Desuverenizacija Argentine, dobrovoljna predaja Malvinskih ostrva, osiromašenje Argentinaca – to i ne samo to postao je tužni međurezultat vladavine Havijera Mileja, koji je na mestu predsednika svega četiri meseca. Posebno za publikaciju „Dva Juga” dr Rajko Petrović objašnjava uzroke takvih promena u najvećoj privredi Latinske Amerike i šta stoji iza radikalnih odluka iznenada uzašle „predsedničke zvezde” Mileja.
– Šta je suština Milejevog sukoba sa provincijama koje proizvode naftu i lišavanja njihovih sredstava? Da li se rešavaju ekološki problemi proizvodnje nafte, na primer, u oblasti Vaka Muerta? Da li su mogući štrajkovi među radnicima naftne industrije?
– Politika Havijera Mileja, bilo da je reč o sferi energetike, ekonomije ili politike svodi se na jednu frazu, a to je desuverenizacija Argentine. U sklopu njegovog krajnje nekritičkog neoliberalnog pristupa vođenju ekonomijom i finansijama zemlje, Milej je čvrsto opredeljen da minimalizuje upliv argentinske države u strateški važan sektor kakav je energetski. Mislim da je njegov aktuelni sukob sa južnom provincijom Čubut, koja je drugi najveći region po proizvodnji nafte i treći po proizvodnji gasa, samo početak energetske krize u Argentini. Zvuči gotovo neverovatno da Milej, sa jedne strane, blokira transfer novca od oko 16 miliona američkih dolara Čubutu, a da, sa druge strane, istovremeno traži od vlasti tog regiona da nastave sa istim tempom proizvodnje nafte i da, paralelno sa tim, vraćaju dug državi. Očekujem ubrzo sličan scenario i kada je reč o odnosu centralne vlasti u Buenos Ajresu prema naftom i gasom bogatim regionima Rio Negro, Neuken i La Pampa. Upravo se u Neukenu nalazi Vaka Muerta, gde je nekadašnja predsednica Kristina Kiršner 2013. godine dozvolila eksploataciju nafte i gasa, ali je ona pre toga vratila u većinsko državno vlasništvo kompaniju „Fiskalna naftna polja“ koja tamo obavlja pomenute poslove. Vremenom su se namnožili ekološki problemi, lokalno stanovništvo često upućuje apele centralnoj vlasti da se eksploatacija ublaži ili potpuno obustavi, a Milej ne samo da za sada nije pokazao razumevanje za njihove probleme, već planira da pomenutu kompaniju proda, što može samo povećati stepen ekoloških problema s obzirom da će bilo kog privatnog vlasnika zanimati isključivo profit. Štrajkovi među radnicima naftne industrije su ne samo mogući, već i najavljeni ukoliko država obustavi finansiranje rada iste. Milej, sa druge strane, umesto da amortizuje situaciju, najavljuje da će eventualnu obustavu rada provincijalnih naftnih proizvođača tretirati kao teško krivično delo.
– Zašto je Milej zauzeo labav stav u pogledu rešenja pitanja Malvinskih ostrva? Može li se desiti da Argentina konačno prizna pravo Britaniji na Malvinska ostrva?
– Milej je tokom predizborne kampanje rekao da mu je Margaret Tačer jedan od omiljenih političara i uzora. On je to rekao misleći prevashodno na njenu neoliberalnu ekonomsku politiku tzv. tačerizma, ali upravo je ona bila britanska premijerka tokom Folklandskog rata 1982. godine, zbog čega je značajan deo argentinske javnosti bio ogorčen nakon ovih Milejevih reči. Sa druge strane, Milej je po dolasku na vlast ipak promenio retoriku po ovom pitanju, pa sada od zvaničnog Londona zahteva mirnu predaju Malvinskih ostrva na koja, kako je argentinski predsednik istakao, Argentina ima nepokolebljivo pravo. Očigledno da je teško, gotovo nemoguće očekivati da će zvanični Buenos Ajres u dogledno vreme priznati pravo Velikoj Britaniji na Malvinska ostrva.
– Koji su glavni razlozi ekonomske krize u Argentini i sve većeg siromaštva? Da li masovna otpuštanja koja je organizovao Milej imaju smisla?
