Može imati prijatan zvuk poput zrikavaca u nekoj romantičnoj letnjoj noći ili duhovite žablje najave dolaska nebeskih voda. Može nas asocirati na rendanje prilikom pripreme kakvog ukusnog jela ili, pak, na oštrenje nekog ubojitog sečiva. Guiro – taj neobični perkusivni instrument latinoameričkog porekla, u svom zvuku i vidovima muzičke primene privlači sve navedene asocijacije koje ga možda, upravo zato čine nezamenjivim začinom brojnih muzičkih žanrova.
Od muzike Asteka i Maja (mayapax i jarana), pa sve do folklorne muzike Kariba (cumbia, vallenato), Paname (mejoranera), Portorika (plena, seis, danza), Dominikane (merengue), Jamajke (reggae) i Kube (danzón, salsa, trova, son, cha-cha-cha) guiro je našao svoje nezamenjivo i žanrovski fundamentalno važno mesto. Lako dopadljiv i relativno lak za upotrebu – iako postoje i teško dostižni, gotovo zapanjujući nivoi izvođačkog majstorstva na ovom instrumentu – guiro je ostvarivao brojne ekskurzije u različitim i udaljenim muzičkim žanrovima kao što su džez, tango, pop, rok, filmska i klasična muzika. Bio je i deo svetskih pop i rok hitova kao što su: The Man Who Sold The World Dejvida Bouija, Gimme Shelter Rolingstonsa ili Oyo como va grupe Santana, ali je uprkos tome za većinu ljudi ostao nevidljiv, jer dok se slušaoci mahom zabavljaju porukama pesama, melodijom i glasovnim umećem njihovih muzičkih idola, sve ostale kompozitorske, aranžerske veštine, trikovi, pa i one tajne maliciozne poruke, uglavnom ostaju u zapećku, daleko od racionalnog i analitičkog uma, ostavljeni podsvesti da ih rastumači i upotrebi, razume se, sa nepredvidivim ishodom. Da je to tačno, svedoči i recimo činjenica da je bar 90 posto ljudi po gradovima čulo pesmu Oyo como va, ali da od njih jedva jedan posto zna da kaže koji žanrovski muzički ritam je u pozadini pesme, a još manje šta je to uopšte guiro. Zato, izvadimo ovog malog ali moćnog „zrikavca“ iz mračne šume Neznanih genijalnosti i sagledajmo ga pod svetlom i u toplini doma Tradicije. Saznajmo odakle potiče i zašto ga toliko vole naše uši.
Preci i porodica
Prvi rođak današnjeg guira je astečki omitzicahuastli koji se pravio od male kosti sa nazubljenim, izdubljenim zarezima. Potom je Taino narod sa Kariba unapredio tadašnji instrument u guahej (güajey) spravljanjem zareza na dugačkim tikvama ili životinjskim kostima.Zbog svog praistorijskog porekla i širine rasprostranjenosti autohtonih kultura, guiro je prirodno morao dobiti i brojne rođake u susednim latinoameričkim državama. Jedan od njih je savremeniji haićanski graj koji se pravi od metala i koji najviše podseća na kuhinjsko rende. Zatim, sledi kolumbijska guaćaraka (guacharaca) koja se pravi od palminog drveta i svira uz pomoć male metlice. Njeni izumitelji, Tairona Indijanci, dali su mu isto ime kao što ga nosi ptica guacharaca (Ortalis ruficauda – Venecuelanska čačalaka) koja proizvodi veoma sličan zvuk. Guirovoj porodici pripada i brazilski reko-reko, koji se tradicionalno pravi od bambusovog drveta cilindričnog oblika, a u novije vreme od metalnih opruga nalik federima preko kojih se zvuk proizvodi palicom. Ovaj instrument više zvuči kao šuškanje i nežnije grebanje nego kao oštro rendanje koje je tipično za guiro, pa se zbog toga može čak smatrati zvučno bližim recimo marakasu, a koristi se pretežno u sambi i drugim brazilskim folklornim žanrovima. Instrument ferinjo (ferrinho) iz Kabo Verdea zvučno predstavlja kombinaciju guira i triangla. Sem što može da proizvede metalniju boju zvuka od one koju proizvodi reko-reko, udarcima proizvodi zvonjavu nalik trianglu.
