Višestruki otvoreni frontovi pretnji — bilo prema prijateljskim, protivničkim ili neprijateljskim zemljama bez razlike — procesi destabilizacije, intervencije, agresije i ratovi s učešćem Sjedinjenih Država, pod različitim varijantama i u različitim zemljama: u Ukrajini, Venecueli, Kini, Rusiji, Libanu, Palestini, između ostalih, umnožili su se tokom druge administracije američkog predsednika Donalda Trampa, pri čemu se posebno ističu akcije protiv Kube.
Na ovoj listi, u okviru politike maksimalnog pritiska i zločina protiv zemalja Latinske Amerike, ističu se decenije agresije na Republiku Kubu. Prožeta kršenjem međunarodnog prava, upotrebom strategija mekog rata u stilu onoga što je detaljno opisao politikolog Džin Šarp[1] i svim vrstama kriminalnih radnji, ova politika traje već 64 godine. Govorim o priručniku za državne udare čije su prve četiri tačke bile usmerene i primenjene na Kubi sa većim ili manjim intenzitetom. A peta tačka koju je Šarp označio deo je stalnih pretnji Vašingtona.
U maju ove, 2026. godine, odnosi između Kube i Sjedinjenih Država obeleženi su rasplamsavanjem napetosti koje iz dana u dan rastu pod drugim predsedništvom Donalda Trampa. Ova vlada u svom državnom sekretaru, Marku Rubiju, koji je upravo kubanskog porekla, ima svog glavnog ratnog barjaktara i podstrekača na „kaznu“ u svim sferama protiv otadžbine svojih roditelja. Nema ničeg goreg od pokondirene tikve.
Sjedinjene Države ne prestaju da napadaju Kubu na sve moguće načine, kako bi ostvarile megalomanski san Trampa i njegovih sledbenika: kapitulaciju kubanske revolucije. U tu svrhu pojačava se najduža blokada koju moderna istorija beleži protiv jedne suverene zemlje. To je zločinački proces koji iz dana u dan pojačava akcije koje opterećuju, pre svega, stanovništvo ove latinoameričke nacije.
Sjedinjene Države su uvele nove ekonomske sankcije i, preko gromoglasnih izjava Donalda Trampa i njegovih sledbenika poput Pitera Hegseta, ministra rata vlade Sjedinjenih Država, kao i samog Marka Rubija, između ostalih, upućuju zastrašivanja vojnim uplitanjem. Kuba odgovara osudama agresije i pozivima međunarodnoj zajednici kako bi se postigao neki odgovor koji bi omogućio da se okončaju decenije pritisaka na najveće antilsko ostrvo. To je težak put jer su na svaku od 30 rezolucija o osudi ove ilegalne i zločinačke blokade, predstavljenih u UN, Sjedinjene Države iznova i iznova ulagale veto.
1. maja ove 2026. godine, Trampova vlada je u svojoj hroničnoj politici protiv Kube potpisala izvršnu naredbu kojom se proširuje spektar sankcija protiv kubanskih zvaničnika, entiteta u ključnim sektorima kao što su energetika, odbrana i finansije, kao i protiv bilo kog stranog saradnika, sa ciljem da se kubanska vlada „uguši“. Ove godine je proširen spektar pritisaka na vojni sektor, a pojačan je u energetskom sektoru (blokada u pitanjima vezanim za naftu, što je pogoršalo uslove života kubanskog stanovništva) i bankarskom sektoru. To uključuje 422 hotela, pa čak i privatne kuće za odmor koje se iznajmljuju, što pogađa turistički sektor.
Za Sjedinjene Države, kada je u pitanju Kuba, sve podleže sankcijama: to je maksima Vašingtona, čiji se režim zločina protiv Kube smatra jednim od najdužih i najstrožih u poslednjih 80 godina u svetu. Sve to sa pravnom mrežom koja je evoluirala tokom ove 64 godine, čineći život kubanskog društva još težim. Samo tokom prve Trampove administracije uvedene su 243 prinudne mere, odnosno ograničenja u pojedinim oblastima privrede koje su dodatno pooštrile blokadu i ekonomski embargo nad ovom latinoameričkom nacijom, zvanično uveden 1962. godine putem takozvane Predsedničke proklamacije 3447[2].
