Аргентинска списатељица Саманта Швеблин ове недеље је добила прву Награду Аена за хиспаноамеричку прозу за збирку приповедака „El buen mal“. Живи у Берлину и сматра се једним од најистакнутијих и најоригиналнијих аутора савремене књижевности.
Рођена и одрасла у Верлингему, у Аргентини, студирала је дизајн слике и звука на Универзитету у Буенос Ајресу и писала у слободно време. Прошло је само неколико година између учешћа у књижевним радионицама, објављивања неколико текстова у антологијама и добијања награде и објављивања прве књиге кратких прича, „Језгро поремећаја“. О начину на који ствара она каже:
„Устани из кревета, прошетај до дневне собе, избегавај вести и друштвене мреже, укључи рачунар и пиши. Тако, у стању готово полусна. Једва повезана са стварношћу. Напредуј седећи за дрвеним писаћим столом где папири обично обележавају пут прича које спавају под светлом ноћне лампе као да су још увек у некој тихој материци. Кад изађу на светлост, даће повода за разговор целом свету, или барем добром делу њега. Кад кажем да радим ујутру, можда сам цело јутро читала или радила, али далеко од рачунара: узимала белешке, шетала; негде сам направила двосатну шетњу с бележницом у руци. Ради се о томе да будеш одређен број сати у менталном стању рада“.
Фото: EFE
Швеблинова је једва имала 20 година, а оригиналност њеног писања, које је мешало злокобну атмосферу Дејвида Линча са безбрижношћу прича Бориса Вијана, снажно је утицала на локалну књижевну сцену. На задњој корици књиге упоређена је са Кафком због јединствености својих ликова, који су истраживали „границе стварности, опажања и апсурда“.
Касније су уследиле „Pájaros en la boca“ и друге књиге, које су јој донеле међународно признање, као и награде и стипендије. Њено име се помињало чак и као могући кандидат за Нобелову награду. Какво место оне заузимају у развоју књижевне каријере?
„Важне су, наравно, али нису једини могући пут. Са наградама књиге стижу до више читалаца и, можда, донесу нешто новца којим се може купити мало слободног времена – а оно је у овом свету веома скупо – и са тим временом може се наставити писање.
Свиђа ми се једна реченица Чинуе Ачебеа, који је говорио да је награда дивна ствар, нешто попут тапшања по леђима које може да ти поломи неколико ребара. Увек постоји и доза страха, можда зато што носимо синдром уљеза или зато што награде и признања могу да створе велики притисак приликом писања.
Да бих се уверила да ништа од тога није истина, кажем себи да у једном све мањем краљевству, какво је књижевност, ниједна награда не би требало да нанесе штету нити да изазове претерана очекивања. Пишемо и читамо јер нам то прија, толико да ово остаје здрав простор у који и даље верујем.“
У својој прози, Швеблинова се посебно често бави темом двосмислености. Занимају је сиве зоне, границе стварности и опажања и како се познато и „нормално“ може пореметити.
„Мислим да је она мала група аутора чувеног латиноамеричког бума шездесетих кристалисала једну посебну линију магијског реализма, који је, у ствари, шири жанр. Више ми се допада назив који је сковао Алехо Карпентијер: ‘чудесна стварност’, који истиче идеју да је у Латинској Америци чудесно део свакодневице, да га не треба измишљати. Салман Ружди је рекао: ‘Када неко каже магични реализам, људи чују „магично“, нико не чује другу реч, а управо се у њој све дешава.’
Мислим да сам тада, слушајући га, први пут себе коначно видела унутар тог жанра. Јер за мене, магично и фантастично, које имају снажно присуство у ономе што пишем, ретко се заиста дешавају у тексту; више делују као претња, могућност која расте у глави читаоца.“
За њу, хорор није повезан само са страхом као таквим, већ и са осећајем пропустљивости људских граница.
Често је сврставају у „женску књижевност“. Шта мисли о томе?
„Волела бих да пронађем интервјуе у којима мушкарце питају шта мисле о мушкој књижевности. Иако тржиште делује задовољно оним што жене данас пишу, ако и даље говоримо о ‘женској књижевности’ или књижевности коју пишу жене (што није исто, али овде производи исти ефекат), значи да и даље подразумевамо да је, нажалост, мушка књижевност – универзална књижевност. Дакле, да – у том смислу, питање нас ставља на место које нас и даље изолује.“
Још једна важна тема њеног рада је мајчинство и веза између родитеља и деце. Она се изнова и изнова враћа односима бриге, зависности и рањивости, који, како каже, леже у сржи многих животних прича. У њеним причама, ови односи су често спојени са тескобом, претњом и унутрашњом напетошћу, што и рађа снагу њене прозе. Та осећања су донекле производ и њених сопствених животних прилика:
„Понекад слетим у Берлин и још увек, после скоро тринаест година живота у овом граду, осетим неку врсту отуђености. Узнемирујућ је тај осећај да никада у потпуности не стижеш кући, јер када сам у Лаго Пуелу недостаје ми Берлин, а када сам у Берлину недостаје ми Аргентина. Више нема места где могу да стигнем цела.
Но, за сада је то и занимљиво, изазовно стање, које ме приморава да обраћам пажњу на начин који ме увек држи помало измештеном. И није важно у ком сам граду – чим ставим руке на тастатуру и почнем да пишем, поново сам у Аргентини.“
Да ли размишљате о категоријама међународног тржишта када приступате новој причи?
„Које су то категорије међународног тржишта? О тој теми могу рећи оно што већ наслућујемо: постоји сурови империјализам енглеског језика над осталим језицима.
У деветнаестом веку и делу прошлог века националне књижевности су још увек размишљале – или чак стварале – националне идентитете и духове који су се сучељавали са другим књижевностима света путем превода. Данас је однос готово пирамидалан.“
Наслов, скраћења и обрада текста: Два Југа
Извор: EL TIEMPO
