Intervju sa Rainaldom Gracijanijem – liderom udruženja „Eurasiart“ iz Italije, kartografom novih ruta u stvaranju slobodnog sveta
Razgovor vodila: Sonja Kalajić
Čovek ste koji je pokrenuo puno projekata i ideja, koji ima veoma jasno ideološko polazište i veliku snagu organizacije i okupljanja. Uz to krasi vas široko obrazovanje i visoka radna etika. Ukratko, reklo bi se da ste idealni kandidat za funkciju bar gradonačelnika jednog Italijanskog grada. Ipak, Vaš život ima potpuno drugačiju formu od one za kojom većina ljudi danas grozničavo žudi. Govorili ste mi jednom prilikom o Vašem radikalnom obrtu koncepta života. Da li nam ovom prilikom možete ukratko ispričati o čemu je reč? Koja su to Vaša životna i/ili ideološka polazišta kao i iskustva na osnovu kojih ste uobličili Vaš život na način kakav je danas, a kojim se, čini se, sa razlogom ponosite?
Jednog dana, pre oko 30 godina, stekao sam jedno političko i individualno rezonovanje. Čitao sam odlomak Julijusa Evole o pobuni protiv modernog sveta u vezi, verujem, sa Bhagavad Gitom. U suštini koncept je bio sledeći: „Hajde da se uverimo da stvari protiv kojih ne možemo ništa, ništa ne mogu protiv nas samih.“ Kako na političkom tako i na individualnom nivou, ovaj citat mi se činio prosvetljujućim. Primenjeno na moje iskustvo života i dotadašnje političke borbe, ovo bi se moglo sažeti u ovom obliku: Ako trenutno ne možemo da promenimo svet, hajde da se postaramo da svet ne promeni nas. U političkom smislu, odnosno, što se tiče naših organskih sudbinskih zajednica, radilo se o afirmaciji teorije i akcije „oslobođenja od sistema“.
Umesto da usvojimo ponašanje reakcionarnog, averzivnosg ili subverzivnog karaktera prema preovlađujućoj tehnokratskoj diktaturi (godina je bila 1991.), naša prva akcija koju smo preduzeli je bila prelazak linije nultog meridijana. Tako je nakon godina studija i obuke političkih lidera rođen nulti meridijan. Tradicionalistički anti-tehnokratski pokret mladih. Tih godina, barem u Evropi, niko nije znao u čemu se sastoji opasnost od tehnokratije i njenih karakteristika nove i efektivne tiranije. Radilo se dakle o tome da se kroz kategorije neprijatelja uspostavi transpolitička realnost, istinski antitradicionalni poredak, koji je već definitivno izbrisao „smisao politike“ kakav smo do tada poznavali. Tek posle 15 godina našeg iskustva borbe počeli smo da govorimo o tehnokratičnom sistemu u našoj zemlji.
Individualno gledano, taj citat Julijusa Evole pretvorio se u radikalnu životnu promenu. Moje lično „odmetanje u šumu“ da citiram Jungera i njegovo delo „Traktat o odmetniku“ postao je akcija. Prekinuo sam sve fiskalne, radne i zdravstvene odnose sa italijanskim društvenim sistemom. Više od 30 godina sam živeo u ovom društvenom sistemu, a da nisam bio deo njega. Detalji ovog „odmetanja u šumu“ sadržani su u ovom malom delu velikog mislioca Ernsta Jungera, „Traktat o odmetniku“.
Život i veza sa ocem Klementem, su Vas odveli do Paragvaja gde ste pored uobičajenih saznanja o kulturi i terenu ove države mogli da zađete dublje i otkrijete osobenosti njenih autohtonih naroda. Šta su po Vama značajni elementi indijanske paragvajske tradicije – koji često ne bivaju otkriveni od strane turista i ljubitelja Latino Amerike – i kakvu imaju važnost za našeg, evropskog čoveka?
