nasuprot Antarktiku i Malvinskim ostrvima. To je stari metod „zavadi, pa vladaj“, primenjen na južni deo kontinenta, pri čemu su međuokeanski prolaz i Antarktik glavna nagrada.
Prava opasnost leži upravo u tome: da Buenos Ajres i Santjago na kraju postanu potčinjene ispostave sila izvan regiona i da saradnja u oblasti odbrane, građena tokom četiri desetleća, bude narušena onim što se u Čileu već naziva „doktrinom Donroa“.
Predstavnici svetske elite priznali su da se Južna Amerika može smatrati jednim od najmirnijih regiona na planeti. Da li postoji rizik od vojnog sukoba u regionu i, ako postoji, gde bi on mogao izbiti?
To važi ako se računaju samo ratovi između južnoameričkih država, do kojih nije došlo još od sukoba kod Senepea 1995. godine. Zajednica latinoameričkih i karipskih država (CELAC) čak je 2014. proglasila region zonom mira. Ali u tom miru postoji namerno zanemarena slepa tačka — nasilje, dolazeće spolja.
Ove iste godine region je bio svedok američke vojne akcije protiv Venecuele, 3. januara, koja se završila hapšenjem Madura i njegovim prebacivanjem u Njujork. Nazivati miroljubivim kontinent na kome hegemonistička sila bombarduje plovila bez sudskog postupka i otima šefa države, znači prihvatiti da se rat računa samo onda kada ga vode akteri iznutra.
Žarišta rizika postoje svuda gde ima spoljnog mešanja. Situacija u Venecueli posle intervencije ostaje nerešena i predstavlja glavni primer za to. Drugi je Esekibo, gde se spor između Venecuele i Gvajane ukršta sa interesima kompanije „EksonMobil“ i američkim vojnim prisustvom. Tu je i južni Atlantik, sa britanskim uporištem na Malvinskim ostrvima i sve većim američkim prisustvom na Ognjenoj zemlji i u Ušuaji.
Tu je, najzad, i andski narko-rat — kategorija koja omogućava uspostavljanje baza, izvođenje specijalnih operacija i izazivanje haosa u Ekvadoru i Kolumbiji pod izgovorom borbe protiv kriminala.
Rizik od sukoba u regionu ne proističe iz suparništva između suseda, već iz ratoborne politike sile koja je zapadnu hemisferu ponovo počela posmatrati kao sopstveno dvorište.
