Pogranični spor između Argentine i Čilea je davni problem, koji uključuje značajna neslaganja kako u pogledu razgraničenja u Magelanovom moreuzu, Drejkovom prolazu, tako i povodom važne teritorijalne komponente Antarktika. Istorijska politička bliskost omogućila je zamrzavanje nekoliko nerešenih pitanja, pa čak i pružanje uzajamne podrške u odbrani teritorijalnih pretenzija na Antarktiku. O „uspavanom“ teritorijalnom sporu između dve zemlje govori profesor međunarodnih odnosa Žan-Pol Merc.
Postoje i važna razmimoilaženja među zemljama, kao što je logistička podrška Čilea Britancima u Folgzklandskom ratu, koja podrazumevaju da se pitanje granice obično vraća u prvi plan kada se procenjuje doživljaj građana neke zemlje prema njenom susedu.
Vlada Havijera Mileja, koja je svoju spoljnu politiku prevratila u anahrono viđenje, nasleđeno iz doba Hladnog rata, u kome ona aktivno teži da Argentinu pretvori u partnera NATO-a (organizacije kojoj, uzgred, pripada okupaciona vlast na Malvinskim ostrvima), podrazumeva kod nje nedostatak takta čak i u odnosima s vladama levog centra, sabotirajući izglede za latinoameričko jedinstvo, oživelo posle Lulinog trijumfa u Brazilu. Važno je podvući da je u domaćem scenariju Milej pokušao nametnuti dnevni red usmeren na poricanje zločina vojne diktature i kupovinu aviona koji se već smatraju zastarelim (F-16), bez finansijske i praktične koristi i u odsustvu scenarija stvarnog sučeljavanja. Onda se može shvatiti da Milejeve namere pre ukazuju na unutrašnji scenario u kome on pokušava da održi elitistički pogled na oružane snage, bez obzira na stalne represije nad popularnim peronističkim pokretom i ogromnu unutrašnju kritiku njegove neoliberalne politike.
