Nikaragvanski kanal se planira kao alternativa Panamskom kanalu. Očekuje se da će parametri kanala biti: dubina od 26 do 30 metara, širina od 230 do 530 metara, a dužina 278 kilometara (uključujući 105 km kroz jezero Nikaragva). Prosečno vreme prolaza broda kroz kanal iznosiće oko 30 sati.
Kanal će moći da propušta kontejnerovoze kapaciteta do 25 000 TEU i tankove nosivosti od 320 do 400 hiljada tona nafte. Godišnje bi kroz kanal moglo da prođe 5100 brodova. 2013. godine, vlasti Nikaragve dodelile su koncesiju za planirani kanal na 50 godina kompaniji iz Hong Konga „HK Nicaragua Canal Development Investment Co Ltd“ (HKND) i njenom vlasniku Vang Đingu (Wang Jing). Orijentaciona vrednost projekta iznosi 40 milijardi dolara.
Koje su perspektive izgradnje kanala u Nikaragvi? Koje bi implikacije ovo moglo imati za zemlju i region? Za „Dva Juga“ komentarišu stručnjaci iz Nikaragve i Meksika.
Dr Roberto Gutijerez, akademik i profesor na Tehnološkom univerzitetu Korehidora, Keretaro.
Mada je inicijativa „Pojas i put“ započela 2013. godine kao kineski projekat radi jačanja saradnje s azijskim i evropskim zemljama, do 2025. godine više od 140 država sa svih kontinenata učestvuje u različitim oblicima i intenzitetima. Zemlje Latinske Amerike nisu izuzetak i neke od njih su od tada ojačale svoje ekonomske i finansijske veze sa Pekingom.
Pre nešto više od jedne decenije formalno je najavljen projekat Velikog međunarodnog kanala u Nikaragvi od strane Si Đinpinga i Danijela Ortege, predsednika Kine i Nikaragve. Međutim, projekat je odložen početkom 2024. godine ukidanjem Zakona 840, kojim je koncesija dodeljena kompaniji HKND, usled unutrašnjih i međunarodnih pritisaka zbog mogućih socijalnih i ekoloških posledica.
Isti projekat je ponovo pokrenuo nikaragvanski predsednik krajem iste godine, s novom trasom, uveravajući da će kanal biti privlačniji investitorima iz celog sveta. Ortega ovaj megaprojekat vidi kao sredstvo za učvršćivanje geostrateškog značaja svoje zemlje, kao i jačanje saveza sa Pekingom u narednim decenijama koncesije. Na taj način centralnoamerička zemlja i njen azijski partner nameravaju da ponude nove alternative Panamskom kanalu, gde se tamošnja vlada povinovala pritiscima Donalda Trampa, što je posredno pokazalo značaj uraznoličavanja pomorskih ruta radi održavanja globalnih lanaca snabdevanja.
Giljermo Fernandez Ampije, doktor latinoameričkih studija i profesor Nacionalnog autonomnog univerziteta Meksika.
Kakvi su izgledi za izgradnju Nikaragvanskog kanala?
Oni su i dalje prisutni, ali samo kao mogućnost. Prisutni su, jer nije zvanično objavljeno da kanal neće biti izgrađen. Ipak, postoji veliki skepticizam, pošto su radovi jedva započeli, pa obustavljeni: prvo, jer je glavni investitor Vang Đing izgubio veliki deo kapitala posle naglog pada kineskih berzi 2015. godine; drugo, zbog protesta ekologa i seljaka iz regiona koji bi bio pogođen projektom. Na to se dodala i politička kriza koja je potresla Nikaragvu 2018. godine i koja ostaje nerešena. Od tada se nikaragvanska vlada nije oglašavala, ali je poznato da nije odustala od namere da sprovede ovaj projekat.
Kakve bi implikacije to moglo imati za zemlju i region?
