Početkom decembra 2025, Paolo Sorentino je u gradu San Martin de los Andes u Patagoniji vodio program „Paolo Sorrentino Lab“, međunarodnu radionicu za mlade reditelje. Radionica u Argentini je nosila naziv „Filming your Wonder“, na Sorentinov poziv mladim autorima da na svet gledaju „sa čuđenjem“ i da dozvole da tim vođeni snimaju filmove. „Reč je o povezivanju s potragom za onim što nas zbunjuje i fascinira, malim i velikim, intimnim i univerzalnim“, naveli su organizotori u pozivu na radionicu, „potragu u kojoj će svaki filmski stvaralac imati priliku da stupi u dijalog sa pejzažima Patagonije i, istovremeno, sa Sorentinovim jedinstvenim estetskim i narativnim senzibilitetom, obeleženim njegovom suptilnom ironijom, vizuelnom elegancijom i sposobnošću da u svakodnevnom otkrije lepotu i krhkost ljudskog“. Od pristiglih prijava za radionicu odabrano je pedeset mladih autora iz celog sveta, koji su u Patagoniji pod Sorentinovim mentorstvom prošli kroz sve faze u realizaciji kratkog filma, od ideje do postprodukcije. Među polaznicima ove radionice bila je i Doroteja Kovačević iz Srbije, koja za OKO portal piše o svojim iskustvima iz rada sa slavnim italijanskim rediteljem.
Pre tri godine uradila sam jednu psihološku vežbu koja je trebalo da mi pomogne da bolje razumem sopstvena ograničenja, razotkrijem lične kočnice i podstakne me da ih razbijem. Evo kako glasi: „Izaberi pet ljudi koji te inspirišu i zapiši osobine koje kod njih ceniš. Razmisli šta te trenutno sprečava da i sama razviješ te osobine. Zatim navedi konkretne korake koje možeš preduzeti da im se približiš.“
Na mojoj listi od pet ljudi, odmah posle Felinija, na drugom mestu se našao Paolo Sorentino. Bio je jedina živa osoba sa tog spiska. Osobine koje sam mu tada pripisala, možda ga i idealizujući, bile su duhovitost, autentičnost, inovativnost, beskompromisnost i samodovoljnost. Pored njegovog imena napisala sam svoje ograničenje: „Ovde ne može.“
Tri godine kasnije, među stotinama prijava mladih autora, izabrana sam za filmsku radionicu pod mentorstvom Paola Sorentina koja je u decembru prošle godine održana u Patagoniji. Tamo sam pokušala da preispitam sopstvena uverenja i granice.
Stigla sam u Argentinu i vozim se ka smeštaju. Vazduh koji ulazi kroz otvoren prozor vraća mi slike iz detinjstva: miris tek pokošene trave u letnje veče dok pada mrak, ukus domaćeg paradajza, listovi kupusa i kofa puna zlatica i moj prvi zarađeni novac. Za svaku zlaticu koju skinem s kupusa deda mi je davao deset dinara.
Od dede Duška nasledila sam sklonost ka lutanju, pričanju priča i radoznalost. Naučio me je da pišem pesme, da kucam na pisaćoj mašini, ali i da spontano prilazim nepoznatim ljudima. Razgovore bih započinjala direktno, gotovo bez uvoda, i ubrzo saznala čitavu životnu priču sagovornika. Pitala sam se da li ću to moći i sa Sorentinom.
U Patagoniji sam. Decembar je. Leto je. Nema kupusa, a ni deda Duško više nije živ. Smeštam se u kuću blizu „kraja sveta“, u brdima nadomak gradića San Martin de los Andes, usred nestvarne prirode koja će nam biti dom narednih nekoliko nedelja. Dogovaramo se da se uveče okupimo u jednoj od velikih, ručno građenih drvenih kuća. Biramo „Huanitu“, onu u kojoj sam, između ostalog, i ja smeštena. Upoznajem autore iz različitih delova sveta. I Sorentina.
Te večeri Sorentino postaje Paolo. Prestaje da bude pojam i postaje čovek. To me plaši. Plašim se da će, s tom metamorfozom, nestati i ono što sam u njemu videla.
Paolo nas okuplja, saopštava nam mentorski zadatak i postavlja nam pitanje zašto volimo film. Odgovaramo jednostavno, pomalo nespretno, ali iskreno. Polako se upoznajemo. Deda Duško bi verovatno već stigao do Paolovog trećeg kolena unazad, ali ja ne.
_copy_418x740)
Paolo Sorentino sa mladim rediteljima u Patagoniji
Paolov zadatak je jednostavan: „Filming your wonder.“ Treba da napravimo kratki igrani film od nule. I odjednom sve ostalo postaje komplikovano: jezik koji ne govorim, ljudi, zemlja i kultura koju ne poznajem, vreme koje nemam. Gde da nađem glumce i lokacije? Kako da sama napišem, snimim i izmontiram film za nekoliko dana?
Ali jedino pravo i najteže pitanje jeste: „O čemu uopšte da pravim film?“
I tu je bio početak mentorskog procesa: kako prepoznati i uhvatiti ideju.
