Тридесетак робота изашло је да протестује улицама Варшаве. Било је ту хуманоида, застава, парола. Из њихових звучника могло се чути: „Браните радна места“, „Време је за правила“, „Не чекајте, регулишите“. У тој слици има неке комедије, нечег од научне фантастике и доста трагедије. Роботи су изашли да бране радна места људи.
Није да су стекли класну свест. Још не. Нису организовали ни синдикат, нити су на некој скупштини расправљали да ли прихватају или одбацују услове рада. Иза протеста су, наравно, стајали људи. Али ту сцену вреди зауставити на неколико секунди, јер она можда говори много више него што су њени организатори намеравали.
Дошли смо дотле да нам је потребно да робот подигне транспарент како би нас упозорио да нас роботи могу оставити без посла. Нешто ту шкрипи. Годинама расправљасмо о томе да ли вештачке интелигенције мисле. Потом смо расправљали о томе да ли уче. Па о томе могу ли да стварају, пишу, сликају, постављају дијагнозе, подучавају, возе, разговарају, па чак и да нам праве друштво када смо сами. Страћили смо индустријске количине речи покушавајући да утврдимо шта машине имају од онога што смо некада сматрали искључиво људским. А док водисмо ту готово метафизичку расправу, догодило се нешто много мање метафизичко: почеле су да раде.
И то раде брзо. Не морају спавати, немају годишње одморе, не изостају с посла зато што им дете има температуру, не заљубљују се у колегу из канцеларије, не падају у депресију понедељком, не штрајкују, не траже повећање плате и не одлазе у пензију. Такође немају рак, рођендане ни мајке што старе. Са становишта продуктивности, људска бића имају превише „кварова“.
Можда се баш ту крије једно од средишњих питања нашег времена. Није питање могу ли машине једнога дана постати људи, него јесмо ли ми, људи, за одређени економски поредак постали „превише људски“. Већ смо до ушију заглибљени у дигиталном капитализму, у вртоглавом процесу где су безбројни екрани, паметни телефони, све брже комуникационе мреже и вештачке интелигенције променили наш однос према времену, знању и раду. Машине сажимају, разврставају, рачунају, производе слике, пишу приче и доносе одлуке брзином недостижном нашим синаптичким мозговима.
Али нешто треба имати на уму: ниједна вештачка интелигенција није се једног јутра пробудила размишљајући како жели да повећа исплативост предузећа. Ниједан робот није одлучио да отпусти радника. Ниједан алгоритам нема акције на Волстриту. Иза вештачке интелигенције и даље стоји нешто много мање вештачко: власници.
Исте корпорације које су нас ових година задивљивале могућностима својих изума почеле су нас такође упозоравати на њихове опасности. Пре извесног времена неки од највећих стручњака и предузетника у овом сектору захтевали су од влада да регулишу оно што сами стварају. Призор је био збуњујући: власници сокоћала тражили су да им неко постави границе.
Сада се чини да је тај покрет усавршен: шаљемо сама сокоћала да их траже. Роботи марширају како би људи довели у ред људе који користе роботе. Франкенштајну би требало неколико терапијских сеанси да то схвати. Но, можда опет постављамо питање на погрешном месту. Историја човечанства препуна је машина које су замениле људски рад. Трактор је заменио људске руке, фабрика је преобразила занимања, рачунар је учинио да неки административни послови нестану, и данас никоме не би пало на памет да се враћа писаћој машини како би повратио радна места дактилографа.
Ствар никада није била у томе да се заустави технологија. Питање је ко присваја њене користи. Ако машина успе да за десет минута обави посао који је човек радио осам сати, могу се догодити бар две ствари. Сви бисмо могли радити мање — или би један радио док би деветоро остало без посла. Технологија је иста. Друштво је другачије. Вековима нам обећавају да ће нас технолошки развој ослободити од тешког рада. Да ће машине обављати понављајуће се послове, а ми ћемо имати времена да мислимо, волимо, учимо, подижемо децу, свирамо гитару, гледамо у небо или се једноставно препустимо доколици — тој чудесној људској занимацији која још није котирана на берзи.
Али догодило се нешто необично. Машине су постајале све ефикасније, а ми имамо све мање времена. Можда проблем никада није био у машинама. Проблем је расподела времена које оне ослобађају и богатства које производе. Вештачка интелигенција ову стару противречност преноси на ново подручје, јер више не угрожава само физички рад. Дуго се један део друштва могао тешити мишљу да ће аутоматизација заменити понављајуће се задатке. Сада вештачка интелигенција пише, преводи, програмира, пројектује, поставља дијагнозе, сажима документе, производи слике, одговара на правна питања, исправља текстове и припрема наставу.
Претња је стигла до такозваног когнитивног рада. Стигла је до оних који су веровали да им мозак јемчи одређену сигурност посла. Каква лоша вест за наш нарцизам. Наставници су то брзо схватили. Писци такође. Дизајнери, преводиоци, програмери, новинари, административни радници, адвокати, психолози, лекари се почињу питати који део њихових послова може да обавља вештачка интелигенција. То не значи нужно да ће та занимања нестати. Значи нешто можда дубље: мораће поново расправљати о томе који део њиховог рада остаје несводиво људски и, пре свега, ко ће присвојити огроман раст производности који ови алати омогућавају.
Јер, када нека компанија с поносом објави да јој је захваљујући вештачкој интелигенцији потребно упола мање радника, обично заборави да доврши реченицу. Друга половина мора и даље да живи. Да једе. Да плаћа кирију. Да подиже децу. Да се разболи. Да стари. Другим речима, да обавља све оне непроизводне радње које чине један живот. Зато можда протест у Варшави има снагу која далеко превазилази намере његових организатора. Роботи који су марширали нису тражили своју слободу. Тражили су нашу. Упозоравали су нас да проблем није у томе што ће се једнога дана машине побунити против људи. Та фантазија је деценијама хранила филмове и романе научне фантастике. Можда је опасност много једноставнија: да се никада не побуне. Да буду послушне. Савршено послушне. Да раде двадесет четири сата дневно за своје власнике. Политичко питање будућности тада неће бити може ли нас вештачка интелигенција заменити. Већ знамо да може преузети неке од наших послова и да ће сваке године моћи преузети још неке. Питање ће бити шта ћемо ми учинити с временом и богатством које те машине произведу.
У Варшави су роботи ходали у круг испред Министарства за дигитална питања. Нису тражили плату. Нису захтевали годишњи одмор. Нису тражили пензију ни боље услове рада. Носили су транспаренте за нас. Можда би ваљало обратити пажњу на њих. Јер, било би понижавајуће ако бисмо, пошто изумесмо машине способне да уче, на крају ми били последњи који ће нешто научити.
Мартин Смуд је психоаналитичар и писац.
Извор: Página|12
