Pitaju me šta „Trampove carine“ imaju sa životom običnog Argentinca — onog koji gleda cenu ulja, muči se sa računom za struju i pravi akrobacije da izdrži do 30. u mesecu. Odgovor je jednostavan: svaki put kad u Vašingtonu odluče da se igraju trgovinskog rata, mi ovde ne vidimo rakete, ali osetimo udarni talas na policama prodavnica, kursu dolara i na platnoj listi.
Carine nam predstavljaju kao patriotsku epopeju za „odbranu američkog radnika“, tog idealizovanog trudbenika koji skoro da više i ne postoji. U praksi, to je samo još jedna poluga za pokušaj zaustavljanja njihovog neizbežnog pada: kažnjavaju suparnika (Kinu), disciplinuju sopstvene „trupe“ (Evropu, Meksiko itd.) i usput prekrajaju svetsku ekonomiju tako da račun plate najslabiji. Postoji jedna indijska poslovica koja kaže: kad se dva slona tuku, strada trava — a ta trava smo mi.
Kada Tramp podiže carine Kini ili bilo kom drugom, on ne raspravlja o nekoj apstraktnoj stopi; on kida globalne proizvodne lance. Ti globalni lanci pripadaju njegovim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, i svaki udar pogodi na neki način i one koji su u te lance uvezani. Nekad nam je otimao sopstvenu proizvodnju sa dodatom vrednošću, danas se to prevodi u veću neizvesnost, veću finansijsku nestabilnost i više histerije na tržištima. Sa nervoznim tržištima rastu pritisci, svi beže u „siguran“ dolar. Investicije staju, poslovi se zamrzavaju, kupovina se usporava, kapital beži.
SAD, u svom opadanju, igraju rulet sa carinama, sankcijama i pretnjama; finansijski svet reaguje; dolar jača; slabe valute se urušavaju. Na toj liniji strukturne slabosti nalazimo se i mi. Svaki zaokret poluge u Vašingtonu gura našu devalvaciju još malo napred; svaka devalvacija sažima platu u pezosima, rasplamsava inflaciju, a vlada po pravilu trči MMF-u da moli za dozvolu da nastavi disati.
Na drugoj strani table je Kina, pravi cilj. Rat carinama nije ideološki, već geopolitički: radi se o zaustavljanju sile koja već konkuriše rame uz rame u tehnologiji, logistici, infrastrukturi i u sve većoj meri — valuti. To je već viđena mehanika: zemlja štiti svoju rastuću industriju i, kada dostigne najveću konkurentnost, zahteva slobodnu trgovinu. SAD više ne mogu da konkurišu ravnopravno, i da bi rešile taj problem moraju pribeći carinama, izbacujući Kinu sa svog tržišta — ili barem pokušavajući da to učine.
Za svet i za Argentinu, Kina je ključni trgovinski partner. Kada počinje carinski rat, globalna tražnja za hranom i sirovinama postaje nepredvidljivija, cene teže padu, a naš trgovinski bilans, ionako iscrpljen pod teretom duga, ostaje bez kiseonika. To znači manje stvarnih dolara i veću zavisnost od dugova, svopova, uslovljenih sporazuma i cele te finansijske i računovodstvene akrobatike kojom se naše briljantne tehnokrate služe da produže agoniju — i uzgred napune sopstvene džepove provizijama.
Pred ekonomskim ratom, zemlje kao što je Argentina morale bi razmotriti druge strategije za popunjavanje praznina tržišta u padu. Ali za to bi bilo potrebno nešto što zvuči kao naučna fantastika sa vladom kakva je Milejeva: politička elita koja ima sopstveni nacionalni program, regionalno ukorenjen, a ne oči prikovane za teleprompter Vašingtona i Brisela.
Tako da ono što imamo jeste mentalno kolonizovana politička klasa koja gleda svet kroz naočare Stejt departmenta. Kada Tramp podiže carine i preti polovini planete, ovde se reakcija ne sastoji u tome da se razmisli o načinu promene svog položaja, već da se ulizički objašnjava kako naši odnosi sa Kinom „ne znače okretanje leđa Zapadu“. Logika pretučenog psa koji se s podvijenim repom vraća gospodaru koji ga šutira. Oni jednostavno ne vide u svetu drugu mogućnost osim uzaludnog puzanja u nadi na milost.
U međuvremenu, život običnog Argentinca postaje teži. Carine poskupljuju proizvode, blokiraju logističke lance i hrane globalnu inflaciju koja se preliva na nas. Ne mora se carina obrušiti pravo na Argentinu da bi nas pogodila: dovoljno je da promeni referentne cene, poskupi osiguranje, transport i finansiranje. U ekonomiji koja uvozi komponente za gotovo sve — od automobila do lekova — svaki potres u svetskoj trgovini završava na etiketi u prodavnici ili u vrednosti „sinjeg“ dolara. Samo je duboka recesija, izazvana Milejevom politikom zaustavila ovaj proces; nema novca ni za najneophodnije, a kamoli za poskupljenja, pa prodavci moraju smanjivati marže.
