Недавни долазак Марка Рубија на перуанску територију само додатно открива дубоку кризу разумевања у америчкој дипломатији. Изасланик Вашингтона стиже с мисијом која делује као да је испала из неког другог времена: да покуша обуздати утицај Пекинга у Латинској Америци и владу Кеико Фухимори сврстати под стару доктрину хемисферне потчињености.
Међутим, економска и историјска стварност Перуа показује да овај покушај стиже прекасно. Кина је већ чврсто утемељена у перуанској привреди, а двострани односи имају толико дубоке корене да их никакви тренутни дипломатски притисци не могу прекинути.
Да би се разумела чврстина ове везе, није довољно гледати само садашњи трговински биланс, у којем је Кина већ главни трговински партнер Перуа и гута трећину његовог извоза. Постоји и историјски кинеско-перуански однос који везује две земље још од XIX века, кроз миграције, културу и заједнички мирољубиви идентитет. Ово историјско братство данас се огледа у сарадњи од обостране користи, што је далеко од наметљивог приступа Запада. Док Вашингтон историјски долази са захтевима, упозорењима о губитку суверенитета и политичким притисцима, Пекинг одговара опипљивим прагматизмом: лукама, рудницима, енергетиком, инфраструктуром и финансијским капиталом.
Највећи симбол ове ере без сумње је мегалука Чанкај. Са улагањем од приближно 1,3 милијарде долара, ово колосално инфраструктурно дело преобразило је логистичку динамику континента, реско смањивши време транспорта к азијским тржиштима. Иако Пентагон и медији попут „Њујорк тајмса“ покушавају преувеличати баук наводне војне умешаности — без подношења иједног доказа — за Перуанце Чанкај представља суверено право на развој, модернизацију и глобалну повезаност.
У таквим околностима, садашња администрација Кеико Фухимори, упркос њеној идеолошкој блискости са Сједињеним Државама по питањима безбедности, била је приморана уступити пред неумољивошћу чињеница. У свом званичном обраћању Конгресу, она је земљу одредила као стратешки „мост“ између Латинске Америке и Азије. Кинеске инвестиције јесу и остаће незамењив покретач националног економског раста.
Али ова појава далеко превазилази перуанске границе. Сведоци смо рађања новог, неразоривог геостратешког простора: осовине Кина-Перу-Бразил. Повезивање огромног бразилског копненог простора — највеће привреде региона — с излазом на Тихи океан, који Перу нуди преко Чанкаја, ствара двоокеански коридор, који из корена мења светску трговину. Овај тространи блок учвршћује пол самосталног развоја, независан од диктата глобалног Севера.
Овај талас неуке деснице ће проћи. Догматска и пролазна идеолошка сврставања не могу се надметати са законима економске гравитације и геополитике XXI века. Покушај да се реториком страха Латинска Америка натера да бира између Вашингтона и Пекинга је пропао. Владе региона усвојиле су прагматичан и суверенистички став: нема разлога затварати врата када је у питању развој народа.
Битка за утицај у Латинској Америци више се не одређује идеолошким говорима нити политичким туторством. Она се одређује капиталним пројектима и стварним инвестицијама. На том пољу, нова геостратешка осовина јужног Пацифика показује се као незадржива, јасно стављајући до знања како је прилика Вашингтона да намеће услове пропуштена још пре много година.
