24. marta 1999. Jevgenij Primakov, tadašnji premijer Rusije, poleteo je u Sjedinjene Države radi pregovora o kreditu MMF-a. Ali pošto mu je potpredsednik Al Gor rekao da je NATO počeo bombardovanje Jugoslavije, bio je toliko preneražen da je otkazao posetu Sjedinjenim Državama i naredio da se avion zaokrene i vrati u Moskvu. Uprkos očajničkim pokušajima Ala Gora da ga ubedi da promeni svoju odluku, Primakov je ostao nepokolebljiv. „Jednostavno sam uradio ono što je svaki drugi premijer trebalo da uradi… Da sam prihvatio uslove Ala Gora, bio bih pravi izdajnik“ – rekao je on. Ekvadorski novinar i profesor matematike Rudolfo Bueno Ortiz razmišlja o tome kako je bivša Jugoslavija promenila odnose između Rusije i Sjedinjenih Država.
Agresija NATO-a na Jugoslaviju označila je prekretnicu u odnosima između Moskve i Vašingtona. Postupak Jevgenija Primakova odražava potpuno neslaganje Rusije s američkom politikom izgradnje jednpolarnog sveta. Moskva je shvatila da nepoštovanje Vašingtona prema njenim interesima mora biti odolevano stvaranjem istinski demokratskog višepolarnog sveta. Ono što je početo bez žurbe, postalo je veoma opasno: dve moćne nuklearne sile prete jedna drugoj mogućnošću započinjanja Trećeg svetskog rata.
Razlog je 2023. godine objasnio predsednik Putin na kineskoj televiziji: „NATO je obećao 1991. da se neće širiti na istok ni jedan inč, ali od tada je bilo pet proširenja. Svaki put kada smo izražavali zabrinutost, govorili su nam: pa da, obećali smo vam da nećemo širiti NATO na istok, ali to su bila usmena obećanja, to jest, gde je papir s našim potpisom? Nema tog papira, i doviđenja… Teško je razgovarati sa takvim ljudima.“
Slučaj ima preambulu. Kada se Sovjetski Savez raspao, obrazovano je petnaest novih republika, koje je trebalo dalje da se usitnjavaju. Rusija, najveća od svih, ostala je u stroju. Njeno rasparčavanje, kao što je učinjeno sa Sovjetskim Savezom, socijalističkim lagerom i Jugoslavijom, bilo je cilj novostvorenog jednopolarnog sistema.
Raspad Sovjetskog Saveza praćen je razaranjem oružanih snaga, sistema socijalnog osiguranja, industrijskim bankrotom i padom životnog standarda stanovništva. Rusko društvo je upravo postalo krajnje siromašnim, smrtnost je porasla toliko da je za manje od deset godina stanovništvo smanjeno za više od deset miliona stanovnika. Štaviše, iz dana u dan više od trideset miliona Rusa postaju stranci u zemljama bivšeg SSSR-a u kojima su rođeni ili barem proživeli veći deo života; stranci, prema kojima se od sada odnose kao prema bespravnim izopštenicima, a da nijedna međunarodna organizacija nije pratila njihov život, sada su bili ugroženi. Putinova zasluga sastojala se u sprečavanju da Rusija nestane u tom vrtlogu, gorem od svetskog rata, i da obezbedi njeno uspostavljanje kao suverene države.
31. decembra 1999. godine Boris Jeljcin, tadašnji predsednik Rusije, oglasio je ostavku i imenovao Vladimira Putina za privremenog predsednika Rusije. Putin je 26. marta 2000. pobedio na predsedničkim izborima sa 51,96% glasova, a 14. marta 2004. izabran je sa 71,3%.
Tokom ovog perioda, na Severnom Kavkazu se odigrao Drugi čečenski rat, sukob u kome se ruska vojska suadarila s radikalnim islamističkim grupacijama. Između 2002. i 2004. godine u Rusiji su se desili brojni teroristički napadi: uzimanje više od 900 ljudi za taoce u pozorištu na Dubrovki; napad na stanicu metroa u Moskvi; uzimanje talaca u školi u Beslanu i dr.
Od maja 2008. do marta 2012. Putin je bio premijer Rusije; 4. marta 2012. ponovo je izabran za predsednika na šestogodišnji mandat nakupivši 63,6% glasova. U tom periodu stvorio je povlastice za višedetne porodice, poboljšao zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. Poluostrvo Krim je 2014. vraćeno u sastav Rusije nakon referenduma na kome je 96 odsto birača glasalo za ponovno ujedinjenje. Putin je 18. marta 2018. izabran sa 76,69% glasova.
Putin je 24. februara 2022. pokrenuo specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini za dekomunizaciju, demilitarizaciju i denacifikaciju te zemlje na zahtev Donjecke i Luganske republike, koje su bile suočene sa agresijom Kijeva. U martu 2024. Putin je ponovo izabran za šesti mandat sa 87,28% glasova.
