Ovaj istraživački rad bavi se geo-ekonomskim sukobom Sjedinjenih Američkih Država i Narodne Republike Kine na prostoru Paname, sa posebnom usredotočenošću na značaj Panamskog kanala kao ključne strateške tačke u svetskoj trgovini. Pored oslanjanja na relevantne izvore, deo istraživanja zasniva se i na ličnom razgovoru sa stanovnikom Paname, bivšim vojnim licem i istoričarem, kako bi se informacije sagledale i iz lokalne perspektive. Cilj rada je da se kroz ovu analizu što objektivnije prikažu razmere geo-ekonomskog nadmetanja dve sile u jednoj maloj, ali geostrateški izuzetno važnoj zemlji.
Pre nego što je postala samostalna država kakvu danas poznajemo, Panama je pre svega bila teritorija čija je funkcija bila tranzitna, a ne politički ili ekonomski samostalna. Više puta je menjala status, a tokom istorije njome su dominirale različite sile u skladu sa sopstvenim interesima. Najpre je bila deo Španskog carstva, potom je ušla u sastav Velike Kolumbije, a u XX veku veliki deo teritorije dolazi pod kontrolu Sjedinjenih Američkih Država, kroz zonu kanala. To nije bilo slučajno, Panama je oduvek bila od strateškog interesa zbog svog položaja između Atlantskog i Tihog okeana. U njenoj istoriji, geografija je igrala veću ulogu od politike. Jedan manje poznat, ali zanimljiv podatak jeste da je Panama jedina zemlja Latinske Amerike koja je stekla nezavisnost bez krvoprolića. Dana 3. novembra 1903. godine, zahvaljujući prisustvu američke mornarice, tadašnja Velika Kolumbija (koju su činile Kolumbija, Venecuela i Ekvador) nije bila u mogućnosti da vojno reaguje i spreči odvajanje Paname. Nije bilo ratovanja, niti ijednog ispaljenog metka, radilo se isključivo o geopolitičkom pritisku i američkim ratnim brodovima koji su bili stacionirani uz obalu.
Ideja o izgradnji kanala koji bi spojio dva okeana nije prvobitno potekla iz SAD, već se pojavila nekoliko decenija ranije. Jedan od prvih koji je pokušao da ostvari tu zamisao bio je Ferdinand de Leseps, poznat po gradnji Sueckog kanala. Međutim, francuski pokušaj propao je zbog tropskih bolesti poput žute groznice koja je pogodila veliki broj radnika u tom momentu, kao i zbog ozbiljnih korupcionaških skandala koji su pogodili kompaniju zaduženu za projekat. Upravo u tom periodu, tokom 1880. godina, u Panamu je pristigao veliki broj radnika iz Evrope, a nedavno je otkriveno da je među njima bio i jedan Srbin iz Banata. Iako njegova nacionalnost nije formalno evidentirana u zvaničnim statistikama, budući da je tadašnja teritorija bila u sastavu Austrougarske, otkriveni su rukom pisani izveštaji i pisma koje je ovaj anonimni radnik slao iz Paname 1881. godine. U njima opisuje svakodnevni život i uslove rada, borbu sa tropskim bolestima, opasnostima iz prirode i socijalnim izazovima. On predstavlja glas hiljada bezimenih radnika koji su doprinosili izgradnji jednog od najvažnijih infrastrukturnih projekata u istoriji čovečanstva.
Usled propasti francuskog projekta, SAD su iskoristile trenutak. Nakon što su podržale panamsku nezavisnost, pregovarale su o kontroli nad zonom kanala i započele ozbiljnu izgradnju. Kanal je zvanično otvoren 1914. godine i tokom gotovo celog 20. veka nalazio se pod američkom upravom. Tek 2000. godine, zahvaljujući sporazumima Torrijos-Carter, Panama je povratila pun suverenitet nad kanalom. Ipak, realnost je da određeno američko vojno prisustvo na tom prostoru i dalje postoji. U godinama koje su usledile, Panama je modernizovala kanal, a 2016. završila i njegovo proširenje kako bi omogućila prolazak brodova većih dimenzija. Danas je Panamski kanal ne samo ključna tačka svetske trgovine, već i simbol istorije Paname, države čiju je sudbinu najviše oblikovao njen geografski položaj, više nego politička volja.
