Kakve su reakcije u Meksiku na američku operaciju protiv Venecuele? Da li zvanični Meksiko ovo vidi kao potencijalnu pretnju?
Na ova pitanja za Dva Juga odgovara Paulina Domingez, magistar međunarodnih odnosa sa Fakulteta političkih i društvenih nauka UNAM.
Sjedinjene Države su ponovo zapretile upotrebom sile i ovoga puta to čine ciljajući pravo na Meksiko. Kada Donald Tramp govori o pokretanju hitting land („udari po kopnu“) akcija protiv kriminalnih organizacija, on ne opisuje plan saradnje niti dijalog među vladama: on najavljuje mogućnost direktnih dejstava na inostranoj teritoriji po jednostranoj odluci Vašingtona. Poruka nije tehnička niti slučajna. Ona je politička i krajnje opasna.
Izraz hitting land se tačno koristi u okviru američkog bezbednosnog rečnika. Ne radi se o formalnoj invaziji, ali nije ni metafora. To je prilično dvosmislen pojam koji omogućava prelazak od posrednih operacija — poput pomorskog presretanja, sankcija, obaveštajnog rada i diplomatskog pritiska — ka fizičkim dejstvima na teritoriji, bez objave rata, bez multilateralnog odobrenja i bez preuzimanja političke cene priznavanja povrede suvereniteta. To je rečnik trajne izuzetnosti: delovati bez nazivanja stvari svojim imenom, udarati bez objave, prelaziti granice a da se to ne prizna.
To što se ovaj jezik sada primenjuje na meksičku državu ne sme se shvatiti olako. To podrazumeva preobražaj političkog konteksta: Meksiko prestaje da se posmatra kao suverena država sa kojom se sarađuje i postaje operativni prostor — teritorija na kojoj Sjedinjene Države zadržavaju pravo mešanja ukoliko procene da pretnja to zahteva. Granica se više ne pojavljuje kao pravna linija među dvama zemljama, već kao rastegljiva bezbednosna zona, koju Bela kuća tumači prema sopstvenom strateškom nahođenju.
Ovaj potez ne može se posmatrati izolovano. On se dešava u burnom kontekstu obeleženom američkom operacijom u Venecueli koja je okončana otmicom predsednika Nikolasa Madura — događajem koji je ponovo u prvi plan stavio poznatu, ali sve više normalizovanu praksu: upotrebu direktnih eksteritorijalnih akcija kada Vašington smatra da se njegovi strateški ciljevi ne mogu postići drugim sredstvima. Pozivanje na Venecuelu jarki je primer intervencionizma. Politička volja venecuelanskog naroda nije predmet rasprave, niti to može biti, i svaki pokušaj da se ona pretvori u objekat spoljnog suda predstavlja otvoreno kršenje principa samoopredeljenja. Problem nije u Venecueli, već u Sjedinjenim Državama: u pretenziji da se prisvoji pravo na mešanje kad im neki politički ishod ne odgovara, pretvarajući izuzetnost u metod, a silu u redovno sredstvo spoljne politike.
Obrazac je jasan: 2020. godine optužbe za trgovinu narkoticima protiv Madura predstavljene su kao primer „narkoterorizma“, uz naduvane brojke i maksimalističku retoriku, koja je pomogla u izgradnji političke legitimnosti za vanrednu akciju. Međutim, kako su sudski postupci u Njujorku odmicali, same američke vlasti umanjile su stvarnu težinu Venecuele u globalnoj trgovini drogom. „Epicentar“ se zamaglio. Narkotrgovina je prestala biti središtem priče, pošto je cilj već bio postignut.
Ovaj primer otkriva kako antinarkotički diskurs radi kao intervencionistički izgovor, a ne kao poštena dijagnoza. Preuveličava se kada treba opravdati uplitanje; umanjuje se kada se žiža pomeri ka naknadnoj stabilizaciji i kontroli strateških resursa. U venecuelanskom slučaju, nafta se brzo pojavila kao izričiti prioritet, uz otvorene izjave o potrebi obnove energetskog sektora i preuređenja tokova pod američkim nadzorom. Narkotrgovina je poslužila samo kao izgovor da se vrata otvore.
