Историјски пакт (Pacto Histórico), данас највећа странка у Колумбији, носи одговорност за изборни губитак председничког места, иако је имао све услове да га сачува и продуби процес промена у Колумбији. То је дуг према колумбијском народу оних који су водили кампању. Озбиљност је у томе што смо изгубили, а руководство се понаша исто као и пре избора, са надменошћу, охолошћу и секташтвом.
Признајемо да су алтернативне снаге са 1.900.000 гласова добијених на изборима 2014. порасле на готово 13 милиона 2026. године. Историјска истрошеност социјалног рата подстицаног од стране државе, корумпираних регионалних моћника и нарко-паравојних снага, ентузијазам и нада пробуђени преговорима, потписивањем и спровођењем Мировних споразума у Хавани, организациони рад хиљада друштвених бораца против грабежљивог капитализма и ауторитаризма, друштвено незадовољство из 2021. и достигнућа Владе промена, омогућили су консолидацију ове масовне групе следбеника и симпатизера Историјског пакта, који чине стварну и активну националну већину.
Међутим, упркос овом огромном капиталу, вршењу председничке дужности током четири године, пројектовању странке која важи за највећу у Колумбији и поседовању бренда с огромним одзивом, изгубили смо изборе. Не у политичкој стварности народне подршке, већ у институционалним резултатима. Неизбежно питање је: како смо дошли дотле, шта се десило? То захтева озбиљно промишљање, изнад традиционалних оптужби за куповину гласова, манипулацију на бирачким местима или са записницима које, иако су тачне и оправдане примедбе, не смеју да нам одврате пажњу са структуралних разлога ни са суштинских грешака, направљених у кампањи. Занемарити их значи изложити се ризику њиховог понављања.
Пре свега, неопходно је признати да је такозвано „привремено руководство“ Историјског пакта, под контролом апарата и дворјана, било отргнуто од политичке реалности. Нису били свесни воље америчке империјалне моћи која је здушно подржала супарничког кандидата. Такође су потцењени огромни стратешки ресурси и дигитални алати који су му стављени на располагање. Није сагледан цунами који нам се приближавао, мада су се аларми већ оглашавали. Главни руководиоци Пакта, обузети самохвалом и тричаријама попут фотографисања и сценских наступа, трапаво су се заклонили иза охолог и неодговорног тријумфализма који је као апсурдни циљ наметнуо победу у првом кругу. Јавна расправа је избегавана. Није одређена ни понуђена озбиљна и новаторска дигитална и комуникациона стратегија; слоган који би донекле кампањи дао идентитет и правац, стигао је касно и био неодређен — апстрактан слоган без нарочите снаге.
Одсуствовало се из великих медија. Кампања је била слаба на мрежама, сиромашна у логистици, заробљена у наивном концепту штедње, смотана и неопрезна у свом фрањевачком појању са вуковима. Сведена је на понављање отрцаних парола о проблему „земље“ и на скупове и физичке мобилизације који су, иако неопходни, недовољни да изнесу савремену кампању у којој се игра на све или ништа на другом фронту борбе против међународног технофашистичког покрета.
Друга стратешка грешка била је изолација независних сектора. Земља је била подељена између два пола и великог „центристичког“ појаса који је требало освојити. А урађено је супротно. Левичарска врхушка је растерала и непријатељски се поставила према савезницима, примењивала „пријатељску ватру“ кроз секташке кампање против сопствених лидера и савезника као што су Каролина Корчо, Рој Барерас, Данијел Кинтеро, Клара Лопез, Клаудија Лопез, Карлос Каиседо, између осталих, и није успела да изгради мостове и канале учешћа за друштвене снаге које статути предвиђају. Размишљали су о надуваном броју министарстава и децентрализованих института.
Данас се не ради о плакању над проливеним млеком. Нити о преласку из тријумфализма у поразништво. Ради се о разумевању онога што се догодило да се не би изгубио историјски капитал од скоро 13 милиона гласова. Колумбија тренутно сведочи промени у јавном мњењу — промени којој недостаје организационо упориште у друштвеним покретима — а коју Историјски пакт, као демократска, преображајна масовна странка, мора подржати и организовати. Велики Петров допринос био је буђење наде у народним секторима, његова политичка педагогија, стављање социјалних реформи и борбе против неједнакости на национални дневни ред. Настојавање на политици потпуног мира, одбрани живота, људских права, социјалној правди и националном суверенитету. Треба одбранити постигнуто и залагати се за оно што тек ваља учинити. Треба се припремити за борбу за локалну и регионалну власт, ослањајући се на базичну демократију, широке консултације, консензусе и ширење савеза. И подржати наш рад моћним дигиталним стратегијама. То су теме које су данас на дневном реду.
Потребна је широка и стваралачка, јединствена и гипка опозициона политика, ослоњена на друштвену мобилизацију, и далека од ограничених и бучних левичарских кампања, заснованих само на оптужбама и етикетирању. Потребно је изградити конструктивну опозицију која рачуна на управљање унутрашњим противречностима између снага што чине нову владу, које, премда су биле уједињене у кампањи, имају различиту природу и интересе које треба разумети и искористити.
У сусрет оснивачком конгресу странке Историјски пакт, неопходно је испунити оно што је наведено у предложеним и регистрованим статутима како би се ојачало и сачувало њено јединство, посебно у погледу три аспекта: 1) Мора се ојачати социјални и политички карактер странке, зарад чега ваља укључити учешће и реглементацију друштвених организација. 2) Неопходно је гарантовати разноврсност и плурализам, за шта морају бити регулисане унутрашње струје са јасним, усаглашеним и инклузивним правилима. 3) Неодложно је продубљивање унутрашње демократије прибегавањем већању и консултацијама ради избора управљачких органа и политичких представника странке. Никада више оловка, никада више наметање кандидата зато што је нечији пријатељ у руководству.
Да би све ово било могуће, неопходно је превазићи стара секташтва која нас, попут рака, деле и исцрпљују. Ова страшна мана, својствена најтрадиционалнијој и најдогматичнијој левици, мора бити искорењена из наше политичке културе и наше заједничке историје. То захтева велики заједнички политички напор како бисмо уједињени напредовали, градећи покрет и власт, освајајући простор и настављајући да остварујемо победе за колумбијски народ, његове заједнице и територије. Са те позиције биће могуће ојачати политички пројекат у настајању, те Историјски пакт из партије апаратчика, дворјана и изборних мешетара преобразити у моћну социјалну и политичку, народну и масовну, демократску и плуралистичку странку, посвећену огромном изазову изградње — насупрот страшним ветровима глобалног технофашизма — суверене, праведне и радосне Колумбије за све њене људе без изузетка. Странку која осваја гласове и улице, у којој се сви њени посланици повинују статуту странке.
Данас је на коцки суверенитет. Насупрот капитализму — технофеудализму — подижемо заставе промена и наде у посткапиталистичко друштво.
Богота, Д. С., 15. септембар 2026.
Омар Њањез Камачо (Историјски пакт),
Алфонсо Роман Сера (МИ: Снага народа),
Камило Ускатеги (Колектив за обнову сећања на покрет „У борбу!“), Колумбија