Još od vremena Drugog svetskog rata, Panamski kanal predstavljao je ključnu tačku američke pomorske strategije. Tokom tog perioda, kanal je imao toliki značaj da su čak i Nemačka i Japan razmatrali mogućnost da ga napadnu iako se takvi planovi, na sreću, nisu realizovali. Ovaj istorijski kontekst pokazuje da značaj Paname za SAD nije stvar trenutnih okolnosti, već da ona decenijama unazad predstavlja stub američke geopolitike i bezbednosti pomorskih snaga. Nasuprot tome, prisustvo Kine je novijeg datuma, ali nije manje važno. Tokom poslednje dve decenije, a naročito od predsedničkog mandata Huana Karlosa Varele iz 2014. godine, Panama je postala ključna ulazna tačka za kinesku ekspanziju u Latinskoj Americi. Iako je Panama visoko razvijena u brojnim segmentima, i dalje se suočava sa infrastrukturnim izazovima, što je Kina vešto koristila ulažući u projekte koji su joj omogućili da dodatno učvrsti svoje prisustvo u regionu. Dok SAD Panamu doživljavaju kao dugogodišnjeg strateškog saveznika, Kina u njoj vidi važnu kariku svoje globalne inicijative „Pojas i put“, čime osnažuje sopstveni geopolitički i ekonomski uticaj na međunarodnoj sceni.
Administracija Donalda Trampa vodila je spoljnu politiku snažno oslonjenu na načela Monroove doktrine, sa jasnim fokusom na zaštitu interesa SAD na američkom kontinentu. Tramp je smatrao da je uticaj SAD u Panami s vremenom oslabio, ali je isticao značaj održavanja strateškog prisustva, naročito u oblastima kao što su Hauard, Klejton i Albruk, koje i dalje predstavljaju simbol američke vojne i političke prisutnosti iz prošlosti. Za Trampa je bilo od ključnog značaja da američka mornarica ostane spremna za moguće globalne izazove, uključujući i potencijalni sukob na Tajvanu. Određeni stepen afiniteta prema njegovoj politici vidi se i kroz izjave aktuelnog gradonačelnika grada Panama, Majera Misraćija, koji je otvoreno iskazao podršku Trampu, što ukazuje na to da deo lokalnih i uticajnih ličnosti i dalje gaji bliske političke i kulturne veze sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Među panamskim stanovništvom prisutna je generacijska podela u pogledu percepcije američkog uticaja. Starije generacije, koje se sećaju događaja poput 9. januara 1964 i američke invazije 1989. godine, uglavnom imaju kritičniji stav. Sa druge strane, mlađe generacije, koje su odrasle u globalizovanom okruženju, SAD posmatraju kao kulturni i ekonomski uzor, samim tim mnogi mladi Panamci danas emigriraju upravo tamo. U tom kontekstu, značajno je pomenuti i nedavnu posetu američkog senatora Marka Rubija Panami, tokom koje je predstavio svoje političke smernice u Predsedničkoj palati u starom delu grada (Casco Viejo). Iako tom prilikom nisu potpisani strateški sporazumi, poseta ukazuje na kontinuirano interesovanje SAD za očuvanje bliskih odnosa sa Panamom. Saradnja se ogleda i na terenu, naročito u provinciji Darien, gde se redovno sprovode zajedničke vojne obuke panamskih i američkih trupa.
Nasuprot tome, administracija Džoa Bajdena primenjuje uravnoteženiji i više diplomatski pristup, sa manje direktnog političkog mešanja u regionalna pitanja. Fokus ove administracije bio je preusmeren na globalne izazove poput pandemije i rata u Ukrajni, zbog čega Panama nije zauzimala prioritetno mesto na spoljnopolitičkoj agendi. Ovakav pristup Panami je, međutim, ostavio više prostora da samostalno balansira između uticaja dve svetske sile.
