Жозе Сарамаго у свом делу Слепило не описује биолошку катастрофу, већ дубоко политичку и етичку трагедију: друштво које губи способност да себе препозна као заједницу. Слепило које аутор излаже није одсуство вида, већ свесно одрицање од примећивања другог, од преузимања колективне одговорности пред болом, неправдом и злоупотребом власти. У данашњем Хондурасу, ова метафора добија узнемирујућу актуелност.
Живимо у друштву у којем је владајућа идеологија, својствена капиталистичком начину производње, успела да неједнакост, индивидуализам и подређеност учини природним. Она се не намеће искључиво силом, већ непрестаним понављањем дискурса који несигурност оправдавају као нешто неизбежно, а одлуке моћника представљају као једине могуће или неопходне. Тако народ види институционално пропадање, крхкост људских права и постојаност сиромаштва, али то виђење често не успева да преточи у свесно деловање.
Садашња влада, као ни претходне, не може се анализирати искључиво кроз своје говоре или обећања, већ кроз начин на који врши власт. Политичко насиље се не испољава увек кроз непосредну присилу; оно често делује кроз управљање разочарањем, друштвено уситњавање и симболичку контролу. Када држава не јемчи у потпуности основна права — здравствену заштиту, образовање, достојанствен рад, стварно учешће — а захтева послушност и трпљење, учвршћује се модеран облик господарења.
Сарамаго упозорава да је најгоре слепило оно које се као такво не препознаје. У Хондурасу се то друштвено слепило изражава када широки слојеви народа на крају бране структуре које их угњетавају, или када се неправда доживљава као индивидуални проблем, а не као резултат историјских властних односа. Сиромаштво престаје да буде политичко питање и претвара се у личну кривицу; искљученост престаје бити структурном и постаје недостатком труда.
Из ове логике, колективна патња постаје невидљивом. Сеоске заједнице, радници на црно, жене, млади и староседелачки народи настављају да одржавају привреду и друштвени живот, али остају одсутни из стратешких одлука земље. Влада се без обазирања на њих, као да је њихов глас излишан.
Ипак, Слепило нуди и темељну етичку лекцију: видети подразумева носити одговорност. Онај ко сачува способност критичке анализе не може се ограничити само на посматрање. У хондурашком контексту, ово је позив народним просветитељима, друштвеним организацијама, бранитељима људских права, црквама, универзитетима и свесним грађанима. Није довољно утврдити проблеме; потребно их је именовати, разумети и суочити се са њима колективно.
Борба се води не само против одређене владе, већ против облика друштвене организације који репродукује искљученост. Из критичке перспективе, стварна трансформација не произилази из наметања нове елите, већ из јачања народне свести, заједничког организовања и изградње општег добра. Латиноамеричка историја показује да трајне промене не опстају без активног учешћа народа.
У Хондурасу, прогледати значи раскинути са равнодушношћу, преиспитати званичне наративе и признати да права нису уступци државе, већ друштвене тековине. То такође значи разумевање да се народно јединство не прописује: оно се гради на солидарности, дијалогу и узајамном поверењу, чак и усред разочарања и умора.
Сарамаго нас подсећа да је слепим друштвом лако управљати, али да је оно дубоко неправедно. Због тога садашњи изазов није само политички, већ етички и културни. Док се власт намеће без слушања, а народ гледа без примећивања, слепило ће трајати. Али када грађани одлуче гледати свесно и деловати заједнички, чак и најгушћа тама почиње да се разилази.
Хондурасу нису потребни нови празни говори ни рециклирана обећања. Потребни су му бистрина, историјско памћење и друштвена посвећеност. Јер, када народ научи да заиста види, ниједна власт се не може држати само на слепилу.
Фредис Леонел Мартинез Пастрана
Грађанин Хондураса