Svakako treba reći da kultura indijanskog stanovništva ima dve važne karakteristike koje danas izostaju u evropskim populacijama. Prva je svest o postojanju neopažajne stvarnosti, koja je glavni deo stvarnosti u koju smo uronjeni. Druga posebnost je nesvesna, svest o pripadnosti organskoj zajednici sudbine. Novac i tehnologija još uvek nisu kod njih proglasili konačnu smrt svetog.
Takođe, osetio sam i prisustvo jedne njihove podzemne, nevidljive veze sa japanskom kulturom. Paragvaj se suočio sa strašnim ratom sa susednim državama koji je smanjio mušku populaciju na starost ne stariju od 10 godina. Bio je to Čako rat između 1932. i 1935. Pa, pored toga što je jezik gvarani na neki način sličan japanskom jeziku, neki običaji paragvajskog stanovništva imaju osobine slične japanskom narodu. Čak i u svojoj novijoj istoriji, Paragvaj je povezan sa Japanom. Nakon rata u Čakou, potpisan je trilateralni sporazum između japanske, brazilske i paragvajske vlade. Japanci su dobrodošli u Paragvaj da rade kao farmeri ili radnici, iako su takođe korišćeni za izgradnju puteva, vijadukata i malih industrijskih objekata.
Kakvo iskustvo ste imali sa belom migracijom u Paragvaju? Šta je zajedničko evropskim imigrantima Paragvaja? Da li je to samo potreba za boljim životom i više komfora kako obično ovde ljudi misle ili postoje i drugačije pretenzije?
Moje iskustvo se odnosi na kasne 70-te i rane 80-e. U to vreme, manje od 100 Italijana je ukupno putovalo u Paragvaj za godinu dana. Najmanje trećina njih je posetila mog oca pošto je bio prognan i zaštićen od strane predsednika Stroesnera. S druge strane, germanska zajednica je bila veoma, veoma, brojna. Razlog je lako razumeti.
Politika nikada nije izlazila iz sfere Vašeg interesovanja pa ni tokom boravaka u Latino Americi. Kako ste tih davnih 70–tih i 80–tih gledali, a kako danas gledate na geopolitičku poziciju država Južne Amerike? Na koje načine se u globalu menjala struktura politike ovih država i sa kojim ciljem? Kakve su posledice i kakva predviđanja?
Ne želim da generalizujem. Ali linija razdvajanja može pomoći. Svetska masonerija je veštački stvorila granice i limite. Postoje vlade koje se protive dominaciji Severne Amerike kao i pro-severnoameričke vlade. Teorija multipolarnog sveta pomaže zemljama koje žele da se oslobode dominacije SAD da ostvare ovaj san.
Rekli ste jednom prilikom da su Argentina i Brazil zemlje budućnosti, imajući u vidu njihove potencijale. Da li nam možete to više objasniti i da li takva budućnost može postojati sa postojećim režimima?
Verujem da postoje dobre šanse da uskoro vidimo monetarnu revoluciju. Novi Breton Vud. Ako se valuta smatra manje ili više jakom u odnosu na dostupnost sirovina, ekonomije zemalja poput Brazila i Argentine biće veoma moćne.
Ako pogledamo bogatstva ovih zemalja, slika je impresivna. U Argentini postoje neverovatna nalazišta olova, cinka, kalaja, bakra, gvozdene rude, mangana, nafte, uranijuma, a da ne pominjemo ogromna proširenja poljoprivrednog zemljišta. Brazil svakako nije izuzetak. Peta po veličini zemlja na svetu, Brazil je najveća ekonomska sila u Latinskoj Americi i dugo je nastojala da se uspostavi kao igrač svetske klase i da deluje kao portparol zahteva zemalja u razvoju u najvažnijim međunarodnim arenama. Lulino predsedništvo pokrenulo je veći aktivizam u brazilskoj spoljnoj politici. Ovo je išlo ruku pod ruku sa izgradnjom i jačanjem snažnih i raznovrsnih trgovinskih odnosa sa različitim geografskim regionima sveta. Kao deo ove strategije, Brazil se obavezao na jačanje saradnje sa drugim „silama u nastajanju“, kao što su Indija, Južna Afrika i, donekle, Kina. Ovaj napor je učinjen pre svega kroz pokretanje diplomatskih inicijativa kao što su Briks forum (zajedno sa Rusijom, Indijom i Kinom, kojima je kasnije dodata Južna Afrika) i Forum Indija – Brazil – Južnoafrička Republika (IBSA), tipičan primer dijaloga i strateške saradnje „jug-jug“.
