Nedavni dolazak Marka Rubija na peruansku teritoriju samo dodatno otkriva duboku krizu razumevanja u američkoj diplomatiji. Izaslanik Vašingtona stiže s misijom koja deluje kao da je ispala iz nekog drugog vremena: da pokuša obuzdati uticaj Pekinga u Latinskoj Americi i vladu Keiko Fuhimori svrstati pod staru doktrinu hemisferne potčinjenosti.
Međutim, ekonomska i istorijska stvarnost Perua pokazuje da ovaj pokušaj stiže prekasno. Kina je već čvrsto utemeljena u peruanskoj privredi, a dvostrani odnosi imaju toliko duboke korene da ih nikakvi trenutni diplomatski pritisci ne mogu prekinuti.
Da bi se razumela čvrstina ove veze, nije dovoljno gledati samo sadašnji trgovinski bilans, u kojem je Kina već glavni trgovinski partner Perua i guta trećinu njegovog izvoza. Postoji i istorijski kinesko-peruanski odnos koji vezuje dve zemlje još od XIX veka, kroz migracije, kulturu i zajednički miroljubivi identitet. Ovo istorijsko bratstvo danas se ogleda u saradnji od obostrane koristi, što je daleko od nametljivog pristupa Zapada. Dok Vašington istorijski dolazi sa zahtevima, upozorenjima o gubitku suvereniteta i političkim pritiscima, Peking odgovara opipljivim pragmatizmom: lukama, rudnicima, energetikom, infrastrukturom i finansijskim kapitalom.
Najveći simbol ove ere bez sumnje je megaluka Čankaj. Sa ulaganjem od približno 1,3 milijarde dolara, ovo kolosalno infrastrukturno delo preobrazilo je logističku dinamiku kontinenta, resko smanjivši vreme transporta k azijskim tržištima. Iako Pentagon i mediji poput „Njujork tajmsa“ pokušavaju preuveličati bauk navodne vojne umešanosti — bez podnošenja ijednog dokaza — za Peruance Čankaj predstavlja suvereno pravo na razvoj, modernizaciju i globalnu povezanost.
U takvim okolnostima, sadašnja administracija Keiko Fuhimori, uprkos njenoj ideološkoj bliskosti sa Sjedinjenim Državama po pitanjima bezbednosti, bila je primorana ustupiti pred neumoljivošću činjenica. U svom zvaničnom obraćanju Kongresu, ona je zemlju odredila kao strateški „most“ između Latinske Amerike i Azije. Kineske investicije jesu i ostaće nezamenjiv pokretač nacionalnog ekonomskog rasta.
Ali ova pojava daleko prevazilazi peruanske granice. Svedoci smo rađanja novog, nerazorivog geostrateškog prostora: osovine Kina-Peru-Brazil. Povezivanje ogromnog brazilskog kopnenog prostora — najveće privrede regiona — s izlazom na Tihi okean, koji Peru nudi preko Čankaja, stvara dvookeanski koridor, koji iz korena menja svetsku trgovinu. Ovaj trostrani blok učvršćuje pol samostalnog razvoja, nezavisan od diktata globalnog Severa.
Ovaj talas neuke desnice će proći. Dogmatska i prolazna ideološka svrstavanja ne mogu se nadmetati sa zakonima ekonomske gravitacije i geopolitike XXI veka. Pokušaj da se retorikom straha Latinska Amerika natera da bira između Vašingtona i Pekinga je propao. Vlade regiona usvojile su pragmatičan i suverenistički stav: nema razloga zatvarati vrata kada je u pitanju razvoj naroda.
Bitka za uticaj u Latinskoj Americi više se ne određuje ideološkim govorima niti političkim tutorstvom. Ona se određuje kapitalnim projektima i stvarnim investicijama. Na tom polju, nova geostrateška osovina južnog Pacifika pokazuje se kao nezadrživa, jasno stavljajući do znanja kako je prilika Vašingtona da nameće uslove propuštena još pre mnogo godina.
