Председнички избори у Перуу се с уласком у нову, 1926. годину, постепено захуктавају. О унутрашњим околностима у земљи, прогонима, развоју изборне кампање „Два Југа“ разговарају с Хорхеом Луисом Паредесом, политикологом и економистом, кандидатом за перуански Сенат испред партије Подемос-Перу.
Председнички избори у Перуу 2026. године већ су названи „најсложенијим изборним процесом у историји“, очигледно због броја учесника — 37 кандидата! И изгледа да ту није крај. По Вашем мишљењу, ко се већ може сматрати јасним фаворитом и претендентом на место шефа државе?
Одговарајући на прво питање, важно је разумети да су се у Перуу променила правила изборне игре. Циљ је био да се уведу општи предизбори; тај закон је усвојен пре отприлике четири године и све странке су их спроводиле. Након тога, четири или пет странака са највише гласова такмичило би се на општим изборима. Нажалост, садашњи Конгрес је то поништио и дозволио свим странкама да иду право на опште изборе. То значи да ћемо у априлу 2026. године имати чак 39 политичких партија-учесница.
Ово доводи до уситњавања (атомизације) гласова. Према последњим анкетама, само шест или седам партија ће прећи изборни цензус. Подсећам, цензус је 5% гласова, уз услов од три сенатора и пет посланика за добијање политичког представништва. Остале странке аутоматски нестају из регистра. Још увек нема јасног фаворита; неки кандидати тапкају у месту или губе подршку и не прелазе 10%. Постоји велика група од преко двадесет партија које не расту, док се група од седам-осам партија консолидује јер имају националну инфраструктуру, али и даље нема јасног лидера.
Исто питање се односи и на партије-фаворите за перуански Сенат.
Што се мене тиче, кандидујем се за Сенат испред партије Подемос-Перу (Podemos-Perú). Имамо веома занимљиву националну платформу. За сада се не назиру, односно не постоје анкете у вези са сенаторским изборима. Агенције за истраживање јавног мњења још увек не спроводе ту врсту теренских истраживања, али ће их сигурно у неком тренутку радити. Тада ћемо видети ко су кандидати који почињу да се појављују и из којих странака долазе.
Како оцењујете кривично гоњење Педра Кастиља? Можете ли објаснити нашим читаоцима да ли је оправдано или политички мотивисано? Да ли случај Бетси Чавез има везе с тим? У оба случаја, Мексико делује као бранилац Кастиља и Чавеза. Који је њихов интерес да се мешају у перуанске послове?
Што се тиче Педра Кастиља, из моје блиске перспективе (био сам потпредседнички кандидат странке која га је номиновала 2016. године) — судска одлука о „покушају побуне“ је, најблаже речено, натегнута. Ништа није покренуто; то је било само читање „листе жеља“ председника Кастиља, али није било конкретног чина насиља или акције војске да се заузме Конгрес или Тужилаштво. Зато је осуђен само за „покушај побуне“, а не за побуну. Добио је 11 година, а према кривичном закону, ова врста пресуде носи погодност „два за један“. То значи да ће одлежати само пет и пô година, а пошто је већ три године у затвору, за две године би могао бити на слободи.
Случај Бетси Чавез је сложенији. Пуштена је из истражног притвора захваљујући жалби поднетој Уставном суду, али се касније није одазивала позивима на рочишта и склонила се у амбасаду Мексика. Међутим, перуанска влада је одмах покренула механизме који јој омогућавају — како у оквиру ОЕА, тако и кроз двостране споразуме — да затражи хитно повлачење целокупног дипломатског особља Мексика. Тако су дипломате протеране из земље, а у амбасади је остао само мали број људи са Бетси Чавез.
Она је практично затвореник у амбасади. Влада одуговлачи процес пред међународним телима (ОЕА, УН), тврдећи да Мексико злоупотребљава право на уточиште. Председник је у једном тренутку најављивао, чак и претио, да ће упасти у амбасаду и извући Бетси Чавез, али то би било изузетно непопуларно и политички погубно по њега, јер за такву акцију није имао подршку. То су вероватно добро измерили и зато нису поступили на тај начин.
Пред нама је веома неизвестан изборни процес. Наша странка је већ најавила да ћемо, ако дођемо на власт, помиловати Педра Кастиља и ослободити Бетси Чавез, јер сматрамо да су процеси против њих потпуно неправедни.
Зашто је социјалдемократска „Странка народне акције“ (Partido Acción Popular) повучена из изборне трке? Какве последице то има по друштвено-политички пејзаж Перуа?