Meksiko se sada pojavljuje u drugoj fazi istog scenarija. Ovde se trgovina drogom ne umanjuje — ona se preuveličava. Karteli se predstavljaju kao snage koje upravljaju zemljom, iako je pojava mnogo fragmentiranija, regionalna i protkana složenim lokalnim i međunarodnim dinamikama. Ovo preterivanje ispunjava jasan politički zadatak: simboličko pražnjenje meksičkog suvereniteta kako bi se opravdala logika preventivnog mešanja.
Takozvani rat protiv droge ponovo pokazuje svoju pravu istorijsku upotrebljivost. On ne objašnjava problem, ali omogućava njegovu militarizaciju. Kriminalne organizacije pretvara u oružane neprijatelje, priravnjene terorizmu. Pogođene države predstavlja kao tobože preopterećene ili propale i redefiniše suverenitet kao uslovni princip, važeći samo dok ne ometa interese hegemonističke sile.
U tom smislu, reakcija meksičke predsednice Klaudije Šejnbaum bila je politički promišljena: izričito odbijanje ma kakvog vojnog uplitanja, nastojavanje na dvostranoj saradnji i korišćenje diplomatije radi deeskalacije. Njena poruka je jasna: saradnja — da, podređenost — ne. Ipak, sama potreba da se upravlja pretnjom otkriva stvarnu asimetriju odnosa. Kada jedna strana može nagovestiti upotrebu sile, a druga mora meriti svaku reč kako bi izbegla ekonomske ili političke posledice, saradnja prestaje biti odnos ravnopravnih i postaje pregovaranje pod pritiskom.
Sjedinjenim Državama nije potrebno slanje trupa zarad nametanja svoje agende. Dovoljno im je tu mogućnost držati otvorenom. Disciplinujući učinak je već na delu: uslovljavanje rasprava, ubrzavanje ustupaka, opravdavanje većeg prisustva američkih agencija, proširivanje obaveštajne razmene bez javne kontrole i postepeno podrivanje sposobnosti odlučivanja meksičke države o tome gde se saradnja završava, a počinje mešanje.
Sve to dodatno pogoršava strukturno licemerje američkog diskursa. Vašington izmešta problem narkotrgovine u inostranstvo, dok sistematski prećutkuje sopstvenu odgovornost: unutrašnju potražnju koja održava tržište, masovni tok oružja ka jugu, ulogu finansijskog sistema u pranju novca i ekonomsku logiku koja nasilje pretvara u probitačan posao. Pretvaranje Meksika u polje delovanja omogućava prebacivanje političkih troškova i izbegavanje dubokih unutrašnjih reformi koje bi se pokazale kudikamo neprijatnijim.
Pored toga, meksički slučaj ne može se odvojiti od šire geopolitičke dimenzionalnosti. U Venecueli, operacija nije bila usmerena samo protiv „nepodobne“ vlade, nego i na preuređenje prisustva Kine i Rusije u zemlji ključnoj zbog energetskih resursa. Meksiko, sa svojim zalihama nafte, strateškim litijumom i središnjim položajem u lancima snabdevanja, podjednako je važan u kontekstu globalne konkurencije. Bezbednosni pritisak može poslužiti kao instrument za uslovljavanje savezništva, kočenje nepoželjnih investicija i potvrđivanje isključive hemisferske logike.
Umesto da donese stabilnost, ova politika teži da proizvede suprotno. Ona militarizuje društvene probleme, slabi lokalne institucije, podstiče ogorčenost i normalizuje strano prisustvo kao trajno rešenje. Istorijsko iskustvo u Latinskoj Americi je jasno: politika izuzetnosti ne stvara trajnu bezbednost — ona stvara zavisnost i raspad.
Ono što je na kocki nije samo dvostrani odnos niti antinarkotička politika. U pitanju je nešto dublje: model međunarodnog poretka koji se normalizuje. Prihvatiti da dvosmisleni pojmovi poput hitting land postanu legitiman jezik spoljne politike znači prihvatiti da je suverenitet podložan razmatranju kad to dominantna sila odluči. Jednom uspostavljen, taj presedan se ne ograničava na jednu zemlju niti na jednu granicu. Sjedinjene Države, međutim, izgleda ponovo biraju poznat put: pretvaranje sile u argument, a dvosmislenosti u metod. Taj put je već pređen. I njegovi rezultati su takođe poznati — a nikada nisu išli u prilog strane, označene kao „problem“.
