Кубанци већ веома дуго пате. Али није брига за страдање Кубанаца — чији су узроци сложени и захтевају дугу анализу — оно што покреће владу Сједињених Држава да појача обруч и задави их омчом беде.
Реч је о истом оном ресорту који је Трамп приказао у Давосу као идеалну судбину Појаса Газе: обални појас луксузних здања за међународну елиту, над најлепшим морем на свету, рај ексклузивних морских одмаралишта са 20 звездица, на 90 миља од Мајамија — један Мар-а-Лаго 2[1] за светску плутократију.
Као и судбина Венецуеланаца, тако и судбина Кубанаца може да сачека; важно је да крупни капитал најпре исцеди светске резерве: овде нафту, тамо туризам, а негде даље огромни „хладњак“ Гренланда за ужарене лабораторије вештачке интелигенције.
Јер, иза лудила које управља светом стоји читав један систем каса које уредно сабирају добит, а Трамп на Кубу не гледа очима сажаљења над судбином сиромашних острвљана, већ очима менаџерског прорачуна: колико Трамп-кула може да стане дуж приобалног кеја у Хавани и колико Трамп-хотела може да оивичи Кубу, од Матансаса и Варадера, преко Гвантанама, па све до Плаја Хирона?
Шта одлаже улазак Делта-снага на острво? Можда сумња да сто двадесет година страсти за независношћу и шездесет година антиимперијалистичке идеологије чине Кубу нешто тежом за покоравање од било које друге земље на континенту.
Можда и сећање да је прва светска сила морала да се повуче из Вијетнама, Ирака и Авганистана — понекад поражена, а понекад исцрпљена — из тих упоришта која за Трампа нису ни државе, већ необјашњиве јазбине.
Можда и сазнање да, за разлику од цара Елагабала из римске историје, председници Сједињених Држава још увек морају да освајају гласове — а они се почињу губити са сваким америчким војником жртвованим у прекоморским пљачкама. Уз то, ратови могу бити добри за Сједињене Државе, али не баш тако близу.
Није била добра вест за Марка Рубија то што су, од свих милиона наоружаних боливараца који су наводно требали да бране Мадура, живот за њега одмах дали само тридесет и двојица Кубанаца који су га штитили. Наравно да Мадуро то није заслуживао, али је очигледно да су се ти људи борили за Кубу.
Пред крај живота Фидел Кастро је знао да једино што је Куби потребно то је да Сједињене Државе укину ембарго који већ шест деценија држи острво прикованим за земљу. Обама је то разумео и учинио једину разумну ствар коју је империја икада учинила према Куби: признао је бар делић достојанства борби Кубанаца за сопствени суверенитет, борби која је попримила неумољиви карактер након што је шпанска круна, кроз политику генерала Валеријана Вејлера, током Рата за независност поморила глађу готово пола милиона Кубанаца.
Штета је што Бајден, због глупих изборних прорачуна — који су се на крају показали као јалови — није истрајао у Обаминој политици. Са другачијим односом према Куби и према Гази, можда би избегао да младе демократе, који су одбили да гласају за Камалу Харис, отворе пут овој хаотичној власти која држи читаву планету у неизвесности.
С каквим легитимитетом ће једна влада говорити тиранијама света, ако ради плена над нафтом једне земље одржава на власти, док јој се покорава, један узурпаторски режим? Са којим правом ће се представљати као бранилац правног поретка власт која по вољи крши свако међународно право? Са каквим ауторитетом ће призивати демократију влада која већ има наоружане и маскиране људе који узнемиравају сопствене грађане на улицама?
Куба може пасти, али је јасно да неће пасти без борбе, а Трампу се допадају само они удари у којима нема отпора. Марко Рубио би могао постати нови вицекраљ Хаване, али ко зна да ли то, уз жртве маринаца које би подразумевало, не би довело до губитка Конгреса на новембарским изборима. И ко зна како би цар реаговао ако би га институције сопствене земље подсетиле да је он ипак само председник.
Муњевит удар, попут онога који су покушали против Мадура, делује мање вероватно на Куби којом и даље управља Фидел Кастро из своје камене гробнице у Сантјагу. А ипак, постоји још једно решење — подједнако могуће и једноставно — које би чак и Трамп, у свом прагматизму, могао да примени: да заиста поверују у врлине тржишне економије, да заиста поверују у надмоћ сопственог система, да без икаквих услова укину блокаду Кубе — и видеће да за годину или две Куба више неће моћи да живи без Сједињених Држава.
Али за то би морали да поштују достојанство те земље и да престану да верују да људи немају сопствени суд. Наравно да постоји паралишућа бирократија, али је управо блокада чини свемоћном. Наравно да постоји диктатура, али је управо ембарго чини свесилном над грађанима. Наравно да постоји режим који се заклања иза мржње према империји, али империја је радије бирала да буде омражена него да се покаже као неопходан пријатељ. И оно што је започела са Кубом, сада жели да примени на читав свет.
И коначно, Кубанци који носталгично жале за својим вилама и својим робовима требало би да знају: са падом, Куба неће припасти њима. Ресорт још не постоји — али већ има власника.
William Ospina је колумбијски писац, есејиста, песник и један од најзначајнијих савремених интелектуалаца Латинске Америке. Познат је по књигама и есејима у којима спаја књижевност, историју, политику и дубоку критику колонијализма и империјалне логике Запада. У свом делу посебно се бави судбином Латинске Америке, домородачким културама и односом моћи између центра и периферије. Оспина је истакнути јавни мислилац који редовно учествује у друштвеним и политичким расправама у Колумбији. Такође је дугогодишњи колумниста угледног дневног листа El Espectador, где објављује оштре и утицајне текстове о савременом свету.
Извор: El Espectador
[1] Mar-a-Lago 2“ је алузија на Mar-a-Lago, раскошно имање Доналда Трампа на Флориди, симбол споја политичке моћи и плутократског луксуза — прим. прев.