Iako je ekonomski i strateški uticaj Kine u Panami relativno novija pojava, u poslednje dve decenije je veoma intenzivan i izraženiji svakim danom. Istorijski gledano, kineska zajednica u Panami ima duboko ukorenjeno prisustvo, što se može videti i po kineskoj četvrti u blizini istorijskog centra Casco Viejo. Ipak, u poslednjih 10 do 15 godina, Kina je značajno povećala svoj uticaj, naročito u strateškim sektorima kao što su pomorski saobraćaj i infrastrukturni projekti. Ta pojačana aktivnost dovela je i do svojevrsne komercijalne konkurencije, pri čemu je Kina uspešno sprečila ulazak velikih svetskih investicionih grupa, poput američkog Blek Roka, u pojedine projekte. Za Kinu, Panama predstavlja polaznu tačku za pristup tržištima Latinske Amerike, posebno ako se uzme u obzir da su alternativni infrastrukturni projekti, poput planiranog kanala kroz Nikaragvu, obustavljeni zbog nepovoljnih geoloških uslova. Iako Panama ima najviši bruto domaći proizvod u regionu, i dalje se suočava sa ozbiljnim infrastrukturnim izazovima, najviše usled količine korupcije i lošeg održavanja javnih službi poput obrazovanja i javnih radova. U tom kontekstu, Kina je iskoristila priliku da ponudi konkretna rešenja kroz investicije u projekte poput metroa u glavnom gradu i predloga za izgradnju brzog voza koji bi povezivao grad Panamu sa gradom David u provinciji Čiriki, i sve to bez agresije ili napetih odnosa, što je doprinelo pozitivnoj percepciji kineskog prisustva među značajnim delom panamske javnosti. Međutim, Panama se danas nalazi na svojevrsnoj raskrsnici. Suočena je sa velikom društveno-političkom krizom, pri čemu pokušava da pronađe sopstveni identitetski put, nakon dugotrajnog perioda u kojem su razne strane sile oblikovale njen razvoj i spoljnopolitičke izbore.
Kao što je ranije pomenuto, Kina je uspela da prepozna i iskoristi prilike tamo gde su drugi uglavnom ostavljali samo tenzije. Njen ulazak u Latinsku, a naročito Centralnu Ameriku, nije bio zasnovan na prinudi ili neposrednoj umešanosti u unutrašnje sukobe, već na nečemu mnogo jednostavnijem i delotvornijem, a to je trgovina. Dok SAD prilikom konflikta često pribegavaju političkoj ili vojnoj intervenciji, kao što smo videli u zemljama koje su prolazile kroz građanske ratove ili unutrašnje krize, Kina sprovodi sasvim drugačiju strategiju. Na primer, u slučaju Srbije, SAD su reagovale pritiskom i direktnim mešanjem, dok je Kina ostala po strani, nije zauzela stav, već je samo posmatrala i strpljivo čekala. Ova taktika je, na neki način, u skladu sa principima iz knjige Umeće ratovanja: poput uspavanog zmaja koji ne napada, ali se kreće ka ostvarenju svojih ciljeva. Ovaj pristup se pokazao kao uspešan. Kina nudi kredite, investicije u infrastrukturu, trgovinske sporazume i pristup tržištima, a da pritom ne traži političke reforme niti uslovljava svoje zajmove. Zbog toga mnoge zemlje u razvoju, posebno u Centralnoj Americi, gledaju na „kineski model“ kao na povoljniju opciju. On je jednostavniji, manje invazivan i često isplativiji. Zemlje poput Hondurasa, El Salvadora, Nikaragve i Kostarike, kao i neke južnoameričke države, počele su da jačaju veze s Kinom. To čine jer traže nove mogućnosti za razvoj, žele da obezbede resurse bez zavisnosti od međunarodnih organizacija (poput MMF-a ili Interameričke razvojne banke), i izbegnu rizik od vojne ili političke intervencije. Međutim, kineski prodor nije samo ekonomski, on je i geostrateški. Polako, ali sigurno, SAD gube uticaj u Latinskoj Americi, ne zbog direktne snage Kine, već zbog sopstvenog pristupa regionu. Tamo gde su nekada nudile pomoć, danas nameću uslove, tamo gde su nekada gradile saveze, sada zahtevaju lojalnost. A u međuvremenu, Kina ulazi kroz vrata koja su drugi ostavili otvorenim.
