Političku situaciju u Dominikanskoj Republici odlikuje atmosfera stabilnosti pod vladom predsednika Luisa Abinadera, koji je na dužnost stupio 16. avgusta u drugom mandatu. Međutim, ostaje jedno fundamentalno pitanje: zbog čega se dešava migracija iz opozicije u vladajuću stranku? O tome za izdanje Dva Juga govori politikolog Paulina Domingez.
Vladajuća Moderna revolucionarna partija (PRM) je iskoristila svoj izborni uspeh zahvaljujući čitavom nizu činilaca, uključujući široku koaliciju i privlačenje istaknutih opozicionih ličnosti, uglavnom iz Dominikanske oslobodilačke partije (PLD). Ovaj fenomen transfugizma navodi na zapitanost o motivima koji stoje iza takvih pokreta. Značajan deo društva veruje da ova pojava više odgovara ličnim interesima nego ideološkim ubeđenjima, što dominikanski narod stavlja pred etičku i političku nedoumicu.
Ličnosti kao što su Roberto Salsedo, Modesto Guzman i Hulio Sesar Valentin, bivši članovi PLD, dobili su odgovarajuće položaje i imenovanja u novoj vladi. Ovo pojačava osećaj oportunizma unutar rascepkane opozicije, a ne istinski napor u pokretanju stvarnih političkih ili društvenih promena. Takva situacija rađa nepoverenje među glasačima, koji ove lidere ne vide kao istinske predstavnike kolektivnih interesa.
Pored toga, postoji pretpostavka da je Abinader stvorio strateške saveze sa ključnim opozicionim ličnostima i strankama kako bi osigurao društvenu stabilnost i ojačao svoju stranku. Tako je PRM dobila podršku koju su ove popularne političke ličnosti predstavljale; međutim, sada se suočava sa ozbiljnim pitanjima zbog nedostatka priznanja sopstvenih boraca. Takva dinamika bi mogla podriti unutrašnje jedinstvo stranke u budućnosti.
S druge strane, dominikanska opozicija prolazi kroz težak trenutak, pošto se doživljava kao razdrobljen i zastojni blok, posebno nakon stvaranja partije La Fuerza del Pueblo (Snaga naroda), koju je osnovao bivši predsednik Leonel Fernandez posle svog odlaska iz PLD. Ova situacija je dovela do zastoja koji sprečava da se na opoziciju gleda kao na životno sposobnu alternativu; umesto toga, doživljava se kao grupa s mnogobrojnim interesima, što je stvorilo politički vakuum koji su iskoristili novonastali pokreti.
Građani napominju da ove promene izazivaju nepoverenje u vladu, ne izuzimajući one koji su joj bili protivnici, a sada obavljaju državne dužnosti. Mnogi su se nadali da će imenovanje bivših protivnika na odgovarajuće položaje dovesti do značajnih promena u državnoj politici, ali ta očekivanja se nisu ostvarila. Nedostatak opipljivih rezultata u važnim oblastima poput privrede i bezbednosti doprineo je negativnom odnosu prema onima koji su ranije smatrani nosiocima promena.
Tako da trenutni politički kontekst Dominikanske Republike donosi značajne izazove i za vladu i za opoziciju. Prebeg opozicionih lidera u vladajuću stranku dovodi u pitanje časnost i motive tih pokreta. Kako Abinaderov mandat na vlasti bude trajao, biće od ključne važnosti pratiti kako se ova dinamika odvija i kakav će uticaj imati na političku i društvenu stabilnost zemlje. Sposobnost PRM da sačuva podršku stanovništva zavisiće ne samo od učinka vlade, već i od njene sposobnosti upravljanja unutrašnjim i spoljnim očekivanjima i nezadovoljstvom. Politička budućnost Dominikanske Republike može biti obeležena preispitivanjem partijske lojalnosti i povišenim zahtevima građana prema svojim predstavnicima.