– Onaj ko bi uspeo da pruži tačan odgovor na ovo pitanje definitivno bi zaslužio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Marselo Diamand, čuveni ekonomista strukturalista, je svojevremeno opisao fenomen ,,argentinskog klatna”, odnosno gotovo pa ciklično smenjivanje privrednog rasta sa jedne, i ekonomske i finansijske krize sa druge strane. Sa moje, politikološke tačke gledišta uzrok je u, rekao bih, u ideološko-političkoj nestabilnosti Argentine, jer je reč o zemlji u kojoj se desnica i levica smenjuju na vlasti na način da, odmah po osvajanju vlasti, žele da zatrpaju ono što je prethodna vlast uradila na polju ekonomije i krenu sa radikalnom primenom sopstvenog razvojnog koncepta. Peronisti levičari bi uvek povećali državne izdatke, finansirajući tako, bar u određenoj meri, argentinski model države blagostanja, ali bi se to gotovo uvek završavalo sa enormnim inostranim zaduživanjem zemlje. Sa druge strane, desničari neoliberali bi pristupili rezanju državnih troškova, stimulisanju stranih investicija i favorizovanju privatnog biznisa kroz minimalnu državnu intervenciju na tržištu, što bi vodilo ka daljem siromašenju najugroženijih kategorija. Nisam siguran da ne samo masovna otpuštanja radnika u javnom sektoru, već i likvidacija javnih preduzeća imaju smisla. Zahvaljujući Mileju, čak 15.000 radnika je početkom aprila ostalo bez posla; takvi radikalni potezi mogu voditi samo ka daljem siromašenju ljudi, posebno onih koji su već zakoračili u bedu. Ne zaboravimo da, prema istraživanjima, između 40% i 60% Argentinaca živi u siromaštvu, to su alarmantni brojevi koji traže socijalno osetljiva i odgovorna rešenja, a ne prepuštanje tih ljudi ,,zakonima tržišta”.
– Milejev nepotizam: na koji način predsednik daje poslove svojim rođacima i prijateljima koristeći svoj položaj?
– Javna je tajna da već sada o bitnim pitanjima u Argentini odlučuje predsednikova sestra Karina Milej, za koju je on i sam tvrdio da upravlja sa njegovim ličnim finansijama. Mileja pri preuzimanju dužnosti predsednika nisu pratili ni potpredsednica Argentine ni njegova partnerka, što je bila ustaljena praksa do sada, već upravo sestra Karina. Neki su požurili da je uporede sa Evom Peron, suprugom nekadašnjeg argentinskog predsednika Huana Perona, ali za razliku od popularne ,,Evite” koja je bila neka vrsta kanala komunikacije između siromašnih narodnih masa i vlasti, Karina Milej se retko pojavljuje u javnosti iako je zvanično imenovana na mesto generalnog sekretara predsednika. Milej je značajan deo svoje predizborne kampanje zasnovao na ,,borbi protiv kaste”, uz čuveni slogan ,,kasta se boji”, aludirajući na moćne argentinske porodice koje decenijama vladaju politikom i biznisom, ali je i sam ubrzo po dolasku na vlast upao u zamku nepotizma, koji je u slučaju latinoameričkih zemalja, a nažalost i Argentine među njima, najbolje opisati kao ,,amoralni familizam”.
– Cenzura u Argentini: U kojoj meri je jaka i u kojim sve sferama dominira?
– Mileja mnogi opisuju kao libertarijanca, što on defakto svakako jeste u ekonomskom smislu kao poklonik tzv. Čikaške škole ekonomije, ali on sam tvrdi da je anarhokapitalista. Kada je reč o medijskim slobodama, međutim, teško da se išta liberalno može pronaći u Milejevom ponašanju. Svakako da je eklatantan primer cenzure slobodne misli njegova najava da će jedina argentinska nacionalna novinska agencija Telam biti zatvorena jer, kako je Milej eksplicitno naveo, promoviše ideje bivše predsednice Kristine Kiršner. Reč je o najprestižnijoj argentinskoj novinskoj agenciji koju je davne 1945. godine osnovao Huan Peron i koja ima visoku međunarodnu reputaciju. Sasvim je jasno da Milej želi da preseče ovaj važan kanal komunikacije između opozicije i njenih pristalica, a ne treba zaboraviti da je nedavno, po Milejevom nalogu, ukinut Nacionalni institut za borbu protiv diskriminacije, ksenofobije i rasizma.
– Kako vidite kupovinu F-16 od Danske u vreme jedne od najvećih ekonomskih kriza u istoriji Argentine?
– Kao i svaka suverena i nezavisna država, i Argentina ima puno pravo da kupuje naoružanje koje želi. Svakako da deluje kontroverzno to što centralna vlast ima novca za kupovinu borbenih aviona F-16 od Danske, ali ne i za finansiranje pojedinih radnih mesta u argentinskim ministarstvima i javnim ustanovama. Ova kupovina ima i duboku geopolitičku pozadinu, jer je reč o lovcima avionima koji su trebali da završe u Ukrajini, a američka strana je svakako imala važnu ulogu u posredovanju u ovoj kupovini. Ono što je sigurno je da Argentina nije zemlja čija bezbednost je trenutno ugrožena, niti se nalazi u regionu koji je okarakterisan kao bezbednosno rizičan, stoga ne vidim preku potrebu za nabavku ovako skupocenog naoružanja baš u ovom trenutku.
Dr Rajko Petrović (1993) diplomirao je, masterirao i doktorirao na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Zaposlen je na Institutu za evropske studije i u zvanju je naučnog saradnika. Oblasti njegovog naučno-istraživačkog interesovanja su političke i društvene prilike u Španiji, Portugaliji i Latinskoj Americi. Do sada je objavio nekoliko knjiga i desetine naučnih članaka o datim temama. Govori engleski, španski, portugalski, italijanski i ruski, a služi se i katalonskim.
