Како је Колумбија реаговала на америчку операцију против Венецуеле? Да ли се она сматра потенцијалном претњом званичној Боготи, с обзиром на Трампове изјаве?
На питања Два Југа одговара Каталина Гутијерез, правница са Националног универзитета Колумбије с мастером из уставног права на Универзитету у Севиљи (Шпанија), заљубљеница у историју.
Разлози за интересовање америчке владе за Колумбију нису нови: од оснивања нових република почетком 19. века, САД су с интересовањем посматрале Боливаров пројекат. Наравно, са ширењем 13 колонија ка западној обали, интерес за Карибе се појачао, а сваки пројекат повезивања Атлантског и Тихог океана на југу био је од највеће важности за укрепљење англоамеричке републике. Због тога је почетком XX века неуспех у преговорима с Колумбијом око Панамског канала (Уговор Еран-Хај, који Колумбија није ратификовала због подразумеваног губитка суверенитета у корист САД и бедне надокнаде) побудио Сједињене Државе да подстакну заверу о отцепљењу, што је резултирало независношћу Панамске превлаке од Републике Колумбије.
После Другог светског рата, с учвршћеном америчком хегемонијом не само на америчкој полулопти већ и у великом делу света (премда оспораваном у двополарној ери са СССР-ом), стратешки интерес за Колумбију и Венецуелу (као и за друге латиноамеричке земље, попут Бразила) остао је забележен у неколико америчких докумената о националној безбедности. Можда је најпознатији такозвани извештај NSSM 200 тадашњег државног секретара Хенрија Кисинџера (1975). У многим од тих докумената често се помињу јужноамерички ресурси (нафта, минерали попут плутонијума, између многих других), као и становништво.
Будући да смо толико навикли на господство идеалистичке парадигме у међународним односима (нарочито после 1990. године, односно с крајем биполарне фазе и почетком једнополарне), изненађује нас када наиђемо на тако изравне изјаве једног америчког председника — које скоро подсећају на Теодора Рузвелта — о његовим стратешким интересима у Латинској Америци. Ипак, истина је да Доналду Трампу треба захвалити на искрености у погледу очекивања САД у нашем региону, пошто се прича о трговини дрогом и демократији у Венецуели убрзо срушила под сопственом тежином пред разоткривајућим речима Трампа и његовог државног секретара Марка Рубија, који су отворено указали да ће њихово уплитање користити „јенкијевском“ друштву због контроле нафте и Кариба.
У том смислу, север јужноамеричког континента и Куба били су и остаће кључни за контролу Карипског мора, територије над којом ће Северна Америка настојати (као што је последњих век и пô настојала) да делује као тутор. Ваља истаћи да је Доналд Трамп прекратио унутрашњу политику односно коришћења обновљивих извора енергије јер је, као што се могло претпоставити, нафта и даље гориво индустрије на чије оживљавање је он у својој кампањи позивао. Тако је логично да колумбијско-венецуеланска нафта, са највећим резервама на планети, привуче пажњу хемисферског гиганта, утолико пре ако се узме у обзир да су стратешки, економски, политички и људски трошкови на Блиском истоку постали превисоки за америчко друштво.
Без обзира на све ово, желела бих истаћи следеће: иако постоји интерес за ресурсе наших јужноамеричких земаља, о коме је Трампова влада отворено изјавила, вреди нагласити и друге интересе који су такође исказани, али мало дотичу јавно мњење у последње време. У свету с израженом тежњом ка вишеполарности (уосталом, политика националне безбедности САД објављена у децембру 2025. признаје још један пол: Кину), хегемон једнополарности мора учинити све што може да спречи раст других полова моћи. Обнова Монроове доктрине у Америци део је те стратегије и усмерена је на обуздавање економског напретка, као и политичког и културног утицаја Истока (Русије и Кине). Не само економски притисак под претњом топова (типичан, иначе, за англосаксонску политику), већ и репозиционирање силе као „морског полицајца“ ради надзора кретања савезника и непријатеља, доказ је делимичних освајања вишеполарности.
Што се тиче тога да ли ће претња коју је Трампова влада упутила Колумбији краткорочно постати реалистичан сценарио или не — време ће показати. Но, чињеница је да је Колумбија већ више од једног века земља у америчкој сфери утицаја, која представља претњу нашем суверенитету. Сада се говори о наводном (и прилично притворном) „отпору“ Густава Петра, али је он од Бајденове владе тражио да управо Јенкији буду ти који ће надзирати Амазонију. Најочигледнији закључак је да је наша потчињеност скоро самовољи и укусу северног хегемона у великој мери условљена историјском сарадњом владајуће класе ове земље, како левице тако и деснице.
