Naša sagovornica Maja T. Iskjerdo je prava riznica znanja na brojne teme, ali kada je reč o ajavaski i svemu onom što je u bližoj i daljoj vezi sa njom, na našim prostorima ne možemo naći objektivnijeg i obrazovanijeg stručnjaka. Kako tema ajavaske sve više biva aktuelna naročito kod mladih i kod ljudi sklonih avanturizmu i eskapizmu, a u direktnoj je sprezi sa nasleđem naroda Latino Amerike, smatrali smo važnim da javnost na ovom mestu o tome dobije prave i nedvosmislene informacije. Između ostalog, i iz razloga sve većeg broja smrtnih slučajeva, psihičkih oštećenja i finansijskih prevara vezanih za nju. Za valjano razumevanje stvari koje nas okružuju često je daleko važniji njihov kontekst od samog sadržaja, a kako je danas kontekst teško prozreti u centrifugalnim zamasima unutar globalnog „melting pot“ (lonca za mešanje) smatrali smo važnim da problematici priđemo iz samih osnova – kako iz izvorne tradicije, tako i iz izvora zloupotrebe.
Kroz Vaše vene teče krv peruanskog plemena Ašaninka i krv najprkosnijeg naroda u Evropi. Da li u tome treba da tražimo odgovor na pitanje otkuda tolika Vaša hiperaktivnost, vitalnost, hrabrost i lepota? Doktor nauka ste iz oblasti arhitekture i urbanizma, magistar biotehničkih nauka, magistar nauka iz oblasti istorije umetnosti i master pejzažnog i urbanističkog dizajniranja, sa različitim specijalizacijama iz oblasti psihologije. Dva puta ste bili stipendista Vlade Kraljevine Španije, a radite kao redovni profesor Univerziteta i predsednik Udruženja srpsko–peruanskog prijateljstva. Uz to, bili ste inspiracija našeg velikog slikara Miloša Šobajića, o kome i dalje brinete čuvajući sećanje na njegov lik i delo. Jasno se suprotstavljate demoniji liberal–kapitalizma gotovo u svakom javnom obraćanju…a sve ovo skupa, samo je jedan, javni deo Vaše velike priče.
Kada ste se osvestili svoj antiliberalni i antiglobalistički stav? Da li je to proizišlo iz Vašeg vaspitanja i porodičnih tradicija ili je do toga došlo kasnije, tokom Vašeg razvoja ličnosti? Kako ste se ideološki orijentisali i usmeravali tokom odrastanja i školovanja na različitim meridijanima sveta?
– Moj interes za ova pitanja primarno je bio motivisan uticajem mog dede, Giljerma. Njegova uloga kao katalizatora za osvešćivanje da svet prevazilazi površne predstave koje su nam uobičajeno prezentovane, bila je ključna. Na mene je deda uticao kako duhovno tako i u socio-političkom smislu. Takođe, događaji koji su se odvijali tokom devedesetih godina dvadesetog veka u bivšoj Jugoslaviji, dodatno su oblikovali moj otpor prema globalističkim režimima.
Deda je promovisao identitet naroda i to u jednoj uočljivo rasističkoj, diskriminatorskoj kulturi, kakva je vladala u Peruu. Otpor prema svemu što je domorodačko, starosedelačko, imali su ne samo potomci nekadašnjih konkvistadora, već i potomci indigenog stanovništva u gradovima. Stideli su se svog porekla. Kada je počela revolucija na Kubi, majčina porodica počinje da veliča kult Če Gevare i Fidela Kastra. Deda je između ostalog držao govore o Kubanskoj revoluciji na Univerzitetu San Markos, a u vreme kada je Nikson, kao potpredsednik SAD, došao u posetu Peruu, 1959. godine, javno se i vatreno zalagao protiv te posete. Budući predsednik je proteran sa univerziteta San Markos, i ovo je jedina institucija na svetu koja je isterala visokog predstavnika SAD.