U osvit svog trećeg mandata, 10. februara 2007, Putin je održao istorijski govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. U njemu je širenje NATO-a na istok nazvao ozbiljnom provokacijom koja smanjuje nivo međusobnog poverenja, a jednopolarni svetski poredak nazvao nerealnim i licemernim; optužio je SAD da su najveći destabilizator međunarodnog sistema i da podržavaju projekat globalne hegemonije koji je svet odbacio; branio je višepolarnost kao prirodni međunarodni sistem i ukazivao da Rusija istupa protiv jednopolarnog i hegemonističkog projekta Sjedinjenih Država, koji se počeo urušavati zbog neuspeha Vašingtona u Iraku i Avganistanu, te upozorio SAD da treba da promene kurs ili će se desiti duboka kriza i globalni sukob, pošto druge zemlje neće otrpeti politiku koja krši njihove nacionalne interese. Nažalost, SAD su nastojavale na svome, i upravo zato je došlo do sadašnje krize.
Putin je pokrenuo pitanje širenja NATO-a i upitao zapadne lidere protiv koga je to širenje usmereno: „Ispostavilo se da je NATO svoje isturene snage rasporedio na našim granicama, a mi nastavljamo striktno da ispunjavamo ugovorne obaveze i ni na koji način ne reagujemo na te akcije. … Mislim da je očigledno da širenje NATO-a nema nikakve veze sa modernizacijom same alijanse niti sa osiguravanjem bezbednosti u Evropi. Naprotiv, ovo predstavlja ozbiljnu provokaciju koja snižava razinu međusobnog poverenja“ – naglasio je on.
Docnije se 2014. godine u Ukrajini dogodio krvavi državni prevrat uz podršku Sjedinjenih Država i EU, koja je podržala ulazak Ukrajine u NATO. Ukrajinska vojska je bila naoružana, usiljeni su zajednički vojni manevri i pretnje upotrebom sile protiv Rusije, što je predstavljalo ozbiljnu pretnju njenom postojanju.
Po Putinovom mišljenju, Zapad se ne bavi otklanjanjem uzroka krize, jer je „njegova politika prethodnih godina i desetleća bila ono što je dovelo do sadašnjih globalnih potresa. Zapadne elite uporno pokušavaju da kazne Rusiju, da je izoluju i oslabe i snabdevaju kijevske vlasti novcem i oružjem. Uveli su skoro 16 hiljada nelegitimnih jednostranih sankcija našoj zemlji. Prete da će rasparčati Rusiju. Pokušavaju nezakonito prisvojiti naše inostrane aktive. Zatvaraju oči pred oživljavanjem nacizma, na sprovođenje terorističkih akata od strane Ukrajine“.
On je potvrdio da zapadne elite pokušavaju da očuvaju svoju globalnu dominaciju i da se nisu odrekle prava da drugim zemljama ukazuju s kim mogu da budu prijatelji i sarađuju, a s kim ne mogu, ne vodeći računa o suverenim interesima tih naroda. No, Rusija i njeni saveznici ne žele da se mire s takvom situacijom. „Uz naše aktivno učešće stvoreni su i uspešno deluju nezavisni od Zapada višestrani savezi i mehanizmi čija je delatnost zasnovana na principima jednakosti, pravde, otvorenosti, poštovanja i međusobnog uvažavanja interesa jednih drugih.
Prema njegovim rečima, Šangajska organizacija za saradnju i BRIKS su se čvrsto preporučili kao ključni stubovi višepolarnog svetskog poretka u nastajanju, privlačeći zemlje globalnog juga i istoka, koje u njima vide „platformu na kojoj će se čuti i uzeti u obzir njihov glas“. Rusija i zemlje-članice ovih organizacija imaju slične stavove o ključnim pitanjima međunarodnog dnevnog reda. „Zalažemo se za vladavinu međunarodnog prava, za jednaku, nedeljivu, sveobuhvatnu i trajnu bezbednost, kako na globalnom tako i na regionalnom nivou, sa centralnom ulogom koordinacije UN. I odbacujemo pokušaje Zapada da nametne poredak zasnovan na lažima, licemerju i mitskim pravilima koja je izmislio neznano ko“.
Nemoguće je zamisliti uspehe Rusije bez Putina i njegovog tima. Suština njegove pobede je postizanje održivog razvoja Rusije, kako na političkom, tako i na ekonomskom i socijalnom planu; biti stegonošom ruske ideologije, koja vaspostavlja najviše moralne, filosofske, verske, kulturne i umetničke vrednosti koje su uvek činile tu civilizaciju, i ojačati svoje oružane snage, braniti suverenitet i slobodu Rusije i njeno neobuhvatno bogatstvo, te vojna moć koja nikome ne preti i tu je samo da bi jamčila mir, a koristi se jedino u slučaju napada na njenu zemlju ili nekog od njenih saveznika.