I dalje održavate veze sa nekim prijateljima iz Latino Amerike. Koji su to ljudi i da li vas velika udaljenost sprečava u realizaciji nekih zajedničkih ideja/planova?
Postoji mnogo zanimljivih ličnosti sa kojima sam u kontaktu širom južnoameričkog kontinenta. Mogu se sresti u multipolarnom kolu. Jedan od mnogih je strateški i odlučujući za pobedu nad jednopolarnim svetom. Njegovo ime je Pepe Eskobar. On je brazilski geopolitički analitičar kojeg niko ne može ignorisati.
Na konferenciji o multipolarnosti održanoj u Moskvi u februaru ove godine, prisustvovale su 143 zemlje. Među svim tim delegacijama su argentinski i brazilski prijatelji i drugovi koji, poput njihovog prijatelja Pepea Eskobara, šire viziju multipolarnog sveta. U Brazilu mi je čast da sarađujem sa Rafaelom Mačadom, liderom organizacije revolucionarnih tradicionalista Novog Otpora (Nova Resistência) i privilegovanim sagovornikom prof. Dugina. Mačado zapravo koordinira multipolariste i u Venecueli, Kubi, Meksiku i drugim zemljama.
U Argentini sam, zahvaljujući saborcu iz 80-ih, Alehandru Reiju, u kontaktu sa argentinskim tradicionalistima i političarima. Jedan od mojih saboraca je i politički analitičar i novinar Huan Manuel Soahe Pinto. Iznad svega, saznanje o Mačadu me je uverilo da borba za afirmaciju multipolarnog sveta ima paralelni rast i stoga i u Južnoj Americi i u Evropi nevladina kulturna i politička realnosti su u stalnom porastu bez posebnih razlika jedna od druge.
Vaše dugogodišnje prijateljstvo sa Aleksandrom Duginom preraslo je i u neku vrstu saradnje na polju borbe protiv hegemonije Zapada i zalaganje za vrednosti koje podržava ideja multipolarnog sveta. Iako će čitaoci ovog intervjua mahom biti oni upućeniji u političke i istorijske tokove naše stvarnosti, voleli bi na ovom mestu da saznamo – kakav je Vaš lični pogled na odnose unipolarnog i multipolarnog kao i kakav je Vaš pogled na evroazijsku ideju oko koje se neretko evropska desnica spori?
To je ključna tema. Moj odgovor je da je tek nakon čitanja Teorije multipolarnog sveta i Četvrte političke teorije moguće ukazati na nijanse ili razlike u tumačenju ovog jedinstvenog alternativnog rešenja globalizma. Mogu reći da su u Indiji, Kini, Rusiji, Africi, Iranu, na Bliskom istoku ova dva dela kamen temeljac borbe protiv bahatosti i tiranije globalizma. Postoje brojna izdanja ovih dela prof. Dugina na svim potrebnim jezicima.
Da li mislite da je Evroazijska ideja jedina alternativa aktuelnoj apokalipsi ili je to samo jedno od mogućih i/ili prelaznih rešenja, imajući u vidu sve bogatstvo političkog, strateškog i ideološkog nasleđa Evropljana?
Verujem, kako kaže moja prijateljica i koleginica Darija Dugin, da je „Evropa bojno polje između dve vizije sveta: između čoveka i ništavila.“
Osnivač ste i lider udruženja „Eurasiart“, po mnogo čemu jedinstvenog na evropskoj i svetskoj mapi kulture. U čemu vidite svoju najveću misiju kad je reč o radu ove organizacije?
