Колико је озбиљан проблем дозвољавања фракинга у Мексику? Хоће ли ово бити шанса за мексички привредни раст или ће, попут рударства литијума у Србији, изазвати масовне протесте еколога, забринутих због загађивања пијаће воде?
Председница Клаудија Шејнбаум је у априлу сазвала одбор стручњака са најважнијих мексичких државних универзитета — Националног аутономног универзитета Мексика (UNAM), Политехничког и Метрополитанског универзитета — како би проценили да ли земља може примењивати фракинг (хидраулично ломљење)[1] „на одржив начин“. Полазна дијагноза је стварна и озбиљна: Мексико увози око 75% гаса који троши, готово сав извађен хидрауличким ломљењем у Тексасу. У свету где се енергетска тржишта тресу са сваком кризом у Персијском заливу, зависити од само једног добављача, па још САД — у јеку њихове царинске офанзиве против суседа — представља стратешку рањивост.
Проблем почиње са понуђеним решењем. Образложењем, које са жаром износе привредне коморе и консултанти нафтне индустрије са седиштем у Хјустону, тврди се да се одговор на зависност од САД састоји у томе да се утроба мексичке земље отвори за те исте америчке компаније, кроз уговоре о концесији или заједничкој производњи, где око половине вредности извученог богатства остаје у рукама компаније.
Ваља се задржати на овој операцији: као „енергетски суверенитет“ нуди се нагодба којом се један облик зависности замењује другим. Мексико би престао куповати тексашки гас да би уместо тога сопствено налазиште уступио капиталу који му тај гас данас продаје. Застава самосталности на крају се вијори над изнова написаним уговором о потчињености.
Аритметика, пратећа тај предлог, заслужује исто неповерење. Мексички басен Тампико-Мисантла пореди се с Пермским басеном у Тексасу и најављују се упечатљиве бројке: 140 милијарди барела, 800 хиљада радних места, тренутни скок производње. Али тих 140 милијарди представљају угљоводонике у самом лежишту, а не извлачљиве залихе, које код шкриљаца ретко прелазе мали део укупне количине.
Број радних места добија се тако што се резултат из Тексаса копира и налепи на Мексико, као да су геологија, институције, инфраструктура и тржиште рада заменљиви. Придев „одржив“ има исту декоративну улогу: истраживачи позвани од самих универзитета који чине одбор, заједно са научницима из UNAM-а, већ су упозорили да расправа напредује без чврстих доказа и са снажном саставницом пропаганде. За сада не постоји фракинг који би рекламно обећање помирио са билансом воде, метана и сеизмичности што их ова техника носи са собом.
Постоји још један податак који заговорници радије прећуткују: фракинг у Мексику није хипотеза, већ свршена чињеница. Према подацима саме државне нафтне компаније Pemex, између 2012. и 2026. године избушено је више од хиљаду бушотина применом хидрауличког ломљења у савезним државама Пуебла и Веракруз. Садашња расправа, дакле, не односи се на покретање нечег новог. Ради се о томе да се то подигне на индустријски ниво и, пре свега, да се опере кроз научну процену и зелену ознаку.
Басен Тампико-Мисантла простире се испод Уастеке, области насељене народима Нахуа и Тенек, за које вода река није индустријски ресурс. Петог јуна, на Светски дан заштите животне средине, представници заједница из тринаест општина и националне мреже за воду састали су се на обали реке Уичиуајан те изнели став који се може сажети у четири речи: нема одрживог хидрауличног ломљења. Захтевали су оно што велике енергетске стратегије обично бришу: право да сами одлучују о својој територији.
Пројекат може бити потпуно рационалан у инвеститоровој табели, па опет политички неприхватљив на терену. У оба случаја, очекивана добит отиче ван, док се еколошки трошак — конкретан и локалан — таложи на одређене сливове и заједнице. У оба случаја, реч „одрживо“ или „зелено“ додаје се пројекту како би он постао прихватљив. И у оба случаја, наспрам апстрактног суверенитета на који се позива држава, појављује се много опипљивији суверенитет: суверенитет оних који одлуче да не трују воду коју пију.
Зато је потребно другачије поставити питање којим се ова расправа обично започиње. Питање се не решава између „могућности за раст“ и „еколошких протеста“, као да су то два међусобно искључујућа пута; Јадар је показао да је то исти филм виђен са различитих седишта у сали. Право питање је ко задржава приход, а ко сноси трошкове, и која од две супротстављене врсте суверенитета, дугорочно посматрано, има већу тежину. За народе Уастеке, као и за становнике долине Јадра, та граница не пролази кроз макроекономију. Она пролази кроз реку. А Југ, с обе стране Атлантика, научио је да се та граница мора бранити.
Ауторка је мексички политиколог и магистар међународних односа
Превео: Драган Бунарџић
[1] Технолошки поступак за извлачење нафте и природног гаса из дубоких подземних слојева стена, најчешће глинених шкриљаца. Сама реч потиче од енглеског термина hydraulic fracturing. Поступак се заснива на убризгавању нарочите течности под веома високим притиском како би попуцале иначе непропусне стене и ослободили заробљени енергенти — прим.прев.