U ovu grupu instrumenata svakako ulazi i veoma rasprostranjena kuihada (quijada) ili ćaraska (charrasca), koju koriste u Meksiku, Ekvadoru, Salvadoru, Peruu i na Kubi; napravljena od kosti vilice magarca, konja, mazge ili krave. Udaranje štapom o zube čeljusti stvara glasan zveckav i neodređen zvuk, specifičan za ovaj instrument, a povlačenje štapa duž zuba stvara rezak i rendav zvuk nalik guiru.
Na kraju, u grupu instrumenata srodnih guiru spada i vrlo atraktivni frottoir ili na engleskom washboard koji se zove po onome od čega je i nastao – od daske za pranje veša. Koren ovog instrumenta ipak nije vezan za Latinsku Ameriku već prevashodno za noviju istoriju i težak život severnoameričkih robova iz Afrike, ali zvukom, svojom konstrukcijom kao i tehnikom sviranja se ne može odvojiti od pomenute grupe. Robovi većinom nisu imali pristup pravim instrumentima, pa su koristili predmete koji su im bili dostupni. Daska za pranje veša je bila jedan u nizu predmeta kojim su mogli da podrže svoj dominantni afinitet prema ritmu. Kao muzički instrument, dizajnirao ga je 1946. Klifton Čenijer, a plasirao Vili Landri, njegov prijatelj i radnik u Texaco rafineriji u Port Arturu (Teksas).
U svetu simbola i sinestezije
Gledate čuveni vestern „Silverado“ iz 1985. i scenu gde se jedan junak filma opkoljava i hvata sa dva lasa uz numeru „You’re empty, Mister“ kompozitora Brusa Harolda Brotona. Zvuk guira izuzetno podiže tenziju i čini da u nekoj ravni skrivene svesti lasa od konopca zaliče na žive zvečarke koje se umotavaju oko žrtve. Slušate „Posvećenje proleća“, muziku za balet u dva čina ruskog genija Igora Stravinskog, i zvuci guira kao da vas podsećaju na neke davno zaboravljene glasove duhova prirode ili na zvuk starog magijskog i ritualnog čišćenja prostora metlom u odbrani od zlih sila. Gledate čuveni indijski film „Padosan“ i numeru „Mere Samne Wali Khidki Mein“ kompozitora Rahula Deva Burmana i zabavljate se uz duhovite zvuke guira koji je progovorio umesto češlja, čineći deo muzičkog ansambla koji je „ozvučio“ predmete iz sobnog ambijenta. Sem što vas zavodi u ritmu indijskog folklora guiro pojačava vezu sa atmosferom filma i deluje kao „varjača“ koja meša slike, zvuke i reči u čorbi vaših asocijacija i osećanja.
Naposletku, slušate odeljak „Pojavljuje se lepa i crvena Indijanka“ unutar simfonijske poeme „Uirapuru“ Hektora Vile Loboša, najvećeg brazilskog kompozitora. Sa tom lepom Indijankom istupa i zvuk guira koji u interakciji sa drvenim duvačima i glisandima gudača dobija zaista magičan i zavodnički karakter. Da li guiro oslikava „zaoštreni“ zavodnički pogled prelepe Indijanke ili pokrete koji su zavodničko opasni poput dobro „naoštrenog sečiva“; da li je to zapravo rumorenje tla pod koracima njenih savršenih stopala ili zvuk imaginarne potrebe da se čežnjivi pogled „ogrebe“ o takvu lepotu; da li je naposletku u pitanju tonsko slikanje indijanske lepotice ili je posredi muzička slika ambijentalne tišine, nemosti okoline pred njenom lepotom – ostaje da sami proniknete ili stvorite neke drugačije simboličke i sinestezijske veze.
Spisak numera u kojima se guiro koristi u svrhu dočaravanja atmosfere, ambijenta i takozvanog „tonskog slikanja“ je velik, ali ono što još više očarava je njegova fantastična mogućnost kako adaptacije različitim kompozicionim prohtevima, tako i brojnost asocijativnih puteva koje on može da stimuliše.
Tajanstveni kreket
Sećam se jednog dokumentarnog filma o žabama (ako se ne varam, u produkciji Bi-Bi-Sija) u kom se autor primenjene muzike poslužio genijalnim rešenjem koristeći instrument guiro kao jedan od vodećih instrumenata unutar manjeg instrumentalnog sastava. Na momente, zvuk guira se u toj meri podudarao sa gotovo istovetnim odazivanjem žaba da se činilo da su same žabe sa ekrana počele da se oglašavaju u ritmu muzike. Duhovito primenjena muzika u kojoj je ritmičnost bila osovina i melodijskom toku briljantno je pratila duhoviti tekst voditelja ovog dokumentarca.
