Какве су реакције у Мексику на америчку операцију против Венецуеле? Да ли званични Мексико ово види као потенцијалну претњу?
На ова питања за Два Југа одговара Паулина Домингез, магистар међународних односа са Факултета политичких и друштвених наука УНАМ.
Сједињене Државе су поново запретиле употребом силе и овога пута то чине циљајући право на Мексико. Када Доналд Трамп говори о покретању hitting land („удари по копну“) акција против криминалних организација, он не описује план сарадње нити дијалог међу владама: он најављује могућност директних дејстава на иностраној територији по једностраној одлуци Вашингтона. Порука није техничка нити случајна. Она је политичка и крајње опасна.
Израз hitting land се тачно користи у оквиру америчког безбедносног речника. Не ради се о формалној инвазији, али није ни метафора. То је прилично двосмислен појам који омогућава прелазак од посредних операција — попут поморског пресретања, санкција, обавештајног рада и дипломатског притиска — ка физичким дејствима на територији, без објаве рата, без мултилатералног одобрења и без преузимања политичке цене признавања повреде суверенитета. То је речник трајне изузетности: деловати без називања ствари својим именом, ударати без објаве, прелазити границе а да се то не призна.
То што се овај језик сада примењује на мексичку државу не сме се схватити олако. То подразумева преображај политичког контекста: Мексико престаје да се посматра као суверена држава са којом се сарађује и постаје оперативни простор — територија на којој Сједињене Државе задржавају право мешања уколико процене да претња то захтева. Граница се више не појављује као правна линија међу двама земљама, већ као растегљива безбедносна зона, коју Бела кућа тумачи према сопственом стратешком нахођењу.
Овај потез не може се посматрати изоловано. Он се дешава у бурном контексту обележеном америчком операцијом у Венецуели која је окончана отмицом председника Николаса Мадура — догађајем који је поново у први план ставио познату, али све више нормализовану праксу: употребу директних екстериторијалних акција када Вашингтон сматра да се његови стратешки циљеви не могу постићи другим средствима. Позивање на Венецуелу јарки је пример интервенционизма. Политичка воља венецуеланског народа није предмет расправе, нити то може бити, и сваки покушај да се она претвори у објекат спољног суда представља отворено кршење принципа самоопредељења. Проблем није у Венецуели, већ у Сједињеним Државама: у претензији да се присвоји право на мешање кад им неки политички исход не одговара, претварајући изузетност у метод, а силу у редовно средство спољне политике.
Образац је јасан: 2020. године оптужбе за трговину наркотицима против Мадура представљене су као пример „наркотероризма“, уз надуване бројке и максималистичку реторику, која је помогла у изградњи политичке легитимности за ванредну акцију. Међутим, како су судски поступци у Њујорку одмицали, саме америчке власти умањиле су стварну тежину Венецуеле у глобалној трговини дрогом. „Епицентар“ се замаглио. Наркотрговина је престала бити средиштем приче, пошто је циљ већ био постигнут.
Овај пример открива како антинаркотички дискурс ради као интервенционистички изговор, а не као поштена дијагноза. Преувеличава се када треба оправдати уплитање; умањује се када се жижа помери ка накнадној стабилизацији и контроли стратешких ресурса. У венецуеланском случају, нафта се брзо појавила као изричити приоритет, уз отворене изјаве о потреби обнове енергетског сектора и преуређења токова под америчким надзором. Наркотрговина је послужила само као изговор да се врата отворе.
Мексико се сада појављује у другој фази истог сценарија. Овде се трговина дрогом не умањује — она се преувеличава. Картели се представљају као снаге које управљају земљом, иако је појава много фрагментиранија, регионална и проткана сложеним локалним и међународним динамикама. Ово претеривање испуњава јасан политички задатак: симболичко пражњење мексичког суверенитета како би се оправдала логика превентивног мешања.
Такозвани рат против дроге поново показује своју праву историјску употребљивост. Он не објашњава проблем, али омогућава његову милитаризацију. Криминалне организације претвара у оружане непријатеље, приравњене тероризму. Погођене државе представља као тобоже преоптерећене или пропале и редефинише суверенитет као условни принцип, важећи само док не омета интересе хегемонистичке силе.
У том смислу, реакција мексичке председнице Клаудије Шејнбаум била је политички промишљена: изричито одбијање ма каквог војног уплитања, настојавање на двостраној сарадњи и коришћење дипломатије ради деескалације. Њена порука је јасна: сарадња — да, подређеност — не. Ипак, сама потреба да се управља претњом открива стварну асиметрију односа. Када једна страна може наговестити употребу силе, а друга мора мерити сваку реч како би избегла економске или политичке последице, сарадња престаје бити однос равноправних и постаје преговарање под притиском.
Сједињеним Државама није потребно слање трупа зарад наметања своје агенде. Довољно им је ту могућност држати отвореном. Дисциплинујући учинак је већ на делу: условљавање расправа, убрзавање уступака, оправдавање већег присуства америчких агенција, проширивање обавештајне размене без јавне контроле и постепено подривање способности одлучивања мексичке државе о томе где се сарадња завршава, а почиње мешање.
Све то додатно погоршава структурно лицемерје америчког дискурса. Вашингтон измешта проблем наркотрговине у иностранство, док систематски прећуткује сопствену одговорност: унутрашњу потражњу која одржава тржиште, масовни ток оружја ка југу, улогу финансијског система у прању новца и економску логику која насиље претвара у пробитачан посао. Претварање Мексика у поље деловања омогућава пребацивање политичких трошкова и избегавање дубоких унутрашњих реформи које би се показале кудикамо непријатнијим.
Поред тога, мексички случај не може се одвојити од шире геополитичке димензионалности. У Венецуели, операција није била усмерена само против „неподобне“ владе, него и на преуређење присуства Кине и Русије у земљи кључној због енергетских ресурса. Мексико, са својим залихама нафте, стратешким литијумом и средишњим положајем у ланцима снабдевања, подједнако је важан у контексту глобалне конкуренције. Безбедносни притисак може послужити као инструмент за условљавање савезништва, кочење непожељних инвестиција и потврђивање искључиве хемисферске логике.
Уместо да донесе стабилност, ова политика тежи да произведе супротно. Она милитаризује друштвене проблеме, слаби локалне институције, подстиче огорченост и нормализује страно присуство као трајно решење. Историјско искуство у Латинској Америци је јасно: политика изузетности не ствара трајну безбедност — она ствара зависност и распад.
Оно што је на коцки није само двострани однос нити антинаркотичка политика. У питању је нешто дубље: модел међународног поретка који се нормализује. Прихватити да двосмислени појмови попут hitting land постану легитиман језик спољне политике значи прихватити да је суверенитет подложан разматрању кад то доминантна сила одлучи. Једном успостављен, тај преседан се не ограничава на једну земљу нити на једну границу. Сједињене Државе, међутим, изгледа поново бирају познат пут: претварање силе у аргумент, а двосмислености у метод. Тај пут је већ пређен. И његови резултати су такође познати — а никада нису ишли у прилог стране, означене као „проблем“.
