Koliko je ozbiljan problem dozvoljavanja frakinga u Meksiku? Hoće li ovo biti šansa za meksički privredni rast ili će, poput rudarstva litijuma u Srbiji, izazvati masovne proteste ekologa, zabrinutih zbog zagađivanja pijaće vode?
Predsednica Klaudija Šejnbaum je u aprilu sazvala odbor stručnjaka sa najvažnijih meksičkih državnih univerziteta — Nacionalnog autonomnog univerziteta Meksika (UNAM), Politehničkog i Metropolitanskog univerziteta — kako bi procenili da li zemlja može primenjivati fraking (hidraulično lomljenje)[1] „na održiv način“. Polazna dijagnoza je stvarna i ozbiljna: Meksiko uvozi oko 75% gasa koji troši, gotovo sav izvađen hidrauličkim lomljenjem u Teksasu. U svetu gde se energetska tržišta tresu sa svakom krizom u Persijskom zalivu, zavisiti od samo jednog dobavljača, pa još SAD — u jeku njihove carinske ofanzive protiv suseda — predstavlja stratešku ranjivost.
Problem počinje sa ponuđenim rešenjem. Obrazloženjem, koje sa žarom iznose privredne komore i konsultanti naftne industrije sa sedištem u Hjustonu, tvrdi se da se odgovor na zavisnost od SAD sastoji u tome da se utroba meksičke zemlje otvori za te iste američke kompanije, kroz ugovore o koncesiji ili zajedničkoj proizvodnji, gde oko polovine vrednosti izvučenog bogatstva ostaje u rukama kompanije.
Valja se zadržati na ovoj operaciji: kao „energetski suverenitet“ nudi se nagodba kojom se jedan oblik zavisnosti zamenjuje drugim. Meksiko bi prestao kupovati teksaški gas da bi umesto toga sopstveno nalazište ustupio kapitalu koji mu taj gas danas prodaje. Zastava samostalnosti na kraju se vijori nad iznova napisanim ugovorom o potčinjenosti.
Aritmetika, prateća taj predlog, zaslužuje isto nepoverenje. Meksički basen Tampiko-Misantla poredi se s Permskim basenom u Teksasu i najavljuju se upečatljive brojke: 140 milijardi barela, 800 hiljada radnih mesta, trenutni skok proizvodnje. Ali tih 140 milijardi predstavljaju ugljovodonike u samom ležištu, a ne izvlačljive zalihe, koje kod škriljaca retko prelaze mali deo ukupne količine.
Broj radnih mesta dobija se tako što se rezultat iz Teksasa kopira i nalepi na Meksiko, kao da su geologija, institucije, infrastruktura i tržište rada zamenljivi. Pridev „održiv“ ima istu dekorativnu ulogu: istraživači pozvani od samih univerziteta koji čine odbor, zajedno sa naučnicima iz UNAM-a, već su upozorili da rasprava napreduje bez čvrstih dokaza i sa snažnom sastavnicom propagande. Za sada ne postoji fraking koji bi reklamno obećanje pomirio sa bilansom vode, metana i seizmičnosti što ih ova tehnika nosi sa sobom.
Postoji još jedan podatak koji zagovornici radije prećutkuju: fraking u Meksiku nije hipoteza, već svršena činjenica. Prema podacima same državne naftne kompanije Pemex, između 2012. i 2026. godine izbušeno je više od hiljadu bušotina primenom hidrauličkog lomljenja u saveznim državama Puebla i Verakruz. Sadašnja rasprava, dakle, ne odnosi se na pokretanje nečeg novog. Radi se o tome da se to podigne na industrijski nivo i, pre svega, da se opere kroz naučnu procenu i zelenu oznaku.
Basen Tampiko-Misantla prostire se ispod Uasteke, oblasti naseljene narodima Nahua i Tenek, za koje voda reka nije industrijski resurs. Petog juna, na Svetski dan zaštite životne sredine, predstavnici zajednica iz trinaest opština i nacionalne mreže za vodu sastali su se na obali reke Uičiuajan te izneli stav koji se može sažeti u četiri reči: nema održivog hidrauličnog lomljenja. Zahtevali su ono što velike energetske strategije obično brišu: pravo da sami odlučuju o svojoj teritoriji.
Projekat može biti potpuno racionalan u investitorovoj tabeli, pa opet politički neprihvatljiv na terenu. U oba slučaja, očekivana dobit otiče van, dok se ekološki trošak — konkretan i lokalan — taloži na određene slivove i zajednice. U oba slučaja, reč „održivo“ ili „zeleno“ dodaje se projektu kako bi on postao prihvatljiv. I u oba slučaja, naspram apstraktnog suvereniteta na koji se poziva država, pojavljuje se mnogo opipljiviji suverenitet: suverenitet onih koji odluče da ne truju vodu koju piju.
Zato je potrebno drugačije postaviti pitanje kojim se ova rasprava obično započinje. Pitanje se ne rešava između „mogućnosti za rast“ i „ekoloških protesta“, kao da su to dva međusobno isključujuća puta; Jadar je pokazao da je to isti film viđen sa različitih sedišta u sali. Pravo pitanje je ko zadržava prihod, a ko snosi troškove, i koja od dve suprotstavljene vrste suvereniteta, dugoročno posmatrano, ima veću težinu. Za narode Uasteke, kao i za stanovnike doline Jadra, ta granica ne prolazi kroz makroekonomiju. Ona prolazi kroz reku. A Jug, s obe strane Atlantika, naučio je da se ta granica mora braniti.
Autorka je meksički politikolog i magistar međunarodnih odnosa
Preveo: Dragan Bunardžić
[1] Tehnološki postupak za izvlačenje nafte i prirodnog gasa iz dubokih podzemnih slojeva stena, najčešće glinenih škriljaca. Sama reč potiče od engleskog termina hydraulic fracturing. Postupak se zasniva na ubrizgavanju naročite tečnosti pod veoma visokim pritiskom kako bi popucale inače nepropusne stene i oslobodile zarobljene energente — prim.prev.