Kao i protiv Islamske Republike Iran, u agresorskom ratu koji vodi zajedno s izraelskim režimom protiv persijske nacije, Tramp je sklon izjavljivati kako je pobeda blizu, mada su njegovi neuspesi očigledni. U vezi sa Kubom, on tvrdi da će „preuzeti kontrolu nad ostrvom skoro odmah“. Megalomanija i mitomanija ovog takozvanog zloćudnog narcisa tvrdi da će prvo završiti „posao“ u Iranu, pa odrediti da nosač aviona USS Abraham Linkoln otputuje na Karibe. Tamo će odrediti da se pomenuti brod „zaustavi na oko 100 metara od obale Kube, odakle će ostrvljani reći: ‘Veliko vam hvala, predajemo se’“. Tu suludu priču je otvoreno izneo u svom izlaganju kao glavni govornik na privatnoj večeri u Vest Palm Biču na Floridi, 1. maja ove godine.
Sa svoje strane, kubanski predsednik Migel Dijaz-Kanel ne samo da je odbacio hroničnu politiku sankcija protiv svoje zemlje kao „genocidnu“, već je pretnje Vašingtona označio kao „opasne“, pozivajući na odbranu suvereniteta tokom prvomajskih manifestacija, upravo kada su se Trampove uvrede i ratoborne izjave vinule visoko kao i njegov ego. Dijaz-Kanel je ovo zločinačko ponašanje Vašingtona nazvao „jednostranom agresijom, punom okrutnosti prema kubanskom narodu, koja produbljuje teškoće ostrva i predstavlja očigledan napad na njegov suverenitet“.
S druge strane, ministar spoljnih poslova Bruno Rodrigez osudio je 5. maja vojne namere Sjedinjenih Država, iznete od izvršne vlasti, kao „međunarodne zločine“, povezujući ih s ekonomskom i energetskom blokadom, i pozivajući na poštovanje međunarodnog prava i institucija — koje su obično gluve, neme i slepe pred Vašingtonom — kao i na primenu Povelje Ujedinjenih nacija, koja je služila samo za odbranu interesa Zapada.
Politika pritisaka, destabilizacije, ekonomskih blokada, sankcija, intervencija, državnih udara, pa čak i invazija, bila je deo istorije pogubnih odnosa između Sjedinjenih Država i ostatka američkog kontinenta: Centralne Amerike, Kariba i Južne Amerike. Zaista, istorija onoga što znamo kao Latinska Amerika, od samog osnivanja Sjedinjenih Država 1776. godine, bila je tesno povezana sa spoljnom politikom ove zemlje i njenom hegemonističkom i oholom politikom, kako je obično tvrdio ubijeni iranski verski vođa Sejed Ali Hamnei.
Po rečima analitičara Rejnalda Čirinosa: „Pokretačke sile spoljne politike SAD u regionu su raznovrsne i složene, obuhvatajući neosnovana ideološka opravdanja, usmerena protiv napretka komunizma kao izgovor, koji na delu ne znači ništa drugo do težnju da se ograniče prava naroda na slobodu i nezavisnost, kako bi se mogla kontrolisati nacionalna bogatstva u korist imperijalnih ambicija, uzurpacije i pljačke latinoameričkih naroda“[3].
To se ispoljava u postupcima različitih američkih administracija, koje nastavljaju smatrati Latinsku Ameriku delom zastave sa prugama i zvezdama, gde je Kuba napadana tokom dugog vremena: uzurpacija zaliva Gvantanamo, politika blokade, sankcija i maksimalnih pritisaka od samog trenutka pobede revolucije 1959. godine dovela je ove, 2026. godine, karipsko ostrvo do humanitarne i energetske krize velikih razmera, uz pretnje napadima i invazijom od strane vlade Donalda Trampa.
Zastrašivanja se izvode pod različitim izgovorima, uključujući dobro poznati, klasični argument zaštite „nacionalne bezbednosti“ Sjedinjenih Država. Ovu liniju argumentacije pokazao je Marko Rubio u intervjuu za ultradesničarski kanal Foks Njuz (Fox News) krajem aprila, kada je državni sekretar optužio Kubu da omogućava prisustvo obaveštajnih službi „protivnika“ Sjedinjenih Država na 90 milja od njihove teritorije, izjavivši da Trampova administracija to neće tolerisati. Reč je bila o Ruskoj Federaciji i Narodnoj Republici Kinu, koje opovrgavaju tu priču, svojstvenu Hladnom ratu, a koja se otvoreno iznosi već nekoliko godina[4].
Agresije na Kubu ponovo su pokrenule mišljenja i odluke u podršku kubanskom narodu. To je slučaj sa meksičkom predsednicom Klaudijom Šejnbaum, koja je čvrsto ukazala na potrebu poštovanja samoopredeljenja Kube. Na pitanje o riziku od američkog uplitanja na najvećem od antilskih ostrva, Šejnbaum je izjavila: „Nastavićemo da šaljemo humanitarnu pomoć, odbacujemo pretnje invazijom, ne verujemo u nasilna rešenja. Branimo pravo kubanskog naroda na samostalno biranje svoje vlade“[5].