U vreme ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, uvidela sam moć medija, zastrašujuću manipulaciju stanovništvom, a vremenom prepoznala i upliv CIA-e, između ostalih, na sva dešavanja. To je najočiglednije bilo u vreme „lupanja u šerpe“, što i čuveni Vilijam Blum, analizirajući stare CIA metode, napominje u svojoj knjizi „Ubijanje nade“.
Nije tajna da je Nju Ejdž pokret šezdesetih godina 20. veka, bio zapravo produkt CIA sa ciljem da u prvom redu razori dominantne tradicionalne, religijske i društvene koncepte Evrope i Amerike, a potom i ostatka sveta. Takođe, nije tajna ni da su takvi ciljevi samo uvertira za ostvarenje dalekosežnijeg cilja zvanog: svet „ljudi“ bez religijskog, nacionalnog, polnog i ma kakvog drugog identiteta. Ipak, paralelno sa ovakvim tendencijama Zapada, događaju se i oprečni odgovori na ovakav destruktivni poriv. Na primer: u nekim slučajevima Nju Ejdž je zbog koncepta „slobode“ omogućio ljudima veći pristup drevnim, prehrišćanskim kulturama i njihovoj obnovi u službi Tradicije, a agresivna kampanja spram svakog oblika identiteta i suvereniteta stvorila je u glavama nekih ljudi jasniju predstavu o „najboljim namerama“ vašingtonske politike i želju da se identitet ojača povratkom Prirodi i Prirodnosti. Kao neko ko je blizak indijanskom nasleđu Perua, i na našim prostorima jedan od najvećih poznavaoca, ako ne i najveći, stare animističke kulture Latino Amerike, kako vidite odnos snaga ovih oprečnih dinamika i naročito, kako vidite pod svetlom navedenog trenutno stanje indijanske tradicije kako u Peruu, tako i u ostatku Latino Amerike?
– Poput mnogih pojava koje proizilaze iz inicijalno čistih ideala i koje imaju potencijal da razviju značajnu moć, tako je i pokret „New Age“ bio instrumentalizovan za kreiranje „nove religije“, koncepta takozvanog univerzalnog jedinstva, kojem, inherentno, svi težimo. Ovaj proces često uključuje kulturno prisvajanje i modifikaciju tuđih duhovnih vrednosti, što dovodi do degradacije originalnih duhovnih obrazaca i religija, s ciljem potkopavanja identiteta naroda i bolje kontrole. U kontekstu „New Age“ pokreta, duhovne tradicije podležu komercijalizaciji, privatizaciji i deregulaciji unutar korporativne kulture. Tako je i amazonski, izuzetno kompleksan, animizam, pretvoren samo u „Ajavaska turizam“ ili „Ajavaska šamanizam“. Postoji težnja da se amazonski šamanizam posmatra kao ustaljeni korpus znanja, oblikovan na principima školskog i normativnog obrazovanja. Međutim, takva percepcija je značajno suprotna stvarnosti; šamanizam predstavlja složenu, dinamičnu, prilagodljivu i nepredvidivu epistemologiju, baziranu primarno na iskustvenom znanju. U cilju efikasnije komercijalizacije, zapadni svet često prikazuje amazonski šamanizam kroz prizmu eliminisanja ključnih aspekata njegovog kosmogonijskog razumevanja. Primećuje se slična dinamika i u kontekstu ostalih naroda i kultura Latinske Amerike, gde su vidne izmene autohtonih religijskih praksi. Na primer, u Andima je došlo do modifikacije tradicionalnih religijskih obreda, dok u Gvatemali svedočimo pojavama poput „majanskih ceremonija kakaoa“, koje, suprotno novim predstavama, nikada nisu bile deo majanske kulturološke tradicije. Takođe, uvođenje pojma čakri – koji dolazi iz drevnih indijskih tradicija, posebno iz tantričkih i jogijskih učenja, a koji je ranije svakako bio potpuno nepoznat u ovom regionu, ilustruje dalje kulturne dodatke ili ukrase. Pojedina plemena postaju integrisana u neoliberalni sistem, te je neophodno da se prilagode zahtevima takvog okruženja, što uključuje i prihvatanje globalno popularnih proizvoda kao što su mobilni telefoni, Koka-kola, Pepsi, brza hrana. Ovakva adaptacija nije samo ekonomska; ona takođe stimuliše promene u kulturnim identitetima, podstičući želje za konzumerističkim „igračkama“ koje sistem nudi, a samim tim pretvarajući svoju tradiciju i religiju u ono što zapadni svet traži, ne bi li se bolje prodala. Tako je to postao jedan krug iz kog je teško izaći.