Nakon svakog dana ispunjenog raznim aktivnostima s Paolom, svake večeri bismo imali i night talks, odnosno večernje razgovore koji su varirali od deljenja ideja do rezimiranja dnevnih aktivnosti. Međutim, jedna od omiljenih stvari bila nam je da ispitivanjem Paola o njegovom kreativnom procesu i njemu lično upijemo ekstrakte njegove genijalnosti. On je uglavnom odgovarao veoma jednostavno i duhovito.
Ono što razlikuje Sorentinov stvaralački pristup jeste redosled i naglasak na pojedine delove procesa. Za razliku od naše Akademije, koja nas uči da zanatski usavršimo strukturu priče, Paolo stavlja znak uzvika na hvatanje autentičnih ideja, slika koje nam dolaze i iz kojih se sve dalje razvija. Kod njega ne postoji knjiga snimanja. Glavnu ulogu imaju lokacije i likovi koji sami „zovu“ pokret kamere.
„Ako je to ono što treba da radimo, slike će same doći“, govorio je.
„A šta ako ne dođu?“, pitala sam se.
Odlučujući trenutak, trenutak kad Sorentino zna da li će snimati neki film, jeste obilazak lokacija. Ako film ne vidi na lokacijama, neće ga snimati: „Neki od vas možda ne budu inspirisani Patagonijom. Ako ne snimite film, jer ga ne vidite ovde, niste zbog toga manje talentovani. Jednostavno: ’Ovde nije vaša priča.’“
Pomisao da sam prešla put od preko 13.000 km da bih saznala da u Patagoniji nema moje priče bila je ravna kecu na iznenadnom kontrolnom iz matematike za koji se nisam spremala. Kako me opsedaju misli o starenju i prolaznosti vremena, bila sam unapred rešena da nađem stare ljude i da o tome napravim film. Sutradan sam pokušala da uradim upravo to, da pronađem svoju „sliku“. Imali smo nekoliko dana izviđanja lokacija, tražeći ono što bi moglo da nas u Patagoniji inspiriše.
Na izviđanju lokacija prvo su nas odveli u San Martin de los Andes. Na moje iznenađenje, mladi su bili svuda, deca su se igrala po parkovima, srećna i bez telefona, i slobodno su prilazila nepoznatima. Ljudi su delovali smireno, osmehivali se i bili izuzetno ljubazni jedni prema drugima. Starih ljudi nije bilo. I dok sam ih tražila pogledom, počela sam da se pitam da li uopšte gledam ispravno. Ovaj grad kao da je odbijao moju ideju, ili ja nisam umela da je pronađem u onome što mi je bilo pred očima.
Dok su druge kolege išle u grupicama, a neki veselo ispitivali Paola, mene je opet hvatala panika kao pred onaj kontrolni iz matematike. Jedina matematika koju sam kao mala volela bilo je računanje koliko mi još zlatica fali da bih od dede dobila dovoljno „desetki“ da imam i za sladoled i za čokoladu. Takozvana matematika slatkiša.
Zlatice u Patagoniji nisam videla, ali je tamo bio raj za slatkiše od čokolade. Bila sam zahvalna doseljenicima iz Švajcarske i Nemačke što su tradiciju pravljenja čokolade doneli čak dovde. Rešila sam da iz te zahvalnosti utopim bol u jednoj od lokalnih prodavnica čokolade i u njoj pronađem utehu.
Nakon mog „lekovitog“ boravka u prodavnici čokolade, otišla sam do lokalnog jezera da malo porazmislim. Možda tu dođe neka ideja. Izula sam patike i bosa šetala obalom, slušajući vetar i ptice.
„Kako bi bilo lepo bosonog prepešačiti Patagoniju“, pomislila sam. Obula sam se i krenula nazad ka grupi, i dalje sa ukusom čokolade u ustima. Slike nisu došle.
Te večeri Paolo nam je rekao: „Nikad ne obuvajte papuče svom liku.“
Nasmejali smo se.
Posle više nije bilo smešno.
Shvatila sam da nije bukvalno mislio na papuče. Već na sve ono čime pokušavamo da ublažimo stvarnost.
Svako od nas je u bilo kom trenutku mogao da priđe Paolu i da popriča s njim o ideji za film, a tokom „noćnih razgovora“ mogli smo da delimo i prve inicijalne ideje pred svima. Nikad se nisam osetila usamljenije. Slike nisu dolazile i ja nisam imala šta da podelim.
Sutradan mi je taksista koji me je vozio ispričao kako živi i šta radi. Njegov najveći problem bio je što ima dvadeset tri godine a još se nije oženio, i što ja imam prelepe oči. Morala sam da zažmurim da ga ne izazivam. Tako, širom zatvorenih očiju, videla sam deda Duška. Šta bi on uradio u ovoj situaciji, kome bi sledećem prišao? Ponovo sam otvorila oči i videla cirkus.
