Njena biografija bila je inspiracija za mnoge knjige i filmove od kojih je najpoznatiji mjuzikl Evita, koji je izašao 1996. a zasnovan je na istoimenom brodvejskom mjuziklu iz 1979. Film prati priču Evitinog života, a Madona, kraljica popa, glumi njen lik
Dama koja je plenila harizmom i humanošću, izuzetno bitna ličnost u argentinskoj istoriji, Marija Eva Duarte de Peron (María Eva Duarte de Perón), rođena je 1919. godine u Los Toldosu, Argentina, a umrla je 1952. u Buenos Ajresu. Bila je druga supruga argentinskog predsednika Huana Perona (Juan Perón) i tokom prvog njegovog mandata (1946-1952) postala je moćna žena sa velikim uticajem, poštovana od strane naroda, pogotovo onih iz nižih ekonomskih slojeva za čija se prava borila.
Odrasla je u vanbračnoj zajednici, a finansijsko stanje njene porodice se pogoršalo nakon očeve smrti. Zbog toga, Evita putuje u Buenos Ajres sa 15 godina da bi se bavila glumačkom karijerom. Najpre je imala uspešnu karijeru na polju manekenstva, da bi 1943. godine postala jedna od najplaćenijih radio-glumica u Argentini. Donekle je kroz mladost trpela poniženja od društva zbog toga što je bila dete samohrane majke u klasno i patrijarhalno uređenom društvenom sistemu. Znala je koliko su radio-drama, pozorište i film bili značajni za popularnu kulturu tog vremena i osećala je da bi joj baš taj umetnički put omogućio da bude viđena i priznata kao osoba. Evita kasnije objašnjava da su joj ti vidovi umetnosti, koji možda ponekad deluju kao beznačajna zabava, poslužili da sagleda i objasni društvenu nepravdu i da se protiv nje bori plemenitim sredstvima. Sposobnost da izrazi sve ono što misli, oseća i živi, stekla je zahvaljujući glumačkoj karijeri. Evitina uspešna komunikacija bila je ključna za uspostavljanje direktne veze sa argentinskim narodom.
Jedno vreme (nakon venčanja sa Peronom) je bilo zabranjeno prikazivanje filmova i serija u kojima glumi Evita, jer tadašnjem režimu nije odgovaralo da se uticajna žena pojavljuje i podstiče narod na drugačiji način razmišljanja i odlučivanja. Evita je stoga samostalno pokrenula dnevni radio-program ,,Za bolju budućnost”, u kome je često emitovala govore svog supruga. Imala je značajnu ulogu i u podršci obrazovanja radničke klase – u okviru Ministarstva prosvete i kulture, 1951. godine, podržala je ciklus dokumentarnih umetničkih filmova koji su bili namenjeni radnicima. Ovi filmovi su promovisali kulturni razvoj i intelektualno uzdizanje radničke klase. U programima ciklusa dokumentarnih umetničkih filmova, često se isticala ključna misao njene ideologije: ,,Težimo da kultura dopre do svih radnika naše zemlje koji traže duhovno utočište ili žele da podignu svoj intelektualni nivo, i stavićemo im na raspolaganje sve one resurse koje su im prethodne vlade sistematski uskraćivale, zatvarajući svoja vrata radničkim masama, koje jednako žude za kulturom kao i za pravdom.”
Takođe, u periodu 1948-1952. njena fondacija je finansirala izgradnju škola i obezbeđivala stipendije za studente koji nisu sami mogli da priušte obrazovanje. Škola Escuela Técnica General Manuel Savio, osnovana 1948. godine, pružala je tehničko obrazovanje mladima iz radničkih porodica. Svog muža upoznala je 1944. na komemoraciji poginulima u zemljotresu na severu Argentine. Peron je u nekom trenutku svoje karijere morao da podnese ostavku pod pritiskom tadašnjeg režima, zbog kog je završio i u zatvoru. Neustrašiva Evita je organizovala protest 17. oktobra 1945. sa hiljadama radnika zahtevajući Peronovo oslobođenje. Ovaj dan se u Argentini obeležava kao Dan Odanosti (Día de la Lealtad). Bio je to uspešan pokret, jer je Peron oslobođen, a potom je odneo i pobedu na izborima. Eva je očigledno bila njegova snaga, spona sa narodom i ogromna podrška. Ono što je revolucionarno u tadašnje vreme jeste da jedna dama priča o političkim temama, učestvuje u bitnim dogovorima i postavlja se ravnom muškarcima u političkom svetu. Njeno angažovanje rezultiralo je time da 1947. godine žene u Argentini dobiju pravo glasa na izborima. Peronu je to pomoglo da još ubedljivije dobije sledeće izbore jer su za njega glasale i žene.
