Predsednik Donald Tramp priznao je vojni poraz u svom ratu protiv Islamske Republike. Da bi prikrio krah, najavio je početak „ekonomskog rata“, koji će uskoro imati svoj „Dan D“, smerajući na iskrcavanje u Normandiji 6. juna 1944. Istovremeno, dok trupe Ruske Federacije nastavljaju postepeno napredovanje ka zapadu, unutrašnji front Vladimira Zelenskog puca po šavovima usled zahteva za održavanje izbora, iznetog od njegovog bivšeg ministra odbrane Mihaila Fjodorova, smenjenog u julu ove godine.
Ratovi u istočnoj Evropi i u Persijskom zalivu deo su iste međunarodne mutacije. Oba sukoba izražavaju isti strateški prelaz, zasnovan na slabljenju američke jednostranosti, eroziji evrocentrizma kao kulturnog obrasca i nastanku Globalne većine, koja više ne prihvata pasivno pravila diktirana iz Vašingtona i Brisela. U oba sukoba, pored toga, uočava se konačna paradoksalna činjenica: onaj ko poseduje ogromnu vojnu mašineriju sposobnu da uništi gotovo sve, ipak nema sposobnost da oblikuje hegemonističku arhitekturu. U istočnoj Evropi, 32 zemlje koje čine NATO nisu uspele poraziti Rusku Federaciju niti su uspele uništiti njenu privredu, uprkos tome što su uvele 21 paket sankcija koji obuhvata 28.000 kaznenih mera i ograničenja. S druge strane, u Persijskom zalivu, pritisak Sjedinjenih Država nije doveo ni do promene režima ni do stabilnog sporazuma. Bela kuća i dalje zadržava moć kažnjavanja, ali više nema geopolitički autoritet da nametne novu ravnotežu. Ta nesposobnost ubrzava nepoverenje zalivskih monarhija, koje nemoć Vašingtona prihvataju kao činjenicu. Ako Tramp ne može zaštititi svoje saveznike, obezbediti Ormuski moreuz niti nametnuti politički izlaz Teheranu, pitanje je neizbežno: koliko zaista vredi njegovo busanje?
Problem za Vašington nije samo vojni: on je politički, simbolički i moralni. Sila koja je obećala da će braniti međunarodne norme sada se povezuje sa nedovršenim ratovima, trajnim sankcijama i selektivnim intervencijama. Ova kriza globalnog legitimiteta istovremeno otkriva i njenu unutrašnju slabost: rastuću zaduženost, trajni trgovinski deficit, vojnu hipertrofiju i zavisnost od špekulativne logike koja potiskuje proizvodnju iz središta ekonomskog sistema. Fernan Brodel u delu Vreme sveta ovaj scenario opisuje kao „terminalnu finansijsku ekspanziju“ hegemonističkog aktera. U tom trenutku, sila nesposobna da predvodi proizvodnjom i konsenzusom pribegava vojnoj prinudi, ekonomskom disciplinovanju i finansijskom iscrpljivanju.
Iz tog ugla treba posmatrati tekuće ratne pojave i njihove posledice po Latinsku Ameriku i Karibe (LAiK). Gubeći efikasnost i težinu u Evroaziji, američka moć preusmerava svoju kontrolu na zapadnu hemisferu: otima državne vođe, meša se u suverene izborne procese, sprovodi genocidnu opsadu Kube, uvodi carine, podstiče sudski progon narodnih političkih lidera (kao u slučaju Kristine Kiršner) i pokreće grubu prinudu kako bi ograničila latinoameričke veze sa Kinom. Staro „zadnje dvorište“ ponovo se pojavljuje za Narko Rubija kao utočište povređene hegemonije. Borba za poluprovodnike i pritisak na alternativne sisteme plaćanja pokazuju da se sukob više ne vodi samo na bojnim poljima. On se vodi i u centralnim bankama, pomorskim koridorima, digitalnim platformama i sporazumima o infrastrukturi.
