Олга и Хуан су живи стубови наше заједнице. У њима се сажима чудо ове парохије: Украјинка чува српско појање, Колумбијац као ђакон служи на словенском, а њихов син на шпанском чита Апостол.
Српско семе Православља посејано на антиокијском тлу Колумбије
Ваздух у Медељину већ постаје густ у девет часова ујутру, недељом. На надморској висини од хиљаду и пет стотина метара, велика је влажност ваздуха, те се има осећај као да се лепи за кожу. Ту је и тежина познатог: жамор мотоцикала као механичко предење, мирис свеже скуване кафе и препечене арепе (хлепчићи од кукурузног брашна) који се увлачи кроз прозоре; брзи, распевани шпански који се одбија од неомалтерисаних зидова од цигли у радничким квартовима. Све то образује један познати звук, затворен свет — удобан и разумљив. Дубока долина из које је тешко изаћи, како је наговештавао наш Фернандо Гонсалес.
Прелазите праг једне сасвим обичне куће у најмирнијем делу општине на лошем гласу: Кабањас, у Бељу, Антиокија. Антиокија, не Антиохија. Ова Антиокија нема нагласак на последњем слогу, нити поседује такву древност, какву има завичај Светог Јована Златоустог и многих других великих Божјих људи, где су следбеници Исуса први пут названи „хришћанима“, како сведоче Дела апостолска (11,26). Не. Ова је била римокатоличка, изграђена на леђима мазги и секирама мојих предака; планинска, зелена, сунчана, весела, насилна али увек срдачна.
Са улице, Парохија Свете Тројице стапа се са осталим кућама у кварту Кабањас, у Бељу. Двоспратна, скромна грађевина, од цигле, са фасадом испраном кишама овог града разломљеног неба. Ниски зид, крунисан једноставном црном гвозденом оградом, раздваја свакодневни свет од свештеног простора. У предњем дворишту — неке бодљикаве и цветне биљке, чијег имена не желим да се сетим, и неколико босиљака у црним кесицама, који месецима чекају пресађивање. Ништа у њеној архитектури не укаује да је то „црква“, бар не онако како се обично црква замишља. Нема куполу у облику луковице, ни византијске лукове. Прозори су правоугаони, практични. Једини знак, дискретан али одлучујући, јесте дрвени крст, резбарен и лакиран, који стоји поред капије. То није латински крст на који смо овде навикли: већ са византијским Христом, серафимом изнад INRI-ја и ликом Богородице у подножју. Изнад врата — натпис плавим словима: Православна црква. Једна, Света, Саборна и Апостолска. Српска патријаршија.
Они који се разумеју у ову тему знају да се у Православној цркви благослов даје с десна на лево, да се ти људи са брадама могу оженити па тек онда бити рукоположени за свештенике, да и они верују у Дјеву Марију и причешћују се — све то — али да не верују да је Папа врховни ауторитет. А они који не знају, мешају је са било којом другом религијом, од оних које врве у Бељу. Недалеко одавде постоји мормонски храм, једна евангелистичка црква, па чак и синагога бивших протестаната који су прешли у јудаизам.
Добро, то је што се тиче Православља — али Србија…?! Овде се, наиме, мало ко сећа да је Србија припадала једној држави, која се звала Југославија, а сећају је се углавном захваљујући фудбалу, који им је географски прозор у свет, и светским првенствима као мери протока времена. Када је Колумбија први пут наступила у историји светских првенстава, Југославија јој је дала пет голова, тамо негде шездесетих, а деведесете су завршиле резултатом 1:0, иако је Рене Игита одбранио пенал. То памте упућени, а тек мали део њих зна понешто о Милошевићу, о рату у Босни и Херцеговини, Косову и још понечему.
Али истинска тајна није у ономе што се види, него у ономе што се може чути са улице. Ако се на тренутак зауставите испред те ограде, у недељу пре Литургије, између тишине, проласка једног мотора и повика продавца мазаморе, можете је наслутити: чућете хор како увежбава тропаре и кондаке тога дана, или неку лоше отпевану јектенију са претходне Литургије, која захтева поправку — на шушкавом језику веома, веома далеком уху једног Колумбијца. Када отворите врата, ваш први утисак неће бити визуелан, већ олфакторни, нећете то видети већ осетити чулом мириса. Биће то један древни, густ, слаткаст мирис који ће лако уклонити сваки траг мириса кафе и арепе и оставити их тамо напољу. То је мирис тамјана, али не онај мирис тамјана из католичких процесија током Страсне Седмице, нити онај мирис индијских штапића што се продају у аутобусима за ситнину које желите да се отарасите из џепа. Ово ће бити тежак дим, који заиста лебди.
