Интервју са Сoрајом Маикоњо, редитељком, сценарискињом, глумицом и активистом племена Mапуче из Аргентине
Други део
Разговор водила: Соња Калајић
Без обзира на историју геноцида и прогона индијанских народа, као и игнорисања и омаловажавања свега што је у вези са традицијом једне енормне индијанске културе она, упркос томе, опстаје. По некима, култура индијанских народа, управо због кризе у коју је запала модерна цивилизација, доживљава неку врсту нове ренесансе јер својим концептима нуди спасоносни излаз, еликсире Здравља у болесном и истрошеном западном свету, дегенерисаном материјализмом и саможивошћу. Како ви на то гледате? Да ли препознајете знаке велике обнове и ако да, који послови још предстоје за њено пуно остварење?
Не знам да ли из ове кризе у коју је запала модерна цивилизација доживљавамо почетак нове ренесансе. Верујем да смо увек то чинили. Константно одржавали наше духовне праксе као аутохтони народи, и обнављали наше градове, наше древне путеве. Мислим да нас, на неки начин, данас опсервира ова цивилизација која пада у своју тешку болест, болест коју је донела чак и нашем народу. Посматрају нас деца деце те цивилизације која пропада, и, поново откривајући нас, увиђају да сви заједно имамо баш много посла.
Имамо много тога да учинимо на пољу повезивања са различитим елементима природе. Када ми, аутохтони народи, бранимо изворе воде, шуме, глечере, планине, море, то није због економске, капиталистичке, па чак ни еколошке нужде, већ јер знамо да ту живе силе, древне силе. Те силе нам дају могућност доброг и квалитетног живота; квалитетног живота у смислу здравља, емоционалне, менталне, физичке равнотеже, деликатности и благости. Дакле, што себи дајемо више могућности да останемо у контакту са свим тим снагама, имамо више снаге за себе. Када се сви територијални простори одржавају у стању чистоће, то нама самима даје бистрину. Када се на нашим територијама одржава равнотежа, то нам омогућава да сами будемо уравнотежени.
Зло и завист су одувек постојали код апсолутно свих народа света, али што је свеснијих људи, више се то зло и завист могу неутралисати. Проблем је у томе што су људе претварали у конкуренте и робове више од 2.000 година, а онда је то коначно постало прекомпликовано зауставити. Изузетно је тешко бити слободна личност данас: биће које може да обрађује земљу, које разуме циклусе природе, које уме да сеје, одржи расад, да астрономски посматра небо и разуме те знакове, схвати те поруке и најбитније – да може да се припреми и наоружа за све оно на шта га ти знаци земље или неба упозоравају. Зато су за нас све наше церемоније састављене од симбола и знакова. Природа нам даје знакове које попут снова читамо као поруке.
Искрено мислим да сви имамо тај капацитет, иако верујемо и даље у велике корпорације, велике компаније, светски поредак, или мислимо да нас имају на длану и да смо мале животиње, инсекти који могу нестати лаким затварањем длана… Другим речима: свако од нас има душу. И та душа, живот за животом, расте, учи, еволуира. Бар код већине. Верујем да тек када будемо открили до темеља сопствену душу, родиће се у нама једно ново поверење и пут ка другачијем квалитету живота.
У чему видите узрок лицемерја идеологије која пропагира с једне стране поштовање и равноправност свих народа и раса а с друге стране кроз своје представнике налаже свако укидање аутентичности, различитости била она културолошка, расна, национална, верска, идеолошка, полна…?
Ово питање ми је веома интересантно. Мислим да ми живимо у порицању. У питању је друштво које негира апсолутно све. Пошто нам је тешко да претпоставимо своју дуалност, тешко нам је и да претпоставимо да као што имамо позитивно стање имамо и негативно. Наравно, то никако не оправдава да државе, свет, закони, с једне стране предлажу поштовање и једнакост свих, а с друге спроводе укидање аутентичности.
