Argentinska spisateljica Samanta Šveblin ove nedelje je dobila prvu Nagradu Aena za hispanoameričku prozu za zbirku pripovedaka „El buen mal“. Živi u Berlinu i smatra se jednim od najistaknutijih i najoriginalnijih autora savremene književnosti.
Rođena i odrasla u Verlingemu, u Argentini, studirala je dizajn slike i zvuka na Univerzitetu u Buenos Ajresu i pisala u slobodno vreme. Prošlo je samo nekoliko godina između učešća u književnim radionicama, objavljivanja nekoliko tekstova u antologijama i dobijanja nagrade i objavljivanja prve knjige kratkih priča, „Jezgro poremećaja“. O načinu na koji stvara ona kaže:
„Ustani iz kreveta, prošetaj do dnevne sobe, izbegavaj vesti i društvene mreže, uključi računar i piši. Tako, u stanju gotovo polusna. Jedva povezana sa stvarnošću. Napreduj sedeći za drvenim pisaćim stolom gde papiri obično obeležavaju put priča koje spavaju pod svetlom noćne lampe kao da su još uvek u nekoj tihoj materici. Kad izađu na svetlost, daće povoda za razgovor celom svetu, ili barem dobrom delu njega. Kad kažem da radim ujutru, možda sam celo jutro čitala ili radila, ali daleko od računara: uzimala beleške, šetala; negde sam napravila dvosatnu šetnju s beležnicom u ruci. Radi se o tome da budeš određen broj sati u mentalnom stanju rada“.
Foto: EFE
Šveblinova je jedva imala 20 godina, a originalnost njenog pisanja, koje je mešalo zlokobnu atmosferu Dejvida Linča sa bezbrižnošću priča Borisa Vijana, snažno je uticala na lokalnu književnu scenu. Na zadnjoj korici knjige upoređena je sa Kafkom zbog jedinstvenosti svojih likova, koji su istraživali „granice stvarnosti, opažanja i apsurda“.
Kasnije su usledile „Pájaros en la boca“ i druge knjige, koje su joj donele međunarodno priznanje, kao i nagrade i stipendije. Njeno ime se pominjalo čak i kao mogući kandidat za Nobelovu nagradu. Kakvo mesto one zauzimaju u razvoju književne karijere?
„Važne su, naravno, ali nisu jedini mogući put. Sa nagradama knjige stižu do više čitalaca i, možda, donesu nešto novca kojim se može kupiti malo slobodnog vremena – a ono je u ovom svetu veoma skupo – i sa tim vremenom može se nastaviti pisanje.
Sviđa mi se jedna rečenica Činue Ačebea, koji je govorio da je nagrada divna stvar, nešto poput tapšanja po leđima koje može da ti polomi nekoliko rebara. Uvek postoji i doza straha, možda zato što nosimo sindrom uljeza ili zato što nagrade i priznanja mogu da stvore veliki pritisak prilikom pisanja.
Da bih se uverila da ništa od toga nije istina, kažem sebi da u jednom sve manjem kraljevstvu, kakvo je književnost, nijedna nagrada ne bi trebalo da nanese štetu niti da izazove preterana očekivanja. Pišemo i čitamo jer nam to prija, toliko da ovo ostaje zdrav prostor u koji i dalje verujem.“
U svojoj prozi, Šveblinova se posebno često bavi temom dvosmislenosti. Zanimaju je sive zone, granice stvarnosti i opažanja i kako se poznato i „normalno“ može poremetiti.
„Mislim da je ona mala grupa autora čuvenog latinoameričkog buma šezdesetih kristalisala jednu posebnu liniju magijskog realizma, koji je, u stvari, širi žanr. Više mi se dopada naziv koji je skovao Aleho Karpentijer: ‘čudesna stvarnost’, koji ističe ideju da je u Latinskoj Americi čudesno deo svakodnevice, da ga ne treba izmišljati. Salman Ruždi je rekao: ‘Kada neko kaže magični realizam, ljudi čuju „magično“, niko ne čuje drugu reč, a upravo se u njoj sve dešava.’
Mislim da sam tada, slušajući ga, prvi put sebe konačno videla unutar tog žanra. Jer za mene, magično i fantastično, koje imaju snažno prisustvo u onome što pišem, retko se zaista dešavaju u tekstu; više deluju kao pretnja, mogućnost koja raste u glavi čitaoca.“
Za nju, horor nije povezan samo sa strahom kao takvim, već i sa osećajem propustljivosti ljudskih granica.
Često je svrstavaju u „žensku književnost“. Šta misli o tome?
„Volela bih da pronađem intervjue u kojima muškarce pitaju šta misle o muškoj književnosti. Iako tržište deluje zadovoljno onim što žene danas pišu, ako i dalje govorimo o ‘ženskoj književnosti’ ili književnosti koju pišu žene (što nije isto, ali ovde proizvodi isti efekat), znači da i dalje podrazumevamo da je, nažalost, muška književnost – univerzalna književnost. Dakle, da – u tom smislu, pitanje nas stavlja na mesto koje nas i dalje izoluje.“
Još jedna važna tema njenog rada je majčinstvo i veza između roditelja i dece. Ona se iznova i iznova vraća odnosima brige, zavisnosti i ranjivosti, koji, kako kaže, leže u srži mnogih životnih priča. U njenim pričama, ovi odnosi su često spojeni sa teskobom, pretnjom i unutrašnjom napetošću, što i rađa snagu njene proze. Ta osećanja su donekle proizvod i njenih sopstvenih životnih prilika:
„Ponekad sletim u Berlin i još uvek, posle skoro trinaest godina života u ovom gradu, osetim neku vrstu otuđenosti. Uznemirujuć je taj osećaj da nikada u potpunosti ne stižeš kući, jer kada sam u Lago Puelu nedostaje mi Berlin, a kada sam u Berlinu nedostaje mi Argentina. Više nema mesta gde mogu da stignem cela.
No, za sada je to i zanimljivo, izazovno stanje, koje me primorava da obraćam pažnju na način koji me uvek drži pomalo izmeštenom. I nije važno u kom sam gradu – čim stavim ruke na tastaturu i počnem da pišem, ponovo sam u Argentini.“
Da li razmišljate o kategorijama međunarodnog tržišta kada pristupate novoj priči?
„Koje su to kategorije međunarodnog tržišta? O toj temi mogu reći ono što već naslućujemo: postoji surovi imperijalizam engleskog jezika nad ostalim jezicima.
U devetnaestom veku i delu prošlog veka nacionalne književnosti su još uvek razmišljale – ili čak stvarale – nacionalne identitete i duhove koji su se sučeljavali sa drugim književnostima sveta putem prevoda. Danas je odnos gotovo piramidalan.“
Naslov, skraćenja i obrada teksta: Dva Juga
Izvor: EL TIEMPO
