Posle izbora novog predsednika Kolumbije, postavlja se pitanje u kom pravcu će se kretati unutrašnja politika zemlje koja je poslednjih godina prošla kroz duboke političke podele, rast bezbednosnih problema i krizu poverenja u tradicionalne elite. O mogućim promenama za Dva Juga govori Katalina Gutijerez, pravnica sa Nacionalnog univerziteta Kolumbije, sa masterom iz ustavnog prava Univerziteta u Sevilji (Španija) i poznavalac istorije. Ona novu vlast posmatra kroz prizmu odnosa između unutrašnje politike, bezbednosti, ekonomije i međunarodnog položaja Kolumbije.
Na pitanje kako će se politika promeniti sa novim predsedništvom je još rano odgovoriti. Ipak, izneću neka svoja zapažanja.
Najpre smatram da treba opovrći tvrdnju da je de la Esprielja „fašista“, kako to nastoji predstaviti napredna levičarska propaganda. U stvarnosti, reč je o čoveku poznatom u kolumbijskom javnom životu kao krivičnom advokatu svih sektora i boja. Kao što je branio paravojne grupe, tako je branio i ljude povezane sa režimom Nikolasa Madura. 2016. godine javno je podržao mirovni proces sa FARC-om koji je kreirao Huan Manuel Santos, jedan od nevidljivih saveznika američkih demokrata i blizak britanskim naprednjacima.
Sve ovo govorim kako bih naglasila da ga je donedavno bilo teško smestiti u jasan politički spektar. Bio je poznat pre svega kao advokat u spornim slučajevima. Danas, posle kampanje pokrenute u duhu jenkijevskog monroizma, lako ga je označiti takvim etiketama, ali su one više propagandne nego stvarne.
Zapravo, novi predsednik je još jedan liberal, danas bliži republikancima u Sjedinjenim Državama, koji obećava veću bezbednost u zemlji gde je od 2016. godine došlo do značajnog rasta oružanih grupa koje zarađuju na unosnom poslu trgovine drogom, a u tome učestvuju i leve i desne političke elite.
Zbog toga je njegova kampanja, u kojoj se prodavao kao autsajder, bila tako uspešna — upravo zato što je Petrova vlada istrošena; iako je izabrana kao „vlada promena”, pokazalo se da je povezana sa elitama koje je kritikovala. To pokazuje opštu zasićenost tradicionalnim načinom vođenja politike.
Ipak, to ne znači da je sama kampanja bila istinita — želim samo da istaknem da je bila smela. Ono što jeste tačno je da su, usled zamora od unutrašnje politike, posebno od oligarhijskih struktura koje prožimaju sve vlade (uključujući i prethodnu, koja je, uprkos obećanjima, bila obeležena brojnim korupcionaškim skandalima), Kolumbijci izabrali politiku koja govori o oštrijem obračunu sa kriminalcima — onima koje Petrova vlada, u svom idealizmu, nikada nije istinski osuđivala, pa ih je čak i nagrađivala — kao i o jačanju nacionalne privrede.
Međutim, unutrašnja i spoljna politika nisu razdvojene. Nije stvar samo u mešanju SAD u izbore u regionu, na šta levica ukazuje i što zaista postoji, već i u tome da to mešanje deluje zahvaljujući katstrofalnim posledicama koje je levica ostavila za sobom. Ovde treba podsetiti i na licemerje te iste levice koja sada kritikuje američko mešanje samo zato što dolazi sa strane jedne političke partije, a prethodno je slavila Obamu i Bajdena i sprovodila njihovu politiku feminizma i woke ideologije.
Ipak, tačno je da je de la Esprielja pronicljiv čovek koji je umeo pridobiti podršku Vašingtona svojim javnim stavovima u korist cionizma i monroizma, kako bi osvojio predsednički položaj u Kolumbiji.
Šta dalje sledi? Uopšteno gledano, predizborna obećanja novog predsednika predstavljaju liberalizam u svakom pogledu. I tu padaju u vodu mnoge zablude i levice i desnice (što pokazuje da su te kategorije ograničene i zastarele). De la Esprielja je pokušao pridobiti „konzervativne“ birače — stavljam to pod navodnike jer je reč samo o konzervativizmu statusa kvo — obećanjima vezanim za porodicu, na primer kritikom rodne ideologije i abortusa. Ali je istovremeno rekao da će pre svega poštovati odluke Ustavnog suda Kolumbije, koji je, inače, bio vodiljom za nametanje agende globalističkih nevladinih organizacija koje su do sada finansirali USAID i Stejt department.
Takođe je obećao borbu protiv ilegalnih oružanih grupa, najverovatnije uz podršku američkih obaveštajnih struktura koje već kontrolišu Venecuelu.
Lično smatram da to u unutrašnjoj politici znači savez sa određenim lokalnim elitama koje faktički kontrolišu trgovinu drogom u saradnji s oružanim grupama. U spoljnoj politici — kao što sam već rekla — to će značiti gotovo neograničenu saradnju sa SAD. Teško je reći da će to značiti gubitak suvereniteta Kolumbije, jer je činjenica da suverenitet već dugo nemamo. Petro je, na primer, zadržao projekat (koji je i dalje na snazi) izgradnje američke vojne baze na La Gorgoni, strateškom ostrvu u kolumbijskim teritorijalnim vodama na Tihom okeanu.
Na kraju, naglasak nove vlade na ekonomiji jasno je liberalan i usklađen s američkim interesima. No, važno je naglasiti da postoji veza između tog pristupa i politike bezbednosti i modernizacije države, jer su mnogi današnji globalni projekti, koje predvode i SAD, povezani sa veštačkom inteligencijom. U svakom slučaju, informacije koje se dele o našim zemljama — sa teritorijalnog, demografskog i resursnog stanovišta — služe strateškim interesima njihove nacionalne odbrane. Deljenje takvih podataka na taj način dodatno će potkopati naš ionako slab suverenitet.
Zato će američki regionalni monroistički projekat samo dodatno raspiriti svetski rat koji se približava, a naše teritorije će — bilo kroz neokonzervativni globalistički model ili kroz alternativni globalistički projekat — i dalje biti gutane namerno izazivanim haosom na zapadnoj hemisferi, sve dok ne stvorimo sopstvene ideje. Zato bi nas ovaj trenutak pre svega morao podstaći da pronađemo te naše ideje.
Vredi pogledati procese u Africi, gde su neke zemlje uspele da prevaziđu ideološke okvire, kako bi se izborile za sopstveni suverenitet balansiranjem između velikih sila, povećavajući svoj uticaj i preuzimajući kontrolu nad vlastitim resursima.