Мислим да је узрок овог глобалног лицемерја што законима, образовањем и здравством, управљају корпорације и компаније. Компаније којима су потребна бића која не мисле, али која следе наређења. С једне стране наводе нас да верујемо да смо слободни, да имамо право избора, али оно што нам дају да бирамо је оно што они стратешки развијају као технологију и законе на регионалном, државном и глобалном нивоу. Реалност је да могућност избора немамо. Све се ради на веома циничан, стратешки начин, тако да стално верујемо да смо ми ти који бирамо.
Суштински, у питању је недостатак личне моћи која није везана за моћ над другим, већ за препознавање сопствене моћи, моћи унутар сопства.
Шта су по Вама кључни чиниоци у погледу неразумевања и игнорисања индијанских народа? Ипак, познато је да је ситуација далеко гора у САД. Индијанци тамо имају значајнију дискриминацију него у било којој држави Јужне Америке. Како гледате на ове разлике у приступу севера и југа?
Реалност је да нисам баш свесна разлика у односу на злостављања, прогоне и убиства домородачких народа Јужне и Северне Америке. Мислим да трпимо исто насиље, понижења, геноциде. Разлика је што је овде на југу потребно за све веће време, јер није лако прећи толика пространства, толику територијалну удаљеност и, изнад свега – изузетну хладноћу.
Свуда су постојале врло сличне праксе: одузимање имовине, велики масакри, присвајање дечака и девојчица, у којима је учествовала и Католичка црква, како у Канади, САД, тако и у различитим земљама Латинске Америке.
Убиства деце, девојака, ропство, излагања нас као музејских експоната, где је покрадена сва наша одећа и предмети које користимо…
Да ли мислите да је узрок таквих недела незнање, то јест недостатак спознајних моћи да се увиди узвишеност и значај ваше културе или је по среди нешто сасвим друго?
Не, мислим да неразумевања нема. Ја верујем потпуно супротно. Верујем да они који су део владиних одлука нису незналице, већ напротив, знају много о нама и чак и више од многе браће и сестара мог племена Мапуче. Посебно кроз искуство мог народа, рећи ћу: они знају исто толико или више од нас самих до мере да нас се због тога и плаше. Знају да имамо силу, да имамо стварну комуникацију са снагама природе, али и да све има своју последицу, да ће пре или касније петљање са природом имати стравичне исходе као и да у суштини не могу да украду нешто што је свето – наше свете просторе. Ето, зато је потребно да нестанемо. Зато им је потребно да будемо дискриминисани, да будемо расизовани, да нас третирају горе од животиња, јер они заиста знају нашу снагу. Знају да се уз наше духовне праксе нешто изнутра мења у људима што ствара друге потребе, потребе које су, како је речено у претходним одговорима, више везане за духовно него за материјално.
Дакле, није реално да постоји недостатак разумевања или незнање, јер, поред осталог, увек је било шпијуна, овде у домородачким народима данашње Аргентине. Увек смо имали аргентинске или енглеске шпијуне који су касније извештавали о гомили ствари везаних за аутохтоне народе. О томе како одржавају своју духовну праксу са којом иду изнад индивидуализма, изнад игри персоне, чак изнад идеализма… Али уједно, ми смо и људи најскромнијег срца, најнеприметнији, невидљиви људи који чувамо пространства у равнотежи и дајемо могућност да се до тих пространства и дође.
Постоје церемоније на различитим местима где присуствује више од 500 људи, у савршеном реду, где се нико ни на кога не спотиче. То је заправо ритуални ред који нам онда омогућава да га одржимо током остатка године. И зато нам забрањују церемоније, зато нам одузимају свете просторе, јер знају да нас то слаби. Зато затварају нашу браћу у затворе и зато нас убијају. Држава није наивна, не суди нам наивно и не ставља нас наивно у терористички положај. А ми никоме не наносимо штету, ни староседеоцима севера ни југа, напротив. Управо то што немамо капиталистичко мишљење је разлог да ми некако генеришемо страх у њима, јер ми не предлажемо материјалну добит, већ радије духовну, емоционалну добит, добитке у смислу плодности, благостања…
Чини ми се дакле важним, да се има то на уму: нема незнања о нама.