Ipak, ova veza između guira i žabe nije puka slučajnost i seže značajno dalje u prošlost. Ljudi na Tajlandu danas mogu kupiti mala drvena guira u obliku žabe sa drvenom palicom u ustima. Navodno, ovaj veoma star instrument nastao je sintezom feng šui amajlije žabe i perkusionog instrumenta senh tien poreklom iz Vijetnama, a koji je ništa drugo do istočnjačka verzija guira. Primena ovih drvenih zvučnih amajlija je prevashodno ritualno magijska, a ne toliko muzička i vezana je za simbolizam sreće, plodnosti i pročišćenja koje žaba uživa kako na Tajlandu, tako i u Kini, Japanu i većini ostalih dalekoistočnih zemalja. S obzirom na to da je žaba glasnik kiša, ovakav simbolizam ne začuđava, a možda i u našem slušanju zvuka guira ima nešto od te iskonske radosti iščekivanja nebeskih voda. Pored svog tehnološkog napretka kome smo svedočili tokom vekova, kiša je i danas esencijalno važna za naš opstanak. Iako danas ne živimo svi u krajevima gde žabe glasno objavljuju: „Nema brige ni za vas ni za useve!“, ta objava faune o sigurnosti opstanka nas i naših bližnjih, milijardama puta je doprla do ušiju naših predaka; onih čija iskustva i dalje stoje upisana u našem biću, u dubini našeg nesvesnog i u našem DNK. Dakle, radovanje zvuku guira može biti i posledica jednog iskonskog, duboko podsvesnog, ontološkog i egzistencijalnog radovanja i osećanja sigurnosti. Inače, upravo su američki Indijanci imali običaj glasovnog imitiranja zvuka žabe kako bi prizvali kišu. Kod Kelta se žaba povezuje sa zdravljem i isceliteljskim energijama, u starom Rimu je bila i simbol ljubavi, a na nekim hrišćanskim umetničkim delima se povezuje sa vaskrsenjem. U svakom slučaju, u globalu, neupitna je njena podrška životnosti tela i duha, a muzika obogaćena zvucima nalik žabljem kreketu, sledstveno, stvara odraz i kontinuitet jedne takve simbolike i takvih skrivenih energija. Žablje guiro amajlije našle su u novije vreme i svoje mesto u takozvanoj terapiji zvukom (sound healing) i zvučnim kupkama (sound bath) što samo potrđuje odveć dokazan benefit od našeg stvaranja konekcije sa zvukovima bliskim prirodi.
Romantični zrikavac
Guiro je najčešće prisutan u muzici koja je namenjena intenzivnom gibanju našeg tela. Brojna plesna latinoamerička muzika, prevashodno Srednje Amerike i Velikih Antila koju smo ranije pomenuli, ima bogat i raznovrstan tretman ovog instrumenta.
Naravno, životnost koju ovaj instrument daje svojom upotrebom možemo svesti i na krajnje banalno fiziološko objašnjenje – na dejstvo takozvanog „tremola“ (tremolo, muzički izraz) odnosno izuzetno brze smene čujnih i beščujnih vremenskih dobi koje guiro stvara, a što utiče na veću razdraženost našeg sluha, i posledično, našeg nervnog sistema. Ipak, da je posredi samo nekakav muzikantski trik zarad uzbuđenja kod slušalaca, guiro bi bio daleko rasprostranjeniji, ali svedoci smo činjenice da svaki narod i kultura naše planete ima svoje autentične „trikove“ za podizanje nivoa pažnje i živahnosti, kao i da ne postoji nijedna savremena muzika ili muzički instrument čiji koreni ne dosežu do starih kultura, neodvojivih od duhovnosti, mitova i sveta simbola. Sem toga, možda je još bitnije odgonetnuti čemu uopšte buđenje takvih odgovora na zvuke; sa kojim povodom i namenom, a to se svakako ne postiže putevima sterilne sajentifikacije i generalizacije. Zato je po našem dubokom uverenju, posmatranje guira isključivo kao sredstva za zvučni efekat „drhtanja“ ili „potresa“ ne samo beskorisno, već i pogrešno.