Još je Mirča Elijade 1976. u svom delu „Okultizam, magija i pomodne kulture“ ukazao na opasnosti i katastrofalne posledice koje proizilaze iz pristupanja ljudi okultnim radnjama u njihovom degenerisanom zapadnjačkom instant obliku van konteksta izvorne religijske doktrine i tradicije. Svedoci smo da je ajavaska, na žalost, takođe postala deo takvih pomodarstava. Na žalost, većina ljudi ajavasku poznaje dosta površno, samo kao deo Nju Ejdž eskapizma, ili kao sredstvo kojim se tobož samom konzumacijom dostiže prosvetljenje. Da li nam na ovom mestu možete dati kraći, ali celovitiji uvid u prevashodno religijsku i ritualnu ulogu ajavaske a potom i na njeno psihoaktivno dejstvo?
– Naravno. Ajavaska, termin iz kečua jezika koji znači „lijana duhova“ ili „lijana smrti“, označava enteogeni napitak izveden iz biljke Banisteriopsis caapi i listova Psychotria viridis ili Diplopterys cabrerana. Enteogen se definiše kao supstanca koja indukuje duhovna iskustva ili „generiše božanstvo unutar“, primenjujući se u religijskim ili duhovnim kontekstima. Ajavaska se takođe klasifikuje kao psihodelik, što implicira njenu sposobnost da izazove promene u percepciji, raspoloženju i kognitivnim procesima, omogućavajući korisnicima da dožive realnost na izuzetno različite i intenzivne načine. Ovaj drevni napitak je široko korišćen među narodima severozapadne Amazonije, uključujući zemlje kao što su Peru, Ekvador, Kolumbija i Brazil. Tradicionalno se priprema kao čaj u kombinaciji s drugim psihoaktivnim biljkama, a njegovi aktivni hemijski sastojci uključuju harmin, harmalin, tetrahidroharmine i dimetiltriptamin (DMT). U kontekstu tradicija amazonskih naroda, upotreba određenih napitaka, kao i mnogih drugih psihodeličnih biljaka, nije opšteprisutna među svim članovima plemena ili sela. Postoji jasno razumevanje da takve supstance nisu prikladne za svakoga, što je u suprotnosti sa savremenim komercijalnim ceremonijama gde se napitak konzumira nakon plaćanja. Tradicionalno, susret sa enteogenim napicima ograničen je na interakciju između šamana i osobe koja se leči, pri čemu se napitak priprema individualno za svakog pojedinca, čemu prethode molitve. Postoje i određeni rituali ispijanja koji uključuju samo odabrane učesnike. Ovakav pristup primenjuje se u cilju predviđanja različitih aspekata života zajednice, kao što su mogućnost napada od strane drugog plemena, uslovi za žetvu, lov ili vremenske prilike. Često, šaman konzumira napitak samostalno kako bi ostvario pouzdaniju komunikaciju sa božanstvima i višim silama.
Treba istaći da ajavaska nije vrhunac amazonskog animizma, iako se često tako predstavlja; njeno ritualno, modifikovano konzumiranje postalo je izvor značajnih prihoda. Uprkos tome, ajavaska, kao i mnogi drugi psihodelici, pruža značajne prednosti, naročito u pogledu mentalnog zdravlja korisnika. Međutim, važno je naglasiti da ovakve biljke mogu da leče, ali i da ubiju.