С друге стране, делује као да су народи Африке, на пример, доживели своју пуну афирмацију, нарочито у САД. Не само да су постали део оног што сматрамо америчком културом већ су у многим случајевима њени доминантни и већински протагонисти. С друге стране, староседеоци северноамеричког и јужноамеричког континента се и даље боре за елементарно достојанствен живот. У чему видите основне узроке ових великих разлика? Да ли мислите да је то из разлога што су индијанске културе, за разлику од афричких, озбиљнија претња за несметано функционисање либералкапиталистичке политике, политике експлоатације ратовима и лихварских банкарских система?
Мислим да су афрички народи на неки начин асимиловани, али не знам да ли им је то омогућило да се развију као народ, јер за нас, да будемо оно што јесмо, није довољно само да будемо прихваћени по боји коже, презимену, језику, већ да то важи и за наше територије. А такође и наше духовне праксе на нашим територијама. Ако не, ми бисмо били онда само Мапуче људи који живе у граду да би показали своју заставу или отпевали песму на нашем језику.
Тако да немам децидиран став, не могу рећи ни да ни не у погледу афирмације и потврде аутентичности афричких људи у САД.
Верујем да су се афрички народи борили за укидање ропства и да је то заиста била прекретница у вези са слободом, са слободом људских бића. И чини ми се да је то нешто што ће се увек ценити: та сила савладавања казне, екстремног насиља, глади, савладавања екстремног понижења када си опљачкан, киднапован, присвојен, одведен на друго место и на послетку продат. Мислим да је то народ који је имао огроман капацитет да опстане, до тачке укидања нечега тако крајње нељудског као што је ропство.
Поред тога, у случају Северне Америке и Јужне Америке, око многих случајева верујем да ће остати извесна тајна. Многи аутохтони народи у Мексику, у Гватемали, Еквадору, Перуу, Аргентини, Чилеу, прилагодили су своје праксе и такође се интегрисали или били интегрисани у праксу католичке религије зарад опстанка и одржавања те духовне потребе која је својствена свим домородачким народима. С друге стране, у многим случајевима још увек нисмо асимилирани. Народ Мапуче се још увек – и не знам да ли ће се то икада десити – није асимилирао у оно што данас чине државе Чиле или Аргентина. Ми смо трн у оку, ми смо сметња. А ко су сви они? То је јако чудно, јер се хвале да су Аргентинци, али да су с друге стране, сишли чамцима и бродовима из Италије, из Шпаније… Па ако је тако, где је онда та аргентинска ствар? Испада да сте Аргентинац, под тим именом само јер сте ту рођени док су вам мајка или отац Шпанац или Италијан. За мене је ово веома чудно.
Ипак, у реалности, чак и без друштвене доминације, ми суштински јесмо доминантан народ ове земље, јер у Аргентини, колико се сећам, има више од 30 аутохтоних народа, а то подразумева другачије језике, другачије приче, митове и толико различитих начина повезивања са елементима природе.
Не без разлога, овде, у Аргентини, по закону се додељује присвајање природних ресурса, и врши експлоатација природних ресурса, као да је то интелигентно искоришћавање земље. Али на овај начин великим компанијама је гарантовано да нас могу стрпати у затвор ако изађемо у одбрану земље. Сматрам да није довољно бранити слободу. Верујем да се слобода мора бранити, али у слободној земљи. Нема смисла бити слободан у земљи која није моја земља, на територији која ме поробљава и која ми одузима основне услове живота и све моје могућности за културни и духовни развој. Да бисмо били слободни, потребан нам је не само наш дух и наше биће слободних људи, већ и наши простори.