Партија „Народна акција“ је санкционисана од стране изборних органа (ОНПЕ) због унутрашњих сукоба и кризе легитимитета која траје годинама. До тога су је довели сами њени руководиоци, од којих су многи оспоравани и процесуирани због корупције. Сви посланици Народне акције који су тренутно у Конгресу били су оптужени за примање мита од различитих влада, уз још низ других проблема.
Сви су под знаком питања. Један лидер је на непрозиран начин преузео председништво странке — бивши градоначелник једне општине у Лими — и почео манипулисати странком, укључујући и учлањења проблематичних личности. Ушао је у сукоб са групом познатом као „свете краве“ Народне акције, међу којима су председнички кандидат Барнечеа, Џони Лескано, Виктор Андрес Гарсија Белаунде и други. Унутрашњи сукоби су се разбуктали и било је јасно да ће до ове ситуације доћи. Стара гарда Народне акције желела је задржати унутрашњу власт. На унутарстраначким изборима победио је господин Чавез, садашњи председник странке, али се тврди да је кандидат Барнечеа у последњем тренутку противдемократски променио делегате, што му је донело победу. То је пријављено ОНПЕ-у, који је дао за право Чавезу.
Због тих унутрашњих неправилности и немогућности жалбе на време, поништено је њихово учешће на изборима 2026. То није политички прогон, већ последица лошег унутрашњег управљања.
Можете ли нам пружити општи преглед ситуације јавне безбедности и организованог криминала у Перуу како бисмо лакше разумели проблеме?
Проблеми безбедности у земљи су веома сложени и имају много различитих димензија.
С једне стране, постоји унутрашња корупција како у полицији, тако и међу политичарима који воде политику борбе против криминала. Између 600 и 700 полицајаца — подофицира и нижих чинова — одговарало је због сарадње са криминалним бандама. Откривено је да су изнајмљивали своје оружје криминалним групама.
Такође се терете да су знали где се преступници налазе и да нису реаговали. Са друге стране, један криминалац, вођа криминалне организације ухваћен у Парагвају, изјавио је да је сваког месеца предавао милионе сола генералима, пуковницима и њиховим људима.
Прва тачка анализе је, дакле, корупција унутар државног безбедносног апарата. Друга димензија је чињеница да живимо у земљи с изузетно високом стопом незаконите и сиве делатности, како у радној, тако и у привредној области. У Перуу је скоро 80% економије у сивој зони, а од тога 30–40% чине незаконите делатности: трговина дрогом, илегално рударство, трговина људима, илегални риболов. Зашто? Зато што нема озбиљне државне политике за увођење земље у легалне токове. Због тога је велики део становништва приморан да се бави делатностима изван закона, што додатно погоршава ситуацију.
Трећа димензија је продор међународних криминалних организација у Перу, попут „Трена де Арагуа“ и других, које су нашле плодно тле не само у великим градовима, већ и у рударским зонама, где одсуство легализације малих рудара чини те заједнице лаким пленом за изнуде. Последица тога је да илегална трговина златом постаје изузетно уносан посао за банде.
Додатан проблем је што телекомуникационе компаније продају СИМ картице као да продају хлеб на улици — без икакве контроле. Управо се преко тих картица врши изнуђивање малих предузетника. Према подацима које имамо, веома забрињавајућим, скоро 40-50% предузећа у Перуу плаћа данак — да не говоримо о свакодневним убиствима оних што неће да плате.
Национални транспорт, како градски тако и међуградски, је изложен нападима и убиствима — на путевима и улицама свака два-три дана видимо убијене возаче.
Осећај несигурности је вишеслојан. Оно што треба урадити — и то је предлог који носим у Сенат — јесте, прво, израда закона који ће полицију из основа преуредити кроз стварање нове полиције — с новим командним кадром, новим униформама и сопственим обавештајним системом, јер је, нажалост, читав постојећи систем потпуно труо.
Друго, потребно је слати полицајце на обуку у иностранство, ако је могуће у Кину, како би стекли нова знања, и дати снажан подстрек улагањима у безбедносну технологију — говоримо о дроновима, камерама и слично.
Дакле, таква је ситуација у земљи: ми смо држава која расте, имамо макроекономску стабилност, али је изнутра земља трула — институције не раде, образовање не прати раст, 40% становништва живи у сиромаштву. Због тога нам је неопходна потпуна реконфигурација јавне политике, општи унутрашњи реинжењеринг, и то је предлог који ми заступамо.