U autohtonim plemenima, gde komercijalni uticaji nisu prisutni, šaman „skenira“ osobu da bi utvrdio da li je pogodna za konzumiranje psihodelika, nakon čega sledi ozbiljna priprema. U terminologiji savremene medicine, to bi značilo da potencijalni konzument ne sme da pati od bilo koje forme psihoze, ne sme uzimati određene lekove, niti da boluje od kardiovaskularnih oboljenja.
Enteogen i droga – mnogi čak ni veoma obrazovani ljudi u tome ne vide veliku razliku i to možda i jeste najveća nesreća, zbog koje se s jedne strane supstance poput ajavaske lako zloupotrebljavaju – „jer hemija je hemija“, a sa druge, domorodačke kulture zbog psihoaktivnih pomagala svode na degenerisano divljaštvo. Kako biste Vi, kao s jedne strane psiholog, a sa druge poznavalac i pripadnik jedne velike kulture Perua, mladom čoveku danas dali pravi orijentir zarad boljeg razlikovanja dobrog od lošeg, kako ne bi bio žrtva ni jednog ni drugog: ni psihodeličnog eksperimenta ni neosetljivosti na različite vidove duhovnosti?
– Pa, pre svega, potrebno je razmotriti razliku između enteogena i droge kroz prizmu kako psihološke nauke, tako i bogatog kulturnog nasleđa. Prvenstveno, bitno je naglasiti da enteogeni, supstance koje „otkrivaju božansko unutar nas“, imaju dugu tradiciju upotrebe u ritualnim i duhovnim kontekstima među brojnim autohtonim kulturama. Ovi prirodni psihodelici, poput ajavaske, koriste se ne samo u psihoterapeutske svrhe, već i za proširivanje svesti i duhovno samoproučavanje.
S druge strane, moderna percepcija „droge“ često se veže za zloupotrebu, zavisnost i socijalno destruktivno ponašanje, što može rezultirati ozbiljnim zdravstvenim i pravnim posledicama. Razlika između ovih dvaju koncepata leži u kontekstu upotrebe, namerama korisnika, kao i u društvenim i kulturnim normama koje okružuju njihovu upotrebu.
Savetovala bih mladim ljudima da se obrazuju o istorijskom i kulturnom kontekstu enteogena i njihove upotrebe. Važno je razumeti kako ove supstance funkcionišu na neurološkom i psihološkom nivou, kao i koje su potencijalne koristi i rizici njihove upotrebe. Takođe, ključno je kritički pristupiti svim informacijama, prepoznati pristrasnosti koje mogu oblikovati javno mišljenje i razumeti kako zloupotreba bilo koje supstance može voditi ka štetnim posledicama. U isto vreme, važno je negovati otvorenost prema različitim formama duhovnosti i priznati vrednost i važnost duhovnih praksi koje se razlikuju od dominantnih zapadnjačkih modela. Razvijanje ovakve senzitivnosti može pomoći pojedincima da izbegnu zamke nekritičkog eksperimentisanja sa psihodelicima i površnog odnosa prema potpuno drugačijem modelu duhovnosti od onog koji se sreće u zapadnim kulturama. Savetovala bih mladima da teže sveobuhvatnom razumevanju i da se posvete duhovnom istraživanju s dubokim poštovanjem i ozbiljnošću koju takav poduhvat zahteva. Bitno je da u tom procesu vode računa o svom ličnom razvoju, ali i da poštuju kulturne tradicije u koje razmatraju da se uključe. Ipak, iznad svega, važno je naglasiti da svaka teritorija, svaka oblast, region ili zemlja ima svoje tradicionalne duhovne prakse. Mladi bi trebalo da razmotre mogućnost traženja duhovnog utočišta unutar tradicije kojoj pripadaju. Da se prisete ili raspitaju kako su neki njihovi preci živeli i pre dolaska avramskih religija. Često postoji zabluda da su strane prakse superiornije, što nije nužno tačno.
