Žoze Saramago u svom delu Slepilo ne opisuje biološku katastrofu, već duboko političku i etičku tragediju: društvo koje gubi sposobnost da sebe prepozna kao zajednicu. Slepilo koje autor izlaže nije odsustvo vida, već svesno odricanje od primećivanja drugog, od preuzimanja kolektivne odgovornosti pred bolom, nepravdom i zloupotrebom vlasti. U današnjem Hondurasu, ova metafora dobija uznemirujuću aktuelnost.
Živimo u društvu u kojem je vladajuća ideologija, svojstvena kapitalističkom načinu proizvodnje, uspela da nejednakost, individualizam i podređenost učini prirodnim. Ona se ne nameće isključivo silom, već neprestanim ponavljanjem diskursa koji nesigurnost opravdavaju kao nešto neizbežno, a odluke moćnika predstavljaju kao jedine moguće ili neophodne. Tako narod vidi institucionalno propadanje, krhkost ljudskih prava i postojanost siromaštva, ali to viđenje često ne uspeva da pretoči u svesno delovanje.
Sadašnja vlada, kao ni prethodne, ne može se analizirati isključivo kroz svoje govore ili obećanja, već kroz način na koji vrši vlast. Političko nasilje se ne ispoljava uvek kroz neposrednu prisilu; ono često deluje kroz upravljanje razočaranjem, društveno usitnjavanje i simboličku kontrolu. Kada država ne jemči u potpunosti osnovna prava — zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, dostojanstven rad, stvarno učešće — a zahteva poslušnost i trpljenje, učvršćuje se moderan oblik gospodarenja.
Saramago upozorava da je najgore slepilo ono koje se kao takvo ne prepoznaje. U Hondurasu se to društveno slepilo izražava kada široki slojevi naroda na kraju brane strukture koje ih ugnjetavaju, ili kada se nepravda doživljava kao individualni problem, a ne kao rezultat istorijskih vlastnih odnosa. Siromaštvo prestaje da bude političko pitanje i pretvara se u ličnu krivicu; isključenost prestaje biti strukturnom i postaje nedostatkom truda.
Iz ove logike, kolektivna patnja postaje nevidljivom. Seoske zajednice, radnici na crno, žene, mladi i starosedelački narodi nastavljaju da održavaju privredu i društveni život, ali ostaju odsutni iz strateških odluka zemlje. Vlada se bez obaziranja na njih, kao da je njihov glas izlišan.
Ipak, Slepilo nudi i temeljnu etičku lekciju: videti podrazumeva nositi odgovornost. Onaj ko sačuva sposobnost kritičke analize ne može se ograničiti samo na posmatranje. U honduraškom kontekstu, ovo je poziv narodnim prosvetiteljima, društvenim organizacijama, braniteljima ljudskih prava, crkvama, univerzitetima i svesnim građanima. Nije dovoljno utvrditi probleme; potrebno ih je imenovati, razumeti i suočiti se sa njima kolektivno.
Borba se vodi ne samo protiv određene vlade, već protiv oblika društvene organizacije koji reprodukuje isključenost. Iz kritičke perspektive, stvarna transformacija ne proizilazi iz nametanja nove elite, već iz jačanja narodne svesti, zajedničkog organizovanja i izgradnje opšteg dobra. Latinoamerička istorija pokazuje da trajne promene ne opstaju bez aktivnog učešća naroda.
U Hondurasu, progledati znači raskinuti sa ravnodušnošću, preispitati zvanične narative i priznati da prava nisu ustupci države, već društvene tekovine. To takođe znači razumevanje da se narodno jedinstvo ne propisuje: ono se gradi na solidarnosti, dijalogu i uzajamnom poverenju, čak i usred razočaranja i umora.
Saramago nas podseća da je slepim društvom lako upravljati, ali da je ono duboko nepravedno. Zbog toga sadašnji izazov nije samo politički, već etički i kulturni. Dok se vlast nameće bez slušanja, a narod gleda bez primećivanja, slepilo će trajati. Ali kada građani odluče gledati svesno i delovati zajednički, čak i najgušća tama počinje da se razilazi.
Hondurasu nisu potrebni novi prazni govori ni reciklirana obećanja. Potrebni su mu bistrina, istorijsko pamćenje i društvena posvećenost. Jer, kada narod nauči da zaista vidi, nijedna vlast se ne može držati samo na slepilu.
Fredis Leonel Martinez Pastrana
Građanin Hondurasa
