Председник Доналд Трамп признао је војни пораз у свом рату против Исламске Републике. Да би прикрио крах, најавио је почетак „економског рата“, који ће ускоро имати свој „Дан Д“, смерајући на искрцавање у Нормандији 6. јуна 1944. Истовремено, док трупе Руске Федерације настављају постепено напредовање ка западу, унутрашњи фронт Владимира Зеленског пуца по шавовима услед захтева за одржавање избора, изнетог од његовог бившег министра одбране Михаила Фјодорова, смењеног у јулу ове године.
Ратови у источној Европи и у Персијском заливу део су исте међународне мутације. Оба сукоба изражавају исти стратешки прелаз, заснован на слабљењу америчке једностраности, ерозији евроцентризма као културног обрасца и настанку Глобалне већине, која више не прихвата пасивно правила диктирана из Вашингтона и Брисела. У оба сукоба, поред тога, уочава се коначна парадоксална чињеница: онај ко поседује огромну војну машинерију способну да уништи готово све, ипак нема способност да обликује хегемонистичку архитектуру. У источној Европи, 32 земље које чине НАТО нису успеле поразити Руску Федерацију нити су успеле уништити њену привреду, упркос томе што су увеле 21 пакет санкција који обухвата 28.000 казнених мера и ограничења. С друге стране, у Персијском заливу, притисак Сједињених Држава није довео ни до промене режима ни до стабилног споразума. Бела кућа и даље задржава моћ кажњавања, али више нема геополитички ауторитет да наметне нову равнотежу. Та неспособност убрзава неповерење заливских монархија, које немоћ Вашингтона прихватају као чињеницу. Ако Трамп не може заштитити своје савезнике, обезбедити Ормуски мореуз нити наметнути политички излаз Техерану, питање је неизбежно: колико заиста вреди његово бусање?
Проблем за Вашингтон није само војни: он је политички, симболички и морални. Сила која је обећала да ће бранити међународне норме сада се повезује са недовршеним ратовима, трајним санкцијама и селективним интервенцијама. Ова криза глобалног легитимитета истовремено открива и њену унутрашњу слабост: растућу задуженост, трајни трговински дефицит, војну хипертрофију и зависност од шпекулативне логике која потискује производњу из средишта економског система. Фернан Бродел у делу Време света овај сценарио описује као „терминалну финансијску експанзију“ хегемонистичког актера. У том тренутку, сила неспособна да предводи производњом и консензусом прибегава војној принуди, економском дисциплиновању и финансијском исцрпљивању.
Из тог угла треба посматрати текуће ратне појаве и њихове последице по Латинску Америку и Карибе (ЛАиК). Губећи ефикасност и тежину у Евроазији, америчка моћ преусмерава своју контролу на западну хемисферу: отима државне вође, меша се у суверене изборне процесе, спроводи геноцидну опсаду Кубе, уводи царине, подстиче судски прогон народних политичких лидера (као у случају Кристине Киршнер) и покреће грубу принуду како би ограничила латиноамеричке везе са Кином. Старо „задње двориште“ поново се појављује за Нарко Рубија као уточиште повређене хегемоније. Борба за полупроводнике и притисак на алтернативне системе плаћања показују да се сукоб више не води само на бојним пољима. Он се води и у централним банкама, поморским коридорима, дигиталним платформама и споразумима о инфраструктури.
Трампови неуспеси, удружени са слободним падом неких од његових латиноамеричких марионета, попут Хавијера Милеја и Хосеа Антонија Каста, олакшавају дипломатску игру Народне Републике Кине. Пекинг користи слабљење Запада и јача своје присуство на Глобалном југу, истовремено развијајући дипломатију засновану на поштовању суверенитета. Упоредо с тим, одобрава кредите за инфраструктурне радове, директне стране инвестиције (ДСИ) и финансирање алтернативно лихварским зајмовима ММФ-а и Светске банке. Нова развојни банка БРИКС-а, Азијска банка за инфраструктурне инвестиције, заједно са проширењем БРИКС+, представљају још недовршену, али политички значајну конструкцију: први пут после више деценија, периферија добија саговорнике способне да делимично оспоре финансијски монопол бретонвудског система.
Док Вашингтон захтева сврставање и кажњава непослушност, Пекинг нуди партнерство, цивилизацијско поштовање и потенцијални приступ технолошким ланцима. Та понуда није лишена напетости и асиметрија, али проширује маневарски простор ЛАиК, а да при томе не угрожава стратешку независност. Кина пројектује прагматичне облике повезивања. Не намеће политичке кандидате, не финансира странке, не врши инвазије нити подстиче затварање народних вођа. У економском смислу, међутим, вишеполарност може истовремено проширити суверенитет и учврстити повратак сировинској економији. Та дилема се разрешава политичким усмерењем — и способношћу ЛАиК — да одреди сопствене развојне приоритете.
За континент транзиција отвара прилику и ризик: уразноличити савезништва и повратити суверенитет или помешати вишеполарност с аутоматском еманципацијом. ЛАиК се не може ограничити на посматрање померања тектонских плоча; мора деловати као политички субјект, а не као поприште туђег надметања. Тај делотворни суверенитет захтева више од уразноличавања трговине. Он захтева регионалне институције, способне да ускладе ставове, чувају стратешке ресурсе, одржавају индустријску политику и смање спољну финансијску рањивост. Без континенталног повезивања, свака земља преговара сама са силама које су много веће; с координацијом, регион може свој демографски, енергетски, прехрамбени и еколошки значај претворити у стратешку снагу.
Ниједна регионална архитектура неће бити довољна без промене начина на који регион размишља о себи. Ако ЛАиК настави себе замишљати као неизбежну периферију, свака промена затећи ће га у одбрамбеном положају. Насупрот томе, ако поврати сопствену политичку уобразиљу, идеју Велике отаџбине (Patria Grande), моћи ће учествовати у новом распореду сила не само као снабдевач сировинама, већ и као простор мишљења, производње, науке, технологије, енергетике, биоразноврсности и суверене дипломатије. Украјина и Иран су пукотине геополитичког режима који покушава преживети путем насиља које је све мање делотворно. Одлучујуће питање више није да ли ће свет бити једнополаран или вишеполаран, већ које ће место у њему заузети историјски подређени народи. За ЛАиК дилема је јасна: остати територија туђег сукоба или постати субјект сопствене судбине. Периферија неће престати то да буде геополитичким декретом, већ историјском одлуком. Парафразирајући Леонарда Коена: „У свему постоји пукотина, тако светлост улази.“
Извор: Página|12