Koristite jedno od najmoćnijih oružja kojim čovek može slobodno da raspolaže: Umetnost! Umetnost je univerzalni jezik koji je teško iskoristiti. A među umetnostima podrazumevam kako klasične tako i one novije.
Tokom decenija rada na jačanju svesti i širenju vidika ljudima, imali ste saputnicu Ines koja je i danas Vaša velika podrška i pravi primer aristokracije duha i višedimenzionalno aktivne žene. Koliko je njeno prisustvo na Vašem životnom putu i u sprovođenju želja u delo bilo važno? I generalno, kako gledate na filozofiju komplementarnog dvojstva u kontekstu savremenih izazova i pretnji?
Kada sam je upoznao, već je bila nacional-revolucionarni militant. Ono što bi joj se reklo moralo je uvek značiti baš te reči koje joj se upućuju, a moj odgovor je uvek jednako trebao biti jasan za tako naoružani sluh. Put koji nas spaja već trideset godina gotovo je nemoguće da normalan čovek razume. Generalno, u Italiji ne postoji tendencija da se uspostavi jednakost političke borbenosti ženskih figura. Poznavao sam mnoge drugarice u borbi koji su bile odlučne i čak odlučnije od mnogih muškaraca. Nisam nikada mogao da sebi objasnim zašto nisu kod većine adekvatno cenjene. Ines je amblematičan slučaj. Njeno političko delovanje moglo je da se razreši, bez iznenađenja, u vidu ministarke republike kao i u vidu teroristkinje osuđene na doživotnu robiju. Na tako neprijateljskoj teritoriji kao što je Zapad, ženska figura u revolucionarnoj borbi je strateški veoma važna. Njeno opredeljenje nije jednostavno diktirano ideološkom ili doktrinarnom procenom. Borba naših revolucionarnih militantkinja je ukorenjena u opstanku ljudske vrste. Darja Dugina u Rusiji, Ines Pedreti u Italiji, Sonja Kalajić u Srbiji, kao i mnoge druge žene u mnogim drugim zemljama sveta, dobro znaju da se vodi rat između Čoveka i Ništavila. Ženski univerzum, mnogo više nego muški, svestan je da je zapravo reč o jednom metafizičkom ratu.
Vaša svojevrsna oaza – Korte del Brut, kraj Milana, mesto je koje umnogome podseća na italijanske hacijende u Argentini. Možete li nam nešto više reći o ovom mestu, njegovom istorijatu i imenu?
Ime je istorijskog porekla. To je bilo mesto gde su pre dva veka boravili vojnici sreće. To je bila vojna ispostava. Preći vrata ovog mesta znači ući u drugu dimenziju gde se igrate prostorom i vremenom. Ko god da mi je postavio ovo pitanje, prošao je kroz ova vrata. Najbolji odgovor ostavljam intervjueru na osnovu njegovog proživljenog „iskustva“.
Od Vas sam prvi put čula za Epikurovo učenje o umetnosti prijateljstva kao jednoj od najsvetijih ljudskih delatnosti. Vi ste neko kome prijateljstva zaista čine središnji deo života. Zbog čega je tako?
To je veoma delikatna tema i povezana je sa svetom ideja. Za mene je prijateljstvo svetinja. Porodica je svetinja! Svetost vrednosti Prijateljstva, shvaćena u epikurejskom smislu, može neumitno uticati na porodični život. Ne obrnuto.
Za kraj, povežimo se sa idejama koje sugeriše naslov našeg sajta – Šta je potrebno po Vama da se dogodi da Evropa i Latino Amerika budu dva dobra druga, u kulturološkom, političkom i ekonomskom smislu?
Trebamo se boriti za naše umetničko i kulturno nasleđe. Zaštititi ovo nasleđe. Čuvati ovo nasleđe čak i tajno. Ne brinimo samo za drvo koje vidimo u njegovoj lepoti, već pre svega vodimo računa o njegovom korenu i njihovoj (korena i drveta) sposobnosti da međusobno komuniciraju.