Heroinski, kokainski i razni drugi ovisnici neretko pričom o ajavaski kao i drugim enteogenima pravdaju svoju ovisnost kao sastavni deo puta ka nečemu tobož uzvišenom, duhovnom. Time, na žalost, ne lažu samo sebe, nego i potencijalne žrtve narkomanije u njihovom okruženju. Ja lično, samo sam slušala priče nekih poznanika o smrtnim slučajevima zbog primene ajavaske u Argentini, ali Vi ste imali u srcu Srbije veoma neprijatna iskustva sa pripadnicima narko klana samo iz razloga što ste bili radi da govorite istinu. Da li nam možete o tome više reći?
– U odgovoru na Vaše pitanje, želim da pružim što jasniju i koncizniju izjavu. Moj angažman kao autora članaka objavljenih u dnevniku „Politika“ i intervju u nedeljniku „Pečat“, u kojima sam se bavila fenomenom duhovnog biznisa u XXI veku – uključujući ajavaska bum, konzumerizam, i prisustvo „amazonskih“ šamana u Srbiji, izazvao je kontroverze. Naglašavam da šamanizam zahteva specifične genetske, kulturne i duhovne predispozicije, te da pravi šaman postaje onaj ko je genetski predodređen, pozvan od strane duhova džungle, i ko živi u skladu sa principima džungle na način koji odražava život njegovih predaka. Moje pisanje, koje se temelji na sopstvenom poreklu, iskustvu života u džungli, kao i na naučnim istraživanjima, izgleda da je uzdrmalo one koji vode psihodelične ceremonije u Srbiji i koji se predstavljaju kao amazonski šamani, što je dovelo do toga da sam bila meta pretnji od strane pojedinaca iz tog kruga, budući da su im moji tekstovi kvarili „biznis“.
Istorija zloupotreba elemenata tradicije zarad bogaćenja je veoma duga, ali se čini da je poslednjih decenija naročito uočljiva i perverzna. Čini se da takav vid pljačke i skrnavljenja takođe postaje novi trend, a lakoća pristupa tržištu preko društvenih mreža kao da tome dodatno doprinosi. Koji elementi i mehanizmi Vama najviše zapadaju za oko? Šta biste kategorisali kao naročito opasno?
– Nekoliko ključnih elemenata i mehanizama posebno privlači moju pažnju u kontekstu ove problematike. Prvo, komercijalizacija i trivijalizacija duboko ukorenjenih duhovnih i kulturnih praksi, poput šamanizma, tačnije animizma, predstavljaju značajnu opasnost. Ove prakse se često skraćuju, pružaju se instant verzije i prilagođavaju, neretko romantizuju za potrebe brzog korišćenja, gubeći pritom svoju autentičnu vrednost i dubinu. Drugo, povećana dostupnost lažnih ili nedovoljno informisanih „stručnjaka“ na društvenim mrežama koji promovišu takve prakse može dovesti do ozbiljnih psihičkih i fizičkih posledica za neupućene korisnike. Ova situacija se pogoršava nedostatkom odgovarajuće regulative i nadzora nad takvim aktivnostima na internetu. Treće, eksploatacija tradicionalnih znanja i resursa bez adekvatne kompenzacije ili poštovanja prema izvornim zajednicama dovodi ne samo do kulturne aproprijacije, već i do socio-ekonomskih disbalanasa koji dodatno marginalizuju te zajednice.
Naširoko poznat i veoma popularan Gabor Mate, stručnjak za pitanja psihičke traume i bolesti ovisnosti je jednom prilikom rekao da se ovaj svet nikada neće susresti sa smanjenjem broja narkomana dokle god budemo stvarali svet koji ih stvara – svet idealan za narkomane. Kako vi gledate na ovakvu izjavu? Kako sa stanovišta Vašeg poznavanja transpersonalne psihologije i s druge strane, sa stanovišta animističkih kultova treba prevazilaziti probleme ovisništva, globalno i individualno?
