Крајем 1943. године одржана је Техеранска конференција на којој су се први пут састали маршал Совјетског Савеза Стаљин, британски премијер Черчил и председник САД Рузвелт. Политички и војни услови беху следећи: велике победе Совјетског Савеза сломиле су кичму Вермахта код Стаљинграда, Курска и Дњепра, па је офанзивни потенцијал нацистичке Немачке био поткопан. „Ако ствари СССР-у остану какве јесу, следећег пролећа можда неће бити потребе за Другим фронтом“ — прокоментарисао је Рузвелт.
Централна тема конференције било је отварање Другог фронта, од чијег завршетка је зависило окончавање Другог светског рата. Када је објављен тачан датум искрцавања, Черчил је започео дугу расправу из које је закључено да је искрцавање небезбедно и да га под одређеним околностима можда неће бити. Стаљин се смркнуо, нагло устао, гурнуо столицу, која се са гласним треском преврнула, и рекао Молотову и Ворошилову: „Шаљите, немамо шта да радимо овде. Много је посла на фронту“. Черчил беше запањен и рече да је погрешно схваћен. Рузвелт је, да смири живце, рекао: „Сви смо гладни. Предлажем да прекинемо седницу како бисмо присуствовали обеду на који нас позива маршал Стаљин“.
Сутрадан су се поново срели. „Господо — рекао је Рузвелт за доручком — желим да маршалу Стаљину кажем нешто што ће му се свидети. Данас смо одлучили да операција „Оверлорд“ буде заказана за мај 1944. године и биће изведена уз подршку искрцавања десанта на југу Француске“. Стаљин је мирно прокоментарисао: „Задовољан сам том одлуком. Савезници се најзад званично обавезују на искрцавање у Француској. Али зашто им је требало толико много времена да дају реч?“ — и објавио да се СССР, да би спречио немачко маневрисање својим резервама, обавезао да ће истовремено на неколико места организовати велико наступање. Можда управо тако неки западни историчари утврђују да је СССР „умољавао“ своје савезнике да отворе Други фронт?
6. јуна 1944. почело је отварање Другог фронта на француској плажи Нормандије, што је ослабило притисак који су немачке трупе вршиле последње три године на совјетско-немачком фронту. Ниуколико се не умањује војно-политички значај који је искрцавање у Нормандији имало за убрзавање окончавања рата, али је неопходно указати да то искрцавање више није могло играти улогу коју би одиграло претходних година, јер је започето тек онда када је постало јасно да је Совјетски Савез способан да сопственим снагама постигне војно уништење хитлеровске Немачке.
Отварање Другог фронта изведено је под командом генерала Двајта Ајзенхауера, који је командовао експедиционим корпусом, састојећем се од 1.213 ратних бродова и 4.126 транспортних лађа. У прва два дана искрцано је 107 хиљада људи, 14 хиљада возила и 14 хиљада тона различите војне опреме. Операција је названа „Оверлорд“, а њен водени део — „Нептун“. Експедициона снага се у потпуности састојала од 2.876.436 људи, од којих су 1.533.000 били Американци.
Немачка је исцрпела скоро све своје резерве и није била у стању да изврши даља повећања. Њена војска више није била оно што је била претходних година. По речима Луиса Снајдера, америчког историчара на Градском колеџу у Њујорку: „Велики Вермахт више није био надмоћна војна машина, већ разнородна војска, састављена од врло младих војника и странаца, принуђених да се боре за Рајх“.
Генерал Ајзенхауер се искрцао у Нормандији, месту где су Немци то најмање очекивали. Логичан пут би био да се то уради преко Пас де Калеа, што је најкраћа удаљеност између Енглеске и континенталне Европе. Учинио је то на дан неподесан за било какво искрцавање, па је већина немачких генерала, уверена у лоше време, била одсутна, а он је оптимално искористио авијацију, силу у којој је његова надмоћ била непобитна.