Trampovi neuspesi, udruženi sa slobodnim padom nekih od njegovih latinoameričkih marioneta, poput Havijera Mileja i Hosea Antonija Kasta, olakšavaju diplomatsku igru Narodne Republike Kine. Peking koristi slabljenje Zapada i jača svoje prisustvo na Globalnom jugu, istovremeno razvijajući diplomatiju zasnovanu na poštovanju suvereniteta. Uporedo s tim, odobrava kredite za infrastrukturne radove, direktne strane investicije (DSI) i finansiranje alternativno lihvarskim zajmovima MMF-a i Svetske banke. Nova razvojni banka BRIKS-a, Azijska banka za infrastrukturne investicije, zajedno sa proširenjem BRIKS+, predstavljaju još nedovršenu, ali politički značajnu konstrukciju: prvi put posle više decenija, periferija dobija sagovornike sposobne da delimično ospore finansijski monopol bretonvudskog sistema.
Dok Vašington zahteva svrstavanje i kažnjava neposlušnost, Peking nudi partnerstvo, civilizacijsko poštovanje i potencijalni pristup tehnološkim lancima. Ta ponuda nije lišena napetosti i asimetrija, ali proširuje manevarski prostor LAiK, a da pri tome ne ugrožava stratešku nezavisnost. Kina projektuje pragmatične oblike povezivanja. Ne nameće političke kandidate, ne finansira stranke, ne vrši invazije niti podstiče zatvaranje narodnih vođa. U ekonomskom smislu, međutim, višepolarnost može istovremeno proširiti suverenitet i učvrstiti povratak sirovinskoj ekonomiji. Ta dilema se razrešava političkim usmerenjem — i sposobnošću LAiK — da odredi sopstvene razvojne prioritete.
Za kontinent tranzicija otvara priliku i rizik: uraznoličiti savezništva i povratiti suverenitet ili pomešati višepolarnost s automatskom emancipacijom. LAiK se ne može ograničiti na posmatranje pomeranja tektonskih ploča; mora delovati kao politički subjekt, a ne kao poprište tuđeg nadmetanja. Taj delotvorni suverenitet zahteva više od uraznoličavanja trgovine. On zahteva regionalne institucije, sposobne da usklade stavove, čuvaju strateške resurse, održavaju industrijsku politiku i smanje spoljnu finansijsku ranjivost. Bez kontinentalnog povezivanja, svaka zemlja pregovara sama sa silama koje su mnogo veće; s koordinacijom, region može svoj demografski, energetski, prehrambeni i ekološki značaj pretvoriti u stratešku snagu.
Nijedna regionalna arhitektura neće biti dovoljna bez promene načina na koji region razmišlja o sebi. Ako LAiK nastavi sebe zamišljati kao neizbežnu periferiju, svaka promena zateći će ga u odbrambenom položaju. Nasuprot tome, ako povrati sopstvenu političku uobrazilju, ideju Velike otadžbine (Patria Grande), moći će učestvovati u novom rasporedu sila ne samo kao snabdevač sirovinama, već i kao prostor mišljenja, proizvodnje, nauke, tehnologije, energetike, bioraznovrsnosti i suverene diplomatije. Ukrajina i Iran su pukotine geopolitičkog režima koji pokušava preživeti putem nasilja koje je sve manje delotvorno. Odlučujuće pitanje više nije da li će svet biti jednopolaran ili višepolaran, već koje će mesto u njemu zauzeti istorijski podređeni narodi. Za LAiK dilema je jasna: ostati teritorija tuđeg sukoba ili postati subjekt sopstvene sudbine. Periferija neće prestati to da bude geopolitičkim dekretom, već istorijskom odlukom. Parafrazirajući Leonarda Koena: „U svemu postoji pukotina, tako svetlost ulazi.“
Izvor: Página|12