Dok sam prolazila pored cirkusa, koji je kao poručen došao u ovaj patagonijski gradić, ponovo mi je sevnulo sećanje iz detinjstva. Još početkom 2000-ih, deda Duško me je vodio u cirkus na Novom Beogradu. Opčinjeno sam gledala akrobatkinje i trikove pajaca na sceni. „Moram da snimam u cirkusu“, pomislila sam, ali nisam znala šta…
Pitala sam Paola kako zna kada je film gotov. Rekao je: „Kad ponovo počnem da mislim na seks, hranu i fudbal, tada znam da je film gotov.“
Mnogi su igrali fudbal s Paolom u Patagoniji, ali ja nisam. Samo sam ih posmatrala i razmišljala o slikama. Čak mi ni čokolada nije više padala na pamet. Osećaj sa onog kontrolnog iz matematike i dalje me je pratio, i s njim se završio još jedan dan.
Koliko god mi je prijalo što je Paolo uvek sa nama, znala sam da ideja za film tako neće doći. Neću naći svoju sliku tražeći gde i svi ostali. Najbolji deo je bio tek kada sam se, sutradan, na izviđanju lokacija u oblasti Hunin de los Andes odvojila. Otišla sam sama u Park „Via Christi“, gde niko od kolega nije hteo da ide. I tu, u brdima, dok sam gledala u staklenu statuu Isusa Hrista nadrealne veličine uklesanu u brda, prva slika mog filma je došla.
Sustigla sam grupu koja je već bila na narednoj lokaciji. Kako mi ta lokacija nije bila previše interesantna, izašla sam na obližnji put da ih tu sačekam. Put je vodio u daljinu, gde se videla planina ispod koje su se nalazila jezera. Pokoji automobil bi prošao s čamcem na prikolici. Paolo je pušio pored puta, naslonjen na ogradu poseda i posmatrao planinu.
Tada, nasamo, Paolo mi je prišao i pitao me šta vidim, o čemu bi bio moj film.
Rekla sam: „Ništa još konkretno nemam. Samo sliku za koju ne znam šta znači. Vidim devojku koja ulazi u glavu Isusa Hrista.“ Znatiželjno me je pogledao, nasmejao se i rekao: „Prihvati misteriju. Ona te vodi, još uvek ne moraš da znaš šta slika znači.“
Razgovarali smo još malo o toj mojoj prvoj slici, filmu i Srbiji, i dogovorili se da sutra pričamo dalje o ideji, kada nam se razgovor slegne.
Devojku Lunu sam videla samo na jednoj fotografiji, a kako su prolazili dani nisam više razmišljala o čokoladi, već samo o njoj koja ulazi u glavu statue Isusa Hrista. Nisam imala šta da izgubim osim vremena i rešila sam da poslušam intuiciju i da je pozovem. Pustila sam se.
Sutradan smo se našle u kafiću da se upoznamo. Luna nije baš dobro govorila engleski, a kako ja nisam baš dobro govorila španski, nas dve smo izmislile svoj jezik, „spangliš“, i na njemu veoma dobro komunicirale. Luna je ubrzo postala glavna junakinja mog kratkog filma, a uz sve priče koje smo razmenile našim izmišljenim jezikom, sve vreme sam imala osećaj kao da je moja mlađa sestra. Nakon što smo završile razgovor, Luna je otišla kući, a ja s mojim taksistom, zatvorenih očiju, u brda.
„Cirkus!“ – došla je i druga slika. Luna, koja ulazi u glavu Isusa Hrista, u kojoj je cirkus. Strah od kontrolnog iz matematike je nestao, a onda su došle i ostale slike.
Sutradan sam se našla s Paolom i prošli smo kroz moj scenario.
„Luna koja ulazi u glavu Isusa Hrista u kojoj je cirkus“, pročitala sam.
Lice mu se ozarilo.
„To je veoma dobro“, rekao je zadovoljno.
Da, složila sam se, sad još „samo“ da film i snimim.
Posle četiri dana snimanje je završeno.
Luna ne nosi papuče. Hoda bosa. I stiže do cirkusa.
Osim što je loš postupak na filmu kada lik nosi papuče, ljudi ih često nose i u stvarnosti. U Patagoniji sam shvatila da u mom „Ovde ne može“ reč nije o mestu, već o odluci: da li ću ih obuti.
Kada pomislim na pravljenje dugometražnog filma u Srbiji, vraća mi se onaj strah. Sve mora da se izračuna. Da bude sigurno. Tačno. Ta računica liči na skupljanje zlatica i kupovinu čokolade. U takvoj atmosferi greške deluju nedozvoljeno. A bez grešaka nema ničeg novog.
Zato pitanje više nije gde se nešto može, već kako. Po formuli, ili u nepoznatom.
I dalje učim da razlikujem ono što je stvarno moje od onoga što sam naučila da treba da bude moje.
I dalje verujem u potragu za autorskim glasom. Samo se nadam da se svi mi koji stvaramo ovde nećemo navići na papuče. Da ćemo, makar nesigurni, krenuti bosi. I možda doći do velike lepote. Jer šta ako su nevažne tačke gledišta jedino mesto odakle lepotu uopšte možemo videti?
Film iz Patagonije je gotov.
I ja sam ponovo počela da mislim o čokoladi.
Izvor: OKO RTS