И тада ћете угледати. Не свештеника — још не. Угледаћете зидове и, на њима, иконе. Неће личити на барокне сличице, са пуначким свецима румених образа. Та византијска лица, одштампана у високој резолуцији, али изворно осликана на дрвету, гледаће вас из дубине векова строгошћу која је, у исто време, бескрајан позив. Њихове велике, милосрдне очи, њихови свештени гестови, говориће вам о огњу који гори а не сажиже, о љубави тако страшној и широкој да је преобразила и саму материју. Христос Пантократор из манастира Свете Катарине, са Јеванђељем у руци и изразом који истовремено наговештава и суд али сведочи и о божанској милости и стрпљењу. Поред Њега, Богородица — Теотокос, Панагија Портаитиса — која држи Богомладенца. А испод њих, човек са словенским цртама и изразито плавим очима, обучен у архијерејске одежде. Његово име, исписано је ћирилицом: САВА. Свети Сава. Оснивач, први архиепископ, душа Србије.
Хајде да сада кажемо нешто о овој малој али великој парохији и о неким људима који је чине.
Симеон: колумбијски боготражитељ
Пре него што је постао јеромонах, Серхио Лопез био је боготражитељ. Као и многи који ће доћи после њега, као и бројни катихумени који ишчекују миропомазање, његов дух није се уклапао у унапред задате калупе. Био је човек вере — да, одан Пресветој Тројици и Часном Крсту, привучен радикалном фигуром Светог Фрање Асишког и благом нежношћу Дјеве Марије — али римокатолицизам му ипак није био дом. Наслућивао је неку другу истину још дубљу и старију, која се скривала иза оног видљивог. Откриће је дошло као грешка, али Промислом Божијим. Помешавши појмове, наишао је сасвим случајно на Оце пустиње. Та одшкринута врата одвела су га до Казивање једног боготражитеља свом духовном оцу, а та књига бацила га је у океан Филокалије. Управо тамо, у збирци текстова о умосрдачној молитви први пут је удахнуо свеж, чист иако оштар ваздух Православља. Пратио је траг као духовни детектив: истраживао, саплитао се о неканонске групе које су се представљале као истински православне, све док му једнога дана, издалека, један свештеник Српске патријаршије није одговорио на имејл. Била је то прва карика у ланцу догађаја који ће му променити живот. Није мислио да постане свештеник. Бог је, међутим, имао друге планове. Једно путовање у Аргентину довело га је пред митрополита Амфилохија (Радовића). У том човеку — који је, иако обучен у скромну монашку расу, зрачио снагом налик природној стихији — нашао је не само епископа, него и оца. Митрополит га је позвао у Црну Гору. Позвао га је да се напије воде живе са најчистијих извора православне духовности. И тамо, међу тврдим камењем од којег се одбијао звук милозвучног црквеног појања, колумбијски боготражитељ, пронашао је Оног траженог и донео највећу одлуку у свом животу: да ту остане и да постане монах.
Његов монашки постриг представљао је чин и смрти и рођења. Када је клекнуо, готово да није знао ништа о Светом Симеону Новом Богослову, светитељу по којем ће добити име. То име му је дато као семе, као заповест коју тек треба испунити. Током година, отац Симеон ће упознати и дубоко заволети свога небеског заштитника, усвајајући његово духовно наслеђе. Тога дана, под панакамилавком која му је покривала главу, Серхио Лопез из Јарумала, у Антиокији, постепено је ишчезавао да би се, полако, појавио монах Симеон.
И данас, у најузвишенијем тренутку Литургије, за време Херувимске песме, његов ум зна да понекад отпутује. Није у Бељу. Преноси се у Цетињски манастир, у далекој Црној Гори, и поново види митрополита Амфилохија, свога духовног оца, како предстоји светим литургијским сабрањем. То је његова пупчана врпца која га веже са његовим духовним извором. Током времена научио је да чита ћирилицу и да служи Литургију на српском са побожном прецизношћу (иако језик не говори течно), а бар половина његовог срца остаје усидрена у тим далеким планинама у којима се поново духовно родио.
Међутим, његова стопала чврсто стоје на колумбијском тлу. Не престаје да се осећа Колумбијцем и да воли своју земљу. Када је рукоположен за свештеника и када му је поверена мисија у Колумбији, његов први духовни импулс није био догматски, већ иконографски и заједничарски. Прво што је учинио било је да потражи иконе — прозоре ка небу — и да окупи људе ради заједничког служења на мисионарским пројектима као што је Фондација „Достојанствена Колумбија“, чији је оснивач, спајајући веру са друштвеном одговорношћу. Његов највећи изазов је педагошки и егзистенцијални: научити да Православље није „источни католицизам“, већ потпуна промена живота кроз покајање. То је и одучавање од једног начина односа према Богу да би се научио други — старији, иако захтевнији али и животнији.