Guiro, naročito onaj spravljan od metala (tzv. la guira), slično marakasu u brzom osminskom ili šesnaestinskom ritmu, neodoljivo podseća na zvuk letnjih cvrčaka, na ambijent toplog leta u kom je život u punom jeku kako za prirodu tako i za čoveka. Takav guiro nas „tera“ na pokret i podržava veselu kumbiu, muziku Kariba, kubansku salsu ili merenge Dominikanske Republike. To je muzika koja poziva na radost, zabavu i druženje. Kada je sporijeg ritma i u sklopu proređene perkusione grupe kao u slučaju bolera ili ča-ča-ča, guiro daje veoma snažan uticaj na karakter muzike u smislu njenog romantičnog, zavodljivog, pa i „bezobraznog“ karaktera. Pomalo gangsterski i erotski karakter mnogih novijih ča-ča-ča hitova, pored upliva džezerskih orkestracija, daju i sami tekstovi pesama kao i vrlo zavodljivi plesni pokreti kojima guiro daje elegantnu, sofisticiranu i za same plesače – veoma udobnu podršku. U daleko romantičnijem kubanskom boleru, ili severnoameričkoj, rumbi nastaloj pod uticajem kubanskog bolera, guiro postaje nežni zrikavac romantične letnje noći, a na neke može da deluje i kao otvaranje „rajsferšlusa“ pod kojim se krije nago telo rasplamsale duše.
Ptica brbljivica
Ptica guaćaraka, (Guacharaca – Ortalis ruficauda – Venecuelanska čačalaka) koju smo već pomenuli na početku, a po kojoj su kolumbijski Indijanci nazvali istoimeni instrument iz porodice guira, dobila je ime od onomatopeje njenog odazivanja „guać-guać” koje se može čuti i sa velike udaljenosti. Još jedna naučna oznaka za ovu vrstu Ortalis garrula takođe se odnosi na njenu bučnu prirodu, jer garrula na latinskom znači brbljiv ili buran. Glas ove ptice je moguće čuti u šumovitim sredinama širom Kariba, Kolumbije i Venecuele. Originalno, guaćaraka instrument je kod autohtonih naroda korišćen da bi se njime ritualno podržavao lov. Simbol je slobode, dobrih vesti, veze sa dobrim duhovima kao i precima. Nažalost, brojni podaci o ovim ritualima i njihovim dubljim značenjima su izgubljeni i zauvek otišli u zaborav. Iako se današnja upotreba guira ili guaćarake kod stanovnika Srednje Amerike dosta udaljila od njihove prvobitne spiritualne i ritualne svrhe, mi ne možemo u potpunosti da negiramo prisustvo izvornih spiritualnih i simboličkih elemenata u podsvesti (ili u takozvanom Jungovom „kolektivnom nesvesnom“) nosioca takvog nasleđa. Možda je prvobitna upotreba guaćarake za potrebe lova, ostavila danas neki bledi trag u vidu potrebe da se nešto „ulovi“ na podijumu za ples ili njena veza sa duhovima čini da neki ljudi lakše pristaju da ih „obuzmu duhovi“ uz njene zvuke. Svakako, prelepa ptica brbljivica i dalje postoji, (doduše, sve više je ugrožena povećanim zagađenjem šuma koje su njeno prirodno stanište), a nama nijedan predak do sada nije naložio da ne smemo stvarati nova tumačenja prirode; da ne treba da iznova slušamo zvukove prirode i da u njima i kroz njih ponovo pronalazimo tajna izvorišta sopstva, kao i beskrajne duhovne, simboličke, muzičke i vibracione veze sa ostatkom pojavnosti.
Završna nota
Naposletku, kao što možete i sami da zaključite, cilj ovog teksta nije bio samo da se sagledaju karakteristike i istoriografija jednog zanimljivog instrumenta Latinske Amerike, već i da se prikaže i stimuliše jedan ređi, ali po nama suštinski važan ugao posmatranja elemenata muzike i kulture uopšte. Ugao koji je upravo bio imanentniji prvim tvorcima guira, odnosno ljudima i društvima Tradicije. Svest o povezanosti svega ključan je faktor u buđenju naše najiskonskije i najveće moći. One moći koja nas čini imunim na strah od gubitka onoga što je samo po sebi bezvredno, a koji je (takav strah) omiljeno sredstvo manipulacije velikog broja vladara modernog sveta.
Iako je era veštačke inteligencije i ozbiljnijeg razvoja robotike donela sa sobom krizu brojnih ljudskih veština pa samim tim – običaja i tradicija, u iščekivanju nekog boljeg sveta za sve nas, valjalo bi se ovim „nevremenom“ koristiti kao podsticajem razvoja onih vrlina i vrednosti koje su tipično ljudske; probuditi i unaprediti našu iskonsku vezu sa prirodom kao najvećom i besplatnom riznicom istinske sreće, lepote i znanja.