Nakon sprovedenog istraživanja i intervjua, postaje jasno da je Panama, uprkos tome što je mlada država, još uvek u procesu oblikovanja sopstvenog identiteta. Zemlja nije imala dovoljno vremena da razvije jasnu i stabilnu političku i društvenu viziju o tome kakvu budućnost želi za sebe. Često se kaže da povoljni geografski položaj može biti i prokletstvo. U slučaju Paname, ova tvrdnja u određenoj meri jeste istinita. Njena izuzetno povoljna strateška lokacija čini je ključnom tačkom globalne trgovine, ali istovremeno je izlaže uticaju i pritiscima velikih sila. Ipak, Panama je imala jednu značajnu prednost: nalazi se u Latinskoj Americi, a ne na Bliskom istoku, što joj je do sada omogućavalo da ostane van sukoba visokog intenziteta. Međutim, to ne znači da u budućnosti neće biti uvučena u nove tenzije. Takođe, ovaj rad pokazuje da Kina svoj uticaj širi tiho, putem trgovine i ulaganja dok, s druge strane, SAD nastoje da održe strateški značaj i istorijsko prisustvo. Samim tim, budući izbori kao i reakcije globalnih aktera, imaće dalekosežne posledice ne samo za Panamu, već i za ceo region Latinske Amerike.
Izvori:
Naučni i stručni radovi
Gordillo Borralles, J. C. (2015). Análisis geopolítico y geoeconómico del canal de Panamá y de su proceso de ampliación en el contexto de la globalización económica [Tesis de licenciatura, Universidad Nacional Autónoma de México].
Gordillo Borralles, J. C. (2015). Geopolítica versus geoeconomía: el caso del Canal de Panamá [Tesis, Universidad Nacional Autónoma de México].
Chin, G. T. (2021). China in Panama: From Peripheral Diplomacy to Grand Strategy. Journal of Current Chinese Affairs, Taylor & Francis.
Medeiros, E. S. (2018). Carrots or sticks? U.S. strategies in response to China’s engagement in Latin America: Case Study – Panama. Cambridge Core.
Članci i portali
Expediente Abierto. (2023). La influencia de China en Panamá: un caso de estudio. Obtenido de https://www.expedienteabierto.org
Diálogo Américas. (2022). Panamá como hub estratégico de China. Obtenido de https://dialogo-americas.com
El País. (2019). China fija sus ojos en Panamá y despierta los recelos de EE. UU. Obtenido de https://elpais.com
ReloFirm. (2022). The History of Panama: From Pre-Colonial to Present Day. Obtenido de https://www.relofirm.com/blog/the-history-of-panama-from-pre-colonial-to-present-day/
Euronews. (2024, april 20). Adligat: Pronađen dokaz da su Srbi učestvovali u gradnji Panamskog kanala. Euronews Srbija. https://www.euronews.rs/magazin/istorija/154277/adligat-pronaden-dokaz-da-su-srbi-ucestvovali-u-gradnji-panamskog-kanala/vest
Office of the Historian – U.S. Department of State. (1978). Foreign Relations of the United States, 1977–1980, Volume XXIX, Panama: Document 156. Obtenido de https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1977-80v29/d156
Rough, C. (2019, May 6). Trump’s Americas doctrine starts in the canal. Hoover Institution. https://www.hoover.org/research/trumps-americas-doctrine-starts-canal
Usmeni izvor
Israel Serrano Fuentes
Bivši potporučnik i pilot oružanih snaga Paname, nezavisni istoričar specijalizovan za savremenu panamsku vojnu istoriju. Učesnik rata tokom američke invazije 1989. godine, kampanje „Pana Jungla“ i međunarodnih obuka u SAD-u i Brazilu.
israelserranofuentes@gmail.com
+507 6405-3449