А потом постоји и свакодневни крст, онај о којем се не говори у књигама догматике: материјални крст. Парохија нема сопствени дом. Кућа која их угошћује има одбројане дане, јер је власнику потребна. Претња пресељења виси као Дамоклов мач и повлачи за собом огромне трошкове. Отац Симеон, у тишини и са достојанством које мало ко познаје, напорно ради за сопствено издржавање и за покривање потреба заједнице. Никоме о томе не говори, али хроника мора да посведочи: монах је уједно и психолог који прима пацијенте, теолог је администратор, духовни отац је онај који гледа рачуне и моли се да за све буде довољно средстава. Помоћ верних је стално чудо, али има тешких месеци и бесаних ноћи.
Такав је отац Симеон: човек са срцем подељеним на двоје због љубави — према својој духовној отаџбини Србији и према родној Колумбији — и са плећима оптерећеним слатким и страшним теретом да, циглу по циглу, принос по принос, гради трајни дом за Пресвету Тројицу у једном насељу града Медељина. У његовој причи, потрага за истином није се завршила у миру једног црногорског манастира, већ га је вратила, као мисионара из првих времена, на прву линију фронта, где се вера не окуша само у молитви, него и у борби да се плати кирија, комуналије и цвеће за његову вољену Богородицу.
На почетку
Званична историја, она која почива у архивима Министарства унутрашњих послова у Боготи, почиње једним записником. То је сажет документ, датиран 9. јануара 2016. године, сачињен у једној канцеларији у улици 27Б у Бељу. У њему десет верника — Гилберто, Алба, Милена, Густаво, Андрес… — формално образују управни одбор Цркве, усвајају се статути који представљају спој канонског права и колумбијског законодавства, и за законског заступника именује се јеромонах Серхио Лопез Мадригал. Поступак, папирологија, бирократија вере. То је грађански извод из матичне књиге рођених.
Али духовни извод из матичне књиге рођених био је издат две године раније — једним божанским потписом. Тада је новооснована Епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка — најмлађа али и територијално највећа епархија Српске цркве — одлучила да мисија у Колумбији, зачета у молитви и неизвесности, мора да пусти своје корене. Отац Симеон, већ пострижен и рукоположен, био је изабрани изданак за то антиокијско тло.
Статути, састављени уз благослов Патријарха, ипак чувају један пасус који је попут светог залога. У III поглављу, међу редовима који говоре о аутокефалији из 1219. године и Пећкој патријаршији, уноси се и локална историја: „Ова епархија, са своје стране, започиње мисију у Колумбији, у насељу Бељо, департман Антиокија, 2014. године.“ То је златна нит која повезује историју Немањића и историју једног колумбијског насеља. Ту се успоставља поредак: то је јерархијски устројена локална Црква. Њена највиша власт је епископ са седиштем у Аргентини — Његово Преосвештенство г. Кирило. Отац Симеон, од самог почетка, није био усамљени рибар; био је видљива карика једног апостолског ланца који је, преко Буенос Ајреса, водио до Београда и, још даље у прошлост, до Јерусалима и Педесетнице.
Али ланци, да би били живи, морају да се дотакну. Мастило статута морало је бити освећено благословом и благодаћу светог мира; а то освећење стигло је са једним именом које данас одјекује тежином сећања: већ поменутим Његовим Високопреосвештенством митрополитом Амфилохијем (Радовићем). Његова посета није била пука канонска посета епископа. Био је то догађај тектонских размера. За малу заједницу која се молила у једној кући у Бељу, долазак овог духовног горостаса Српске Цркве и православне вере — човека чији је живот био испреплетен са драматичном историјом Балкана, теолога снажног гласа и продорног погледа, са необузданим обрвама и брадом — био је опипљива потврда да нису сами, да њихов колумбијски подухват има значај у великом православном заједништву.