Дакле, да: културе аутохтоних индијанских народа представљају претњу либералној капиталистичкој политици, политици ратне експлоатације и банкарским системима, али немам довољно знања да бих могла да упоређујем то са случајем афричких народа. Ми смо претња јер имамо осећај опстанка који превазилази размену за новац, и свака наша култура има своје видове бриге о здрављу. Ако бисмо успели да имамо све то и да живимо са свим тим неопходним елементима, врло мало бисмо користили оно што овај капиталистички систем нуди. Кад бисмо могли да добијемо услове за целовит живот, и да притом шапа државе не улази у наше градове и заједнице говорећи шта је добро, а шта није, могли бисмо озбиљно да се позабавимо оним што је везано за духовно, за здравство, образовање, правду, за све облике опстанка заједнице, у настојању да је учинимо што ближом ономе што је било раније, зар не? Нашем пореклу. Али то је нешто што никоме не доноси профит. И да је ова капиталистичка држава то дозволила, били би готови. Јер ако се целој светској популацији, свим друштвима дâ могућност да схвате да могу да живе на другачији начин, капиталистички свет би дефинитивно своју причу завршио, а они, једино што желе је моћ због које нас држе у модернијем облику ропства.
Постоје индијанске легенде о белим људима – за које модерни антрополози и историчари верују да су били Викинзи – који су донели индијанцима нова знања и богове. На жалост, следећи сусрет, предвођен Колумбом, довео је на нови континент белце који су одавно одустали од сопствених есенцијалних знања и богова. Након дуге историје несрећа и развратништва, да ли верујете да је могућ препород духа белог човека и шта би после толико векова од првог сусрета наших различитих култура био индијански, добронамерни одговор, порука белим људима?
Мислим да постоји велика корупција у духовима белих људи који држе власт, али не знам у којој мери се то преноси на целокупно становништво. Мислим да су више од свега искварене душе оних који желе да одрже ред и контролу над масама, контролу над становништвом.
Не бих желела да мислим да је свет потпуно завршен и да само аутохтони народи, повезани са природом, имају неке шансе. Посебно зато што се такође мора рећи да и код староседелачких народа има насиља, има и злостављања, они такође доживљавају много окрутности коју изазивају белци или бело друштво. Јер сиромаштво, недостатак територије, велика ограничења, јефтина или робовска радна снага, претварају људска бића, ма какве врсте била, у озлојеђене, повређене и понижене људе.
Верујем да су данас они који би могли да постигну велике промене у друштву широм света они који бирају да се повежу са сопственом духовношћу и народом из кога долазе. Требате покушавати да будете што је могуће исправнији и одржавајте вашу етику. Етику која вам то омогућава – да будете достојанствени, која чини да вам је стварно стало да радите оно што радите или предлажете оно што предлажете.
Мислим да се етика такође заснива на томе да се не верује слепо у вођу. Људи данас некога посебно идолизирају зато што делује да он доноси истину. А то се постиже ако имате унутарњи осећај за етику.
Мислим да ви Европљани нећете имати ту могућност све док не престанете да се самоуништавате. Све док не усвојите све што ви уистину јесте; док не узмете све што чини вашу историју као свој лични систем, аутентични систем за државе, регионе, породице у коме има и доброг и лошег. Узимање свега нам омогућава да учимо од оног лошег и да са тиме прекинемо, а ојачамо се оним добрим. И верујем да је та могућност дата свима. Ту могућност нам даје свест о томе да поседујемо душу. Ми нисмо само људи који устају да би отишли на посао, да би послали децу у школу, гледали ТВ серије, излазили на рекреације, врћали се кући, окупали се и радили исту рутину сваки дан. Сви смо ми бића која имају душу и могућност за бољи живот уколико прихватимо све што наше душе носе. А такође, требамо се запитати како себи дајемо могућност да будемо бољи људи и где нам је свима место, прихватајући различитости сваког од нас.
Што се више трудимо да будемо бољи, више ће се зло неутралисати.
Сви имамо могућност да будемо оригинални повезујући се са земљом и небом.