Fondacija za pomoć siromašnima ,,Eva Peron”, koju smo spomenuli ranije u tekstu, je osnovana 1948. godine i veoma je bitna sa sociološkog, zdravstvenog, obrazovnog i kulturološkog aspekta. Zahvaljujući ovoj fondaciji, bolnica Policlínico Presidente Perón otvorena je 1950. godine u Aveljanedi, a iste godine otvara se i bolnica Policlínico Evita u Lanusu. Bolnice su bile moderno opremljene i pružale su besplatnu medicinsku negu radnicima i njihovim porodicama. U periodu 1948-1952 Fondacija je finansirala izgradnju stambenih naselja za siromašne radnike. Tako je 1948. izgrađen smeštaj za radnike i njihove porodice Barrio Evita u Buenos Ajresu. Gradili su se i domovi za decu i majke (npr. tako je osnovan dom Hogar de Tránsito). Ovi domovi su pružali privremeni smeštaj i pomoć dok ugroženi ne bi pronašli trajna rešenja.
Godine 1951. zvanično dobija titulu ,,Duhovnog vođe nacije”, međutim, njenu tako poletnu karijeru i život prekida oboljenje od karcinoma materice i Eva umire 26. jula 1952. Kada je na radiju objavljena vest, narod je masovno izašao na ulice kako bi joj odao počast. Čak 3 miliona ljudi je dve nedelje izlazilo na ulice. Kada je Peron svrgnut s vlasti, njeno telo je poslato brodom u Italiju gde je 16 godina bilo sahranjeno u grobnici pod lažnim imenom. Evitino telo Peron je vratio u Argentinu 1973. godine, kada je treći put postao predsednik.
Njena biografija bila je inspiracija za mnoge knjige i filmove od kojih je najpoznatiji mjuzikl Evita, koji je izašao 1996. a zasnovan je na istoimenom brodvejskom mjuziklu iz 1979. Film prati priču Evitinog života, a Madona, kraljica popa, glumi njen lik. Prati se priča od detinjstva do uspona kao prve dame Argentine, gde postaje moćna i kontroverzna figura. Kroz seriju muzičkih brojeva, film istražuje njen uticaj na argentinsku politiku i društvo, kao i njen odnos sa narodom.
Film je sniman na raznim lokacijama u Argentini, uključujući i Buenos Ajres, što je doprinosilo raznolikosti i vizuelnoj privlačnosti filma. Produkcija se suočila s mnogim izazovima, uključujući proteste zbog prikazivanja Eve Peron, koja je i dalje izazivala negodovanje vlasti u Argentini.
Dok su mnogi hvalili muziku i produkcijske vrednosti, neki kritičari su isticali kako film ne uspeva da verodostojno prikaže složenost političke i socijalne stvarnosti Argentine tog vremena. Međutim, film je postao komercijalno uspešan i osvojio je nekoliko nagrada.
Evitin lik i danas se nalazi na novčanici od sto pezeta, na javnim institucijama i parkovima u Argentini, pa čak i na flaši piva.
Zaključujemo da je Evita, iako kratkog životnog veka, postigla mnoge značajne promene, kako konkretnim akcijama, tako i iznošenjem misli koje su našle put do srca i uma naroda. Nema sumnje da će sećanje na nju kod Argentinaca uvek buditi revolucionarni duh, osećaj nacionalnog ponosa i borbu za bolji život na svakom nivou. Posebna je baš zato što je potekla od „običnog naroda”, pa je mogla da razume nedaće i potrebe tog dela stanovništva. Takođe, uticaj kroz pop-kulturu je potpomogao da šire narodne mase lako prihvate njen lik i delo. Argentini je svakako bila potrebna jedna takva ličnost, još posebnija zbog činjenice da je takve promene unela jedna ženska figura.