Postoji aktivna solidarnost regionalnih pokreta i organizacija sa Kubom i neosporan stav da spoljna politika SAD krši sve norme međunarodnog prava. Konkretizujući ove reči, Meksiko je Kubi, vazdušnim i pomorskim putem, poslao hranu, lekove, pa čak i naftu.
Čileanski politikolog Esteban Silva Kuadra navodi da je još jedna od imperijalnih akcija „pomorska blokada na Karibima i otvorena vojna agresija 3. januara 2026. godine protiv suvereniteta Bolivarske Republike Venecuele, kao i otmica njenog ustavnog predsednika Nikolasa Madura Morosa i prve dame Silije Flores. To je čin međunarodne piraterije koji krši suverenitet Venecuele i Latinske Amerike i Kariba, regiona CELAC (CELAC) proglašenog zonom mira, i koji potvrđuje Monroovu doktrinu, obnovljenu u neokolonijalnom ključu, usmerenu na stratešku kontrolu venecuelanske nafte u uslovima globalne i strateške konkurencije Sjedinjenih Država sa Kinom. Ove operacije nisu ispadi niti skretanja: one su nasilno otelovljenje nove faze imperijalističke operacije, usmerene na zamenu međunarodnog prava otvorenom silom“[6].
Očigledan cilj Sjedinjenih Država, sa konkretnim primerima, jeste prisvajanje strateških resursa: nafte i retkih minerala, vodnih resursa, poljoprivrednog zemljišta, pa čak i teritorija gde bi se trajno proširilo američko vojno prisustvo, kao što se dešava s ekvadorskom vladom na Galapagosu i u Argentini u južnom delu te zemlje[7]. Istovremeno, cilj je jačanje onih baza trajnog karaktera u Hondurasu, Kurasau, Arubi, El Salvadoru i Vojno-pomorske baze Gvantanamo koju uzurpiraju Kubi i koja deluje kao strateška enklava i logistički centar. Sjedinjene Države je održavaju na osnovu ugovora o trajnom zakupu, uspostavljenog silom nakon upada na Kubu posle Špansko-američkog rata (1898).
Pomenuti strateški cilj proširen je u članku Rejnalda Gere u Medio Solar Channel, gde se ističe da su „Sjedinjene Države pojačale svoju strategiju saradnje sa latinoameričkim zemljama kako bi obezbedile snabdevanje kritičnim mineralima koji se koriste u baterijama, električnim vozilima, poluprovodnicima i tehnologijama čiste energije. To je inicijativa koju prvenstveno koordinira transnacionalno partnerstvo MSP (Mineral Security Partnership) i socio-ekonomski savez US-Latin America Partnership for Critical Minerals“[8].
Smatram da se strategija Sjedinjenih Država ne sastoji u korišćenju koncepata poput saradnje koju pominje Reinaldo Gera, nego u pritisku, destabilizaciji, pa čak i otvorenih napada na one zemlje čije im vlade nisu poslušne. To se, zapravo, dogodilo s okupiranom Venecuelom koja se suočila s otmicom svog predsednika Nikolasa Madura Morosa. Tome dodajemo i politiku pritisaka na vlade Nikaragve, Kolumbije i Brazila, pa čak i uplitanje u trgovinske sporazume između Čilea i Kine, što je značilo kraj sporazuma o podvodnom kablu među lukama dvaju zemalja.
Politika Sjedinjenih Država prema kritičnim mineralima u regionu nije prava „horizontalna saradnja“, već strategija usmerena na obezbeđivanje pristupa tim resursima za sopstvene lance snabdevanja i svoju nacionalnu bezbednost, umesto izgradnje suverenih regionalnih industrija i zajedničke dodate vrednosti[9]. To je politika koja nastoji minimizirati prisustvo Kine na latinoameričkom tržištu kritičnih minerala. A to podrazumeva konkretizaciju političkih poteza, pritisaka, ucena, korupcije, višestranih sporazuma, memoranduma o uzajamnom razumevanju ili jednostavno ucena i otvorenih pretnji.
I unutar te hegemonističke i nadmene politike protiv naših naroda nalazi se Kuba, koja poseduje značajne rezerve strateških minerala kritičnih za energetsku tranziciju i digitalnu tehnologiju, koje Sjedinjene Države priželjkuju. Pre svega nikl, u čijoj je proizvodnji Kuba među prvih deset zemalja u svetu. Isto važi i za kobalt, čiji je 5. svetski proizvođač. To su ključni minerali za proizvodnju baterija za električne automobile i odbrambenu tehnologiju, u okolnostima kad Sjedinjene Države, ponavljam, nastoje smanjiti zavisnost od Narodne Republike Kine.