Pojedini sektori, posebno radnička klasa i pristalice FSLN-a i sandinističke vlade, smatraju da bi projekat doneo napredak, razvoj i materijalnu ekonomsku dobrobit, dajući zemlji novi status i smanjujući stopu siromaštva zahvaljujući otvaranju radnih mesta. Ovo uverenje je u skladu sa vladinom propagandom. Nasuprot tome, protivnici tvrde da bi kanal mogao nepovratno uništiti Veliko jezero Nikaragve, jedno od najvećih slatkovodnih jezera na svetu, a da bi za građane Nikaragve bilo veoma malo radnih mesta zbog visokog stepena stručnosti potrebnog za izgradnju. Nikaragvanska radna snaga nije kvalifikovana za takav posao.
Treći aspekt koji treba uzeti u obzir je geopolitički: vlada SAD će se protiviti projektu koji ne samo što bi konkurisao Panamskom kanalu, već predstavljao i pravu alternativu — posebno što bi bio pod kontrolom investitora povezanih sa vladom NR Kine.
Poslednji činilac je pravno-politički: protivnici kritikuju i odbacuju koncesiju na kanal tvrdeći da, prema trenutnom nacrtu, Nikaragva predaje previše suverenih prava jednoj stranoj sili.
Pedro Penso, direktor Centra za antihegemonistička istraživanja na Međunarodnom univerzitetu komunikacija.
Projekat izgradnje međuokeanskog kanala u Nikaragvi predstavljao je veliki izazov, kako u tehničkom, tako i u političkom smislu. Iako su izrađene prethodne studije i dizajniranje trase uznapredovalo, morali su se prevazići izazovi čak i veći od onih tehničkih i finansijskih.
Prisustvo vanregionalne sile u projektu globalnog značaja SAD vide kao pretnju, posebno zato što su od kraja prošlog veka, kad su imale hegemonističku i i jednopolarnu ulogu, sila u opadanju.
Sa gubitkom svetske ekonomske hegemonije i procesom rekonfiguracije novog globalnog poretka, Sjedinjene Države se vraćaju ka onome što su istorijski smatrale svojim „zadnjim dvorištem“ — ne samo sferom uticaja već, što je još važnije za njihovu spoljnu politiku, sferom bezbednosti. Vekovima su Sjedinjene Države s pravom smatrale svoj geografski položaj izuzetnim, jer su im dva ogromna okeana pružala zaštitu od spoljnih pretnji. Projekat nikaragvanskog kanala dovodi novu supersilu u „njihovo dvorište“, što je u suprotnosti s njihovom strategijom nacionalne bezbednosti i politikom dominacije. Kinesko prisustvo u Americi smatra se pravom pretnjom za ono što je od Monroove doktrine bilo njihovo područje kontrole i bezbednosti.
Pitanje ko će štititi kanal postaje izvor stvarnog spora. Kao suverena država, Nikaragva ima pravo da samostalno vodi svoju politiku i odabrala je da sa privatnom kineskom firmom sprovede ovaj projekat. Međutim, pitanje ko će jemčiti uslove korišćenja i zaštitu kanala postaje problem za imperijalističku američku politiku. To smo već videli u agresivnoj politici koju Trampova administracija vodi prema Panami, preteći joj i zavrćući ruku da nametne svoju volju. Iako je panamska vlada poslušni saveznik, američka demonstracija moći šalje jasnu poruku: SAD nisu spremne da prihvate kinesko prisustvo u projektima globalnog značaja, a Nikaragvanski kanal spada u tu kategoriju.
Zbog toga je moguće da Kina čeka pogodniji politički trenutak za ponovno pokretanje ovog projekta: da uslovi na geopolitičkom planu omoguće širenje infrastrukture koja će olakšati njene lance snabdevanja i komercijalno širenje u svetu.
U međuvremenu, radi na drugim komplementarnim projektima, kao što je dvookeanska železnica između Brazila i Perua — megaprojekat, koji ima za cilj povezivanje brazilske luke Iljeus (na Atlantiku) s peruanskom lukom Čankaj (na Pacifiku), preko južnoameričke teritorije i Amazonije. Svrha tog projekta, pokrenutog od Kine, je smanjenje vremena i troškova transporta brazilskih proizvoda poput soje i minerala do azijskog tržišta i deo je kineske inicijative „Pojas i put“. Nedavno su Brazil i Kina potpisali sporazum o započinjanju tehničkih i studija izvodljivosti za njegovu izgradnju. Predloženi su i drugi međuokeanski transportni projekti koje Kina sigurno razmatra, kao što je projekat u Hondurasu i Meksiku, sve kopnenim putem.