Тога дана, ваздух је био прожет нарочитом пуноћом присуства, тешко описивом речима. Није то био само мирис тамјана; била је то жива стварност. Митрополит, својом појавом и светлим одеждама, стајао је као икона у покрету. Служио је Свету Литургију гласом дубоким и сигурним, испуњавајући сваки кутак куће-капеле. И тада је наступио тренутак који нико не заборавља. Током саме Литургије догодило се нешто што је надилазило уобичајени литургијски поредак. Један по један, више од двадесет одраслих — Колумбијаца озбиљног погледа, праћених својим кумовима из заједнице — приступали су, одевени у бело. Мушкарци и жене који су прошли сопствене пустиње сумње и унутрашњег трагања. Пред њима је Митрополит био отац који раширених руку прима ново потомство. Свето миро дотакло је њихова чела, очи, уста, руке, груди и стопала. „Печат дара Духа Светога“. Сваким знамењем крста, један живот бивао је запечаћен, преименован, присаједињен. Више од двадесет. У том чину, мисија је престала да буде пројекат и постала неспорна стварност. Сваки од тих нових православних хришћана постао је живи камен наше Цркве.
Заједница и породица
Недеље имају свој сопствени литургијски и богослужбени ритам. Све почиње нешто пре 9.30 ујутру, када први звук није звоно које позива на молитву, већ брујање такси-мотора или клик мобилног телефона који се гаси. То је час када пристижу ходочасници XXI века.
Неки долазе са извесношћу у погледу. То су православни који нам долазе из глобалне дијаспоре: руски инжењер запослен у једном антокијском руднику; студенткиња из Србије; колумбијско-руска породица која живи у Енвигаду; дигитални номад из Чикага, у пролазу кроз град. Њихов ритуал је готово истоветан: ужурбана претрага на Google-у, Facebook-у, TikTok-у, Telegram-у или Instagram-у („iglesia ortodoxa Medellín“), чуђење пред првим резултатом — „Parroquia Ortodoxa Serbia, Santísima Trinidad“ — неверица, и коначно пут до Беља да би проверили да ли је чудо стварно. Прекораче праг и, за неколико секунди, гест се понавља: телефон излази из џепа. Не да би се искључили, него да би повезали своје најмилије са делићем дома пронађеним на хиљадама километара удаљености. Шаљу фотографије храма, снимке хора који поје Псалам 135 на српском, селфије са оцем Симеоном. Почетно изненађење топи се у осмех повратка својој духовној припадности. То су браћа која су дошла у посету.
Други стижу са питањем у погледу. То су колумбијски боготражитељи. Доња Марта, жена дубоке вере и прецизних речи, сажима то док после Литургије, за време агапе, служи јаку кафу: „У оној ранијој цркви, човек је ишао сам на мису и сам излазио. Овде — не.“ Она је од самих почетака ту, стуб парохије. Али има и новијих: млади са тетоважама и великим питањима, који су на YouTube-у гледали документарце о монасима са Свете Горе или читали Достојевског и осетили позив оне „лепоте која ће спасити свет“. Долазе из радозналости, стоје позади, и остају као опчињени.
Литургија је дуга за локалне посетиоце. Сат и четрдесет минута, понекад и више. Нема журбе. То је путовање у развученом времену. За католичког посетиоца, навиклог на мису од педесет минута — или мање — ритам сугерише наговештај вечности. Овде наилазе на појање која се понавља као таласи, тишину која се шири, тамјан који све прожима и без вентилатора лебди у ваздуху. Против свих очекивања — свиђа им се. Свиђа им се одсуство журбе. Свиђа им се што отац Симеон, јасним и својим „пајса“ (медељинским) шпанским, објашњава шта се дешава. Свиђа им се што се Литургија, иако чува кључне делове на свечаном и узвишеном црквенословенском, већим делом служи на њиховом језику, чинећи тајну приступачном. Плод ове тихе привлачности је опипљив: тренутно се једна нова група катихумена — сви Колумбијци — припрема за Свету Тајну миропомазања. Нису дошли следећи за породичном верском традицијом, већ су довде стигли трагајући. Неки су стигли захваљујући Google претрази; други зато што их је пријатељ позвао и допало им се оно што су овде нашли. Та једноставна реченица је кључ: нашли су једну другачију присутност.
Заједницу која се пројављује и у заједничком дељењу скромног послужења после богослужења, у испијању шољице топле кафе где се мешају српски, „гринго“, руски и пајса (медељински) акценти, у мрежи исплетеној од брижне љубави где се зна ко је болестан, коме треба посао, ко слави рођендан. Као и у свакој парохији, и овде постоји важна и незаменљива група жена. Нина помаже око чишћења и читања Акатиста; Алба, десна рука оца, дочекује новопридошле топлим загрљајем; Доња Мари продаје свеће. И Доња Марта, и Доња Рут, и Доња Флор, и Ана Лусија, и Милена — и све оне. Као и у свакој мисији, оне и сви остали су верни „мултитаскинг“, увек спремне да притекну и у свему помогну.
