O situaciji u Hondurasu posle izuzetno zamršenih i protivurečnih izbora, za izdanje „Dva Juga“ govori politikolog Vilfredo Serano.
Honduras preživljava veoma težak, veoma složen trenutak, koji je najavljivan već duže vremena, više od godinu dana, gde je dvopartizam, to jest, dve istorijske partije, Nacionalna stranka i Liberalna stranka, u dosluhu sa poslovnim sektorom, sa 10 porodica koje imaju 25 ekonomskih grupa u različitim oblastima, proizveo celu krizu i čitavu predstavu preko korporativnih medija čiji su oni vlasnici — o lošoj vladi, korupciji, situacijama koje se u stvarnosti nisu dešavale, ali je stvorena lažna slika kako bi se diskreditovala i okrivila vlada.
Od kada je predsednica stupila na dužnost, prvi, da tako kažemo, bojkot njene vlasti bio je pokušaj da se otme Nacionalni kongres sa grupom poslanika iz vladine partije Libre ili bliskih njoj, koji su se udružili s Nacionalnom i Liberalnom strankom. Zatim je bilo pokušaja izazivanja državnih udara, podrivanja Oružanih snaga, pravljenja nereda u kasarnama i stvaranja kriza, no stranka je uspela da izađe iz toga. Zatim je 9. mart bio polazna tačka da se vidi u kom pravcu ide dvopartizam u cilju stvaranja izborne krize, za koju su direktno okrivljene Oružane snage i vlada.
Savetnik u tom trenutku, predsednik Nacionalne stranke Hose Lopez, uputio je poruku protiv vlade izjavljujući da su za sve što se dešavalo u San Pedro Suli i Tegusigalpi odgovorne Oružane snage i tadašnja ministarka odbrane, advokat Riksi Monkada, jer su izborne vreće stigle satima posle početka izbornog procesa.
Sve to se naziralo. Na kraju se verovalo i da je strategija bila podrška kandidatu Salvadoru Nasralji. Međutim, 30. novembra, dva dana pre opštih izbora, to jest 27. i 28. izlazi prvi tvit predsednika Sjedinjenih Američkih Država, gde on daje podršku kandidatu Nacionalne stranke. I ne samo to: pomilovao je bivšeg predsednika Ernandeza, povezanog sa trgovinom drogom, organizovanim kriminalom, sa uličnim i drugim bandama, čime je podignut borbeni duh pristalica Nacionalne stranke.
I još jedan, još odvratniji, sramniji element uplitanja i mešanja Sjedinjenih Američkih Država i predsednika Trampa u ovoj zemlji bio je otvoreni zahtev da se podrška i glas pruže Nasriju Asfuri, ali da se takođe ne glasa za „komunističku“ kandidatkinju Riksi Monkadu, jer će biti ozbiljnih posledica — dakle, pretnje i ucene.
Ali osim toga, poslovni sektor — o kome sam ranije govorio, tih 10 porodica sa svojih 25 ekonomskih grupa koje drže ili su vlasnici finansijskog aparata zemlje, imajući bazu podataka ljudi koji primaju doznake (a to je otprilike preko 3 miliona ljudi širom zemlje) — organizovao je telefonske pozive, u kojima su ljudima govorili da će, ako Riksi pobedi, Sjedinjene Američke Države deportovati njihove porodice i zabraniti slanje doznaka u Honduras. Povrh svega, ulične i ostale bande i koje kontrolišu čitave četvrti, siromašna naselja u najvažnijim gradovima zemlje, takođe su pozivale lidere partije Libre poručujući im kako im daju priliku da se povuku, te da ih ne žele videti ni u kakvim političkim aktivnostima, inače će oni i njihove porodice biti mrtvi. Doživeli smo, dakle, takav stepen zastrašivanja i krize da smo došli dotle da predsednica Kastro izjavi da je ovo proces opterećen nepravilnostima, koji će kao takav biti prijavljen međunarodnim organizacijama.
Zatim je predsednik Kongresa na nacionalnoj konferenciji za štampu izjavio sve što je već rečeno o potpuno prinudnom procesu, opterećenom ucenama, pretnjama i ogromnim mešanjem predsednika Trampa, predsednika Argentine i drugih ultrakonzervativnih krugova kontinenta. Pride imamo i pomilovanje Ernandeza, što je povezano sa savršeno protivzakonitim okolnostima.
Osim toga, sistem prenosa izbornih rezultata je pao, bilo je manipulacija, ima prijava o naduvanim zapisnicima, brojnim nepravilnostima, kupovini glasova itd. Dakle, ovo je potpuno delegitimisan proces. Ovo je proces koji mora biti svekonačno poništen zbog mešanja izvana. Zakonom su već utvrđene okolnosti zbog kojih proces može biti poništen, a ovi izbori u Hondurasu odvijali su se pod pretnjama, ucenama, prinudom, kontrolom i zastrašivanjem ultrakonzervativnih sektora zemlje uz međunarodnu podršku.
To nije bio proces u kome je stanovništvo moglo slobodno i mirno da glasa, već proces koji je, mada masovan u najvažnijim delovima zemlje, kao i u najzapostavljenijim departmanima, protekao sasvim drugačije — pod svim ovim okolnostima koje sam do sada izneo.
Honduras preživljava krizu koja će se verovatno produžiti, i mi ne znamo kako će se završiti; ali ono što znamo jeste da danas institucionalni aparat mora obezbediti poštovanje institucionalnosti, zakona, kako bi se ponovo mogao organizovati izborni proces koji će voditi ka slobodnim, demokratskim i prozračnim izborima, gde će građani — bez ucena, prinuda, pretnji, kupovine glasova, bez telefonskih poziva u dva, tri ujutru s pretnjama da će im ubiti porodicu ako se ne povuku jer su aktivisti Libre, bez poziva u bilo koje doba dana, s porukama tipa: „Imate porodicu u SAD? Deportovaćemo ih“ — moći slobodno izraziti svoju volju.
Mislim da iz ove krize mora biti pronađen izlaz, koji će dozvoliti da Honduras ponovo uspostavi institucionalnost i demokratiju te da se ne dozvoli dalje rušenje poretka, da bi Kongres, izvršna vlast, Javno tužilaštvo, Vrhovni sud mogli preduzeti mere i zaustaviti ovaj izborni udar, ovu izbornu prevaru, ali pre svega mešanje SAD i ultrakonzervativnih grupa, kako na razini kontinenta, tako i unutar same zemlje.