Kao što je to stalno slučaj od 1959. godine do danas, Kuba je ponovo na nišanu ovog imperijalnog orla koji ne prestaje da posmatra Latinsku Ameriku kao svoje večito zadnje dvorište. Region gde može raspolagati njegovim bogatstvima, ne kroz linije saradnje, već kroz eksploataciju u jednostranu korist američke ekonomije i njenih težnji za globalnom dominacijom. Latinska Amerika mora napredovati ka onome što je pokojni komandant Fidel Kastro sa sigurnošću isticao — ka svojoj konačnoj nezavisnosti, za koju su njeni muškarci i žene više puta plaćali visoku cenu.
Izvor: Rebelión
Napomene:
[1] Strategija koja dobija različite nazive, ali izražava isto: intervenciju i kriminalne akcije: meki državni udar, plišani državni udar, netradicionalni udar, a pripisuje se politikologu Džinu Šarpu, za koga se tvrdi da je dobio nalog od američke CIA-e da sprovede tačke ove strategije socijalnog, ekonomskog i političkog poremećaja u Narodnoj Republici Kini 1989. godine, a koju su kasnije preuzele obaveštajne službe izraelskog režima i njegova vojska kako bi podržale rad zapadnih obaveštajnih službi u planovima i pučističkim akcijama. Danas se akcijama svojstvenim „mekom državnom udaru“ i njegovih pet suštinskih tačaka pridružuje i takozvani pravosudni rat — lawfare — za sprovođenje akcija destabilizacije i pučizma putem prividno legalnih mehanizama.
[2] Predsednička proklamacija 3447, koju je Džon F. Kenedi potpisao 3. februara 1962. godine, ozvaničila je ekonomsku, komercijalnu i finansijsku blokadu Sjedinjenih Država protiv Kube. Ova izvršna naredba zabranila je sav uvoz i izvoz između dve zemlje, formalizujući sankcije započete nakon Revolucije 1959. godine i postavši najduža opsada u istoriji.
[3] https://www.aporrea.org/ddhh/a349084.html](https://www.aporrea.org/ddhh/a349084.html
[4] https://espanol.cgtn.com/news/2023-06-13/1668434302847696897/index.html](https://espanol.cgtn.com/news/2023-06-13/1668434302847696897/index.html
[5] https://espanol.almayadeen.net/noticias/politica/2144871/sheinbaum-reivindica-apoyo-a-cuba-y-defiende-solucion-diplom](https://espanol.almayadeen.net/noticias/politica/2144871/sheinbaum-reivindica-apoyo-a-cuba-y-defiende-solucion-diplom
[6] https://clate.net/noticias/trump-y-la-demolicion-del-multilateralismo-y-del-derecho-internacional-imperialismo-y-falsa-desconexion/](https://clate.net/noticias/trump-y-la-demolicion-del-multilateralismo-y-del-derecho-internacional-imperialismo-y-falsa-desconexion/
[7] Sjedinjene Države ne održavaju stalne vojne baze u Ekvadoru niti u Argentini, ali raspoređuju osoblje i sprovode zajedničke operacije, ističući javno navedenu saradnju s Ekvadorom u borbi protiv trgovine drogom i organizovanog kriminala u periodu 2025-2026. Američko prisustvo je zasnovano na bezbednosnim sporazumima i tehničkoj podršci, delujući privremeno u lokalnim objektima bez uspostavljanja sopstvenih baza. — https://www.dw.com/es/cu%C3%A1ntas-bases-tiene-realmente-eeuu-en-am%C3%A9rica-latina/a-71257901](https://www.dw.com/es/cu%C3%A1ntas-bases-tiene-realmente-eeuu-en-am%C3%A9rica-latina/a-71257901
[8] https://canalsolar.com.br/es/Minerales-cr%C3%ADticos-en-Estados-Unidos-y-Am%C3%A9rica-Latina/](https://canalsolar.com.br/es/Minerales-cr%C3%ADticos-en-Estados-Unidos-y-Am%C3%A9rica-Latina/
[9] https://es.wired.com/articulos/america-latina-se-vuelve-pieza-clave-en-la-estrategia-de-ee-uu-sobre-minerales-criticos](https://es.wired.com/articulos/america-latina-se-vuelve-pieza-clave-en-la-estrategia-de-ee-uu-sobre-minerales-criticos