Тако, сваке недеље, кућа у Бељу испуњава једну двојаку, наизглед немогућу али лепу улогу. За путника православца, она је магнет који привлачи и помирује, доказујући да је вера преносива отаџбина. За колумбијског боготражитеља, она је уточиште које прихвата и укорењује, нудећи дубину за коју није знао да постоји. Обојица, при одласку, носе нешто са собом: први — мир поновног повезивања са својим духовним коренима; други — семе нове породице, пронађене на најнеочекиванијем месту: на крају једне улице и на почетку једног древног појања које одјекује у срцу.
Отац ђакон и диригенткиња хора
Пре много година, за Олгу и Хуана није постојао словенски литургијски напев, већ дубока тишина теоријске физике. Упознали су се у Минску, у Белорусији, где је он — Колумбијац блиставог ума — следио једначине света толико ситног да га човек тешко може обухватити разумом, док је она — Украјинка музичке душе — тка́ла склад тонова. Њихов свет били су лабораторије, библиотеке и жамор бројне породице која је расла у сенци науке: седморо деце. Ростислав, претпоследњи по реду и студент машинства, примио је оба наслеђа: прецизност и веру.
Живот их је одвео у ходнике ЦЕРН-а у Швајцарској, где се Хуан, као део белоруске делегације, наднео над сам извор материјалног универзума, тражећи „божанску честицу“ међу сударима протона. Била је то узвишена потрага на највишем нивоу људског интелекта. Али живот, као и квантна механика, остаје непредвидив. Један преокрет судбине вратио их је у Колумбију — најпре у зелене планине Киндија, а потом у Медељин. Управо ту им је Промисао Божији припремио мисију и службу. Вођени носталгијом, потражили су на интернету оно што је изгледало као химера: православну цркву. Интернет им је вратио веру у чудо: Парохију Свете Тројице Српске Патријаршије у Бељу. Није могло бити истина. Прекорачили су праг куће у улици 27Б и тим чином затворили круг дуг деценијама.
За Олгу, музичко срце породице и парохије, онај дубоки, таласасти пој био је њен духовни матерњи језик. Са природним ауторитетом онога ко препознаје духовно благо, преузела је вођство мале групе гласова и основала хор „Блага вест“. Под њеним руковођењем, појање је постало живи принос Богу. Водила је хор на фестивале духовне музике, где је древни српски напев — појан колумбијским гласовима и вођен украјинском руком која се подиже и спушта у ваздуху — остављао и без речи и без даха публику навиклу на госпеле.
За Хуана, физичара, сусрет је био друге природе. Човек који је испитивао основне силе космоса затекао се на коленима пред још дубљом тајном: Литургијом као коначном стварношћу, у којој је сваки покрет, свако кађење, свако „амин“ — честица божанског ткива. Иста дисциплина која га је одвела у ЦЕРН припремила га је за служење олтару: прецизност, пажња, смирење пред поретком који га превазилази. И тако, у обреду испуњеном лепотом која је ганула целу заједницу, епископ Кирило положио је на њега руке. Квантни физичар Хуан је клекнуо и након над њим сатворене архијерејске молитве подигао се као отац ђакон Хуан. Сада, обучен у стихар и орар, он произноси јектеније, кади иконостас и снажним гласом објављује: „Благослови, оче…“ на почетку службе. Поред њега је, готово увек, његов син Ростислав — чтец.
Њихов дом пронашао је своје духовно тежиште око мале цркве. Олга и Хуан су живи стубови наше заједнице. У њима се сажима чудо ове парохије: Украјинка чува српско појање, Колумбијац као ђакон служи на словенском, а њихов син на шпанском чита Апостол.
Име на зиду
Тако, сваке недеље, када последње амин одјекне у ваздуху натопљеном тамјаном и мирис свеже скуване кафе испуни салон, мала црква у Бељу остварује своје тихо чудо. Она није само место богослужења; она је мост између светова, уточиште за оне који траже корене и за оне који пуштају нове гране. На њеним зидовима византијски светитељи посматрају вечним погледом, док доле, на тлу колумбијске Антиокије, једна крхка али постојана заједница наставља да, недељу за недељом, исписује сопствену хронику вере: причу саткану од заједничке молитве, од појања која прелазе океане, и од тихе извесности да, чак и овде, на крају једне ненаметљиве медељинске улице, обитава свето.
И тако остаје — као име написано на зиду: не да би га сви читали, већ да би га пронашао онај коме је оно потребно. Име које је, у исти мах, извор и одредиште. Семе посејано на колумбијској земљи, које већ почиње да пушта дубоке корене.
Извор: Живот Цркве