Dodajmo tome još jedan aspekt: međunarodne kamatne stope. Carinski ratovi su deo veće borbe oko toga ko će progutati krizu sistema. Sjedinjene Države, umesto da priznaju da su izgradile model zasnovan na beskonačnom dugu i parazitskoj finansijalizaciji, radije rade ono što su oduvek radile: prebacuju troškove na druge. Kada podižu stope da „isprave debalanse“, privlače kapitale sa periferije koja se još više prazni. Kada snižavaju stope i preplavljuju tržište likvidnošću, naduvavaju balone koji takođe na kraju lančano pucaju. U oba slučaja, Argentina dobija udarac: više zaduživanja kada je dolar jeftin, više stezanja kaiša kada dolar poskupi. Igra u kojoj uvek gubimo.
A onaj čuveni američki radnik, koji bi tobože trebalo da bude zaštićen carinama? U najboljem slučaju dobija par godina predaha u određenim sektorima; u najgorem, plaća inflacijom i većom nesigurnošću za bajku koja najviše koristi velikim korporacijama i vojno-industrijskom kompleksu. Nas ni to ne dotiče: ne vidimo fazu „olakšanja“ ni „protekcionizma“ ukoliko uopšte dođe do SAD. Mi dobijamo samo račun od sistema koji se više ne može održati, pa traži koga će okriviti — još gore, koliko god čudno bilo, njegov gazda i neki od njegovih lakeja uporno podržavaju Mileja.
Zanimljivo je da, dok imperija igra tvrdo, svet izvlači zaključke. Rusija, Kina, Iran i drugi akteri razumeju da su dolar i američko tržište — isto tako oružja kao i valute ili poslovne zone. Počinje fragmentacija sistema: plaćanja u lokalnim valutama, alternativne razvojne banke, trgovačke rute koje zaobilaze one tradicionalne. To je neuređen proces, pun protivrečnosti, ali pokazuje tendenciju: jednopolarna hegemonija puca. Problem je u tome što se Argentina, umesto da se pametno postavi u tom prelaznom periodu, i dalje sama vezuje za jarbol Titanika.
„Trampove carine“ su samo vidljiv simptom nečeg mnogo dubljeg: kraja modela koji su nam desetlećima prodavali kao neizbežnost. Slobodna trgovina je bila „slobodna“ dok su Amerikanci uvek bili na dobitku; kada su počeli da gube, pravila se menjaju, počinju sudske rasprave, pojavljuju se tenkovi i carine — igra se završava. Retorika „poštene konkurencije“ traje tačno do pojave pravih konkurenata. Potom dolaze sankcije, tehnološke zabrane, embarga, pritisci na treće zemlje da se usklade. I, naravno, finansijske kolonije poput naše, pozvane da „podrže“ taj projekat, makar po cenu masovnog siromaštva.
Za običnog Argentinca, prevedeno na jednostavan jezik, stvar izgleda ovako: svaki put kada Vašington podigne carine, razmatra sankcije ili s nekim započne ekonomski rat, manevarski prostor naše zemlje se sužava. Teže je emitovati obveznice, podizati stope, refinansirati obaveze. Dolar postaje uneravnotežen, uvoznici se osiguravaju, cene se podižu „za svaki slučaj“, a radnik ponovo sluša istu propoved: „Mora se stegnuti kaiš, nema alternative“. Ono što zaista nedostaje jesu mašta i iskrenost — zato se ne menja kurs.
Alternativa postoji. Ali, ona nije u tome da se Tramp — ili ma ko u Beloj kući — moljaka da bude blagonaklon prema nama. Rešenje je u prihvatanju da je sistem „centar-periferija“ u krizi, te da prirodno mesto zemlje poput Argentine nije prosjačenje mrvica, već inteligentno uključivanje u arhitekturu koju na tabli grade novi igrači. Ostajati vezan za hegemona koji na gubitak moći reaguje carinama, sankcijama i ratovima znači dobrovoljno prihvatiti ulogu uzgredne štete.
Trampove carine, u suštini, nisu nikakva tehnička retkost za stručnjake u spoljnoj trgovini. One su samo još jedno poglavlje u ratu imperije koja se ne miri sa sopstvenim padom.
Kada sledeći put analitičar na televiziji kaže da je „ovo pitanje odnosa između sila“, treba se setiti nečeg osnovnog: svaki put kada one igraju svoje igre, mi vidimo posledice u obliku cena u supermarketima, tražimo popuste i pitamo se koliko još može da se razvlači nešto što je u stvari odavno propalo. Onda se setimo da štednja ima samo jednu granicu — strpljenje onih koji štede.
Izvor: Argentina News