Са првим зрацима јутарњег сунца, шест линијских бродова започело је поморско бомбардовање, највеће у историји. Затим су миноловци очистили обалу од мина, а рониоци уништили морске препреке. Безбројна десантна пловила напустила су бродове и, подигавши капке, искрцала хиљаде и хиљаде одважних војника, од којих многи погибоше од ватреног удара, али је већини успело да заузме дуге делове плаже. Битка је добила махнит, готово дивљачки темпо. Даље су војници морали да савладају огромне стене које су делиле копно од плаже, као и мине, ограде од бодљикаве жице и непријатељске утврде. Немци се нису предавали, борили су се веома храбро. Енглези су показали изузетну храброст и срчаност.
Ово је био не само војни, већ и политички успех и прави морални ударац Хитлеровој војсци. До краја прве недеље, савезничке трупе су заузеле 130 км обале, продрле 30 км у унутрашњост копна и искрцале 16 дивизија. До друге недеље се искрцало око 600.000 људи и 100.000 возила. До 26. јуна ова војска је заузела Шербур. Генерал Патон је 17. августа заузео Рен, главни град француске Бретање, и освојио Сен Мало, јужно од Нормандије. До 21. августа битка је завршена. После разорне победе, савезници су заробили 50.000 људи. Немци су се у нереду повлачили према Паризу. Битка за Француску коштала је Вермахт 500.000 жртава. Париз се 19. августа побунио. Савезничке снаге су брзо напредовале према француској престоници, у коју су ушле пошто су је ослободиле француске снаге отпора. Генерал Леклерк је командовао француским трупама које су прве ушле у Париз и 20. августа са Монпарнаса објавио предају немачког гарнизона у Паризу. Следећег дана, генерал де Гол је прошетао булеварима Града светлости. Десетковани Немци отишли су да се заклоне иза Зигфридове линије.
Тиме је завршена ова важна етапа рата у сваком погледу. Важно „да!“, али не коначно и одлучујуће, како тврде фалсификатори „Историје Другог светског рата“, тежећи да искрцавање у Нормандији претворе у заузимање Берлина, а 6. јун 1944. у 9. мај 1945. године.
Ово не умањује вредности те операције, али је неопходно подвући да би се рат раније завршио да је десант раније изведен. Одлагање операције не само што је значило да је терет рата скоро у потпуности пао на плећа совјетске стране, већ је и мучеништво окупираних народа бесмислено продужено. Хенри Л. Стимсон, тадашњи амерички министар рата, написао је у својим мемоарима 1948: „Неспособност да се на време отвори Западни фронт у Француској значио је пребацивање целог бремена рата на Русију“.
Борбе, иако тешке, беху мање жестоке него на Источном фронту, где су се Немци, мимо тога што су им трупе биле пробраније и бројније, борили са већом одлучношћу и храброшћу. Сада, 80 година касније, покушавамо да заборавимо огромне жртве херојског совјетског народа у борби за ослобађање света од фашистичке опасности. Али истина је неоспорива. Америчка академска енциклопедија пише о бици за Нормандију: „Немци су се издржали више од месец дана док су се савезничке снаге утврђивале на крцатој обалској линији. Немачки браниоци су се, међутим, нашли у не баш уравнотеженој ситуацији, пошто је Хитлер беше принуђен да већи део својих снага из Француске пошаље на Источни фронт, где наступаху Совјети. Ствар је у томе да је Стаљин испунио обећање дато савезницима у Техерану да ће након искрцавања у Нормандији почети општи напад на совјетско-немачком фронту како би се смањио притисак који ће у Француској трпети савезници. Овај напад, назван Операција Багратион, донео је такве поразе Вермахту да их је немачка команда описала као „горе од Стаљинграда“. Ово је сурова реалност коју мит створен од Запада покушава сакрити: већина жртава Другог светског рата дошла је из Совјетског Савеза: 27 милиона њихових синова и кћери је погинуло у борби за ослобођење света од нациста. Вечна слава СССР-у!