Dimenzija projekta Nikaragvanskog kanala za međunarodnu trgovinu ima veći uticaj od prethodnih projekata koji su trenutno u toku ili su predloženi, zbog čega je na meti Sjedinjenih Država. Kina je toga svesna i čeka najpodesniji politički trenutak za ponovno pokretanje ovog projekta.
Migel Ajerdis, univerzitetski profesor, urednik časopisa „Humanizam i društvene promene“ na odeljenju za društvene i pravne nauke (UNAN-Managva).
Kada je reč o izgledima izgradnje kanala u Nikaragvi, vlada i dalje ostaje pri tome. Posebno zbog veoma dobrih odnosa s Kinom u svim oblastima, u tolikoj meri da su za kratak period (2022–25) kineske investicije munjevito porasle, premašivši milijardu dolara, što je ogromno za malu ekonomiju poput nikaragvanske.
Ipak, projekat je u fazi traženja investitora, a vlada želi da uključi partnere iz više zemalja i različite izvore finansiranja. Zvanično se procenjuje da bi troškovi bili blizu 50 milijardi dolara.
U međuvremenu, poslednjih godina je pojačana „groznica“ gradnje kanala preko centralnoameričke prevlake ili zemljouza Tevantepek u Meksiku, bilo suvog ili vodenog (Honduras i Meksiko su razmatrali izgradnju suvog kanala), između ostalog i zato što Panamski kanal više ne može da odgovori na potražnju — posebno zbog sve većih promera savremenih brodova.
Geopolitika je još jedna promenljiva: SAD nisu izgubile interes da kontrolišu ovu pomorsku rutu, u skladu sa svojom čuvenom imperijalističkom doktrinom Monroa.
Vlada Nikaragve se nije žurila, jer je prvenstveno težila rešavanju hitnih infrastrukturnih potreba u saobraćaju i stvaranju uslova za kasnije preduzimanje velikih projekata poput kanala. U tom smislu, radi se na izgradnji i jačanju pet strateških saobraćajnica, koje će doprineti vladinom projektu srednjoročnog i dugoročnog razvoja. To uključuje modernizaciju luka i proširenje aerodroma. U toku je gradnja velikog aerodroma Punta Uete u opštini San Fransisko Libre, što će povećati trgovinu i turizam. Biće to veliki aerodrom. Takođe počinje izgradnja dubokovodne luke u nikaragvanskim Karibima, tačnije u Blufildsu, kao i planiranje železnice koja će presecati državu od obale do obale. Svi ovi napori doprinose projektu vodenog kanala.
Što se tiče implikacija za zemlju i region, projekti ovakvog obima bi, bez sumnje, imali veliki uticaj, ne samo s ekonomske tačke gledišta i u pogledu materijalne dobrobiti za Nikaragvu, za srednjoamerički i karipski region, već i zbog uticaja na kretanje trgovine, robe i usluga, koji bi se značajno povećali.
Takođe, postoje i političke implikacije, zbog trenutne međunarodne geopolitičke situacije, gde Sjedinjene Američke Države i Evropa — ono što se naziva kolektivni Zapad — ne odustaju od svoje kolonijalističke i dominantne vizije, braneći hegemonističku, evrocentričnu i jednopolarnu koncepciju, napadajući ili destabilizujući vlade ili političke projekte koje smatraju neusklađenim sa svojim interesima, to jest, one što im se ne potčinjavaju ili ne slede njihov model. Na Kinu i Rusiju gledaju kao na uljeze u onome što Sjedinjene Američke Države nazivaju svojim „zadnjim dvorištem“ — Latinskoj Americi. Srednja Amerika je bliža, pa veruju da imaju pravo da odlučuju s kim će trgovati, a s kim ne.
Ipak, živimo u kontekstu međunarodnih odnosa različitom od onog iz poslednjeg desetleća XX veka, gde postoji interes za jačanje multilateralizma, horizontalnih odnosa, međusobnog poštovanja i bratske razmene, i to je ono što vlada Nikaragve čini dajući prednost odnosima sa Kinom i Rusijom.