– Izjava Gabora Matéa osvetljava temeljnu problematiku u načinu na koji društvo pristupa zavisnosti. Upravo to pitanje istražujem kroz prizmu transpersonalne psihologije koja integriše duhovne, psihološke i socijalne dimenzije ljudskog iskustva, te se fokusira na potencijal za preobražaj izvan individualnog identiteta.
Transpersonalna psihologija predlaže da se zavisnost ne tretira samo kao medicinski ili psihološki problem, već kao simptom dublje duhovne i socijalne neravnoteže. To uključuje razumevanje zavisnosti kao pokušaja da se nadomesti nedostatak smisla, povezanosti i zadovoljenja dubokih emocionalnih i duhovnih potreba. Kroz ovaj pristup, terapije se fokusiraju na integraciju celokupnog bića, istraživanje unutrašnjeg sveta i ponovno povezivanje sa širim aspektima postojanja.
Sa stanovišta animističkih kultova, koji vide svet kao živu, duhovno prožetu celinu, zavisnost se može shvatiti kao neravnoteža između pojedinca i sveta oko njega. U animizmu, lečenje zavisnosti ne bi se fokusiralo samo na individuu, već i na obnavljanje veza sa zajednicom, prirodom i duhovnim svetom. Ovaj pristup može uključivati ritualne prakse, duhovne ceremonije koje pomažu pojedincu da pronađe svoje mesto u kosmosu i povrati osećaj pripadnosti i svrhe.
Da bi se prevazišli problemi zavisnosti, potrebno je stvoriti društva koja promovišu zdrave odnose, podršku zajednice i koja su svesna kako suštinske ljudske potrebe, tako i duhovne vrednosti. Na individualnom nivou, ključno je pružanje prilika za lični i duhovni razvoj, kao i stvaranje okruženja koje podržava kontinuirani rast i integraciju ličnosti. Želim da istaknem nešto što treba da imamo u vidu, a to je da korporacije i sistem u kom živimo, a koji nudi narkotike, od alkohola, cigareta (ovde ne mislim na organski duvan, koji je zdrav) pa nadalje su isti oni igrači koji neretko nude i „rešenje“. Igraju se, dakle na oba fronta. S druge strane, dobro je poznat fenomen „zabranjenog voća“, koji se takođe koristi. Ovo se može objasniti kroz nekoliko psiholoških mehanizama. Na primer, kada ljudima nešto bude zabranjeno, mogu osetiti da im je ograničena sloboda izbora, što može izazvati snažan otpor i želju da se uradi upravo ono što je zabranjeno kako bi se povratila kontrola, a u nekim slučajevima zabranjuje se upravo da bi se kršila zabrana i dobio očekivani efekat. Takođe, zabrane mogu pobuditi radoznalost o tome šta to čini zabranjeni objekt ili aktivnost tako posebnim. U socijalnom kontekstu, suprotstavljanje pravilima može biti način izražavanja nezavisnosti ili sticanja statusa unutar grupa, posebno među mladima. Retkost ili očekivanje da je zabrana privremena takođe mogu povećati privlačnost zabranjenih stvari. Svi ovi aspekti doprinose tome da zabranjene stvari postaju privlačnije, a ovaj psihološki mehanizam se može primetiti u mnogim različitim aspektima ljudskog ponašanja.
Dakle, suočavanje sa globalnim problemom zavisnosti zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje kako radikalne promene u globalnoj politici i praksi na društvenom i ekonomskom nivou, tako i duboke, personalizovane intervencije koje priznaju i vrednuju unutrašnje duhovno iskustvo pojedinaca, pružanje adekvatne edukacije u vezi štetnih narkotika.
Udruženje srpsko–peruanskog prijateljstva čiji ste osnivač i predsednik je jedino takvo udruženje na području bivše Jugoslavije. Iza Vas su brojne manifestavije u cilju upoznavanja naših ljudi sa velikom peruanskom kulturom, ali, na žalost, o takvim događajima se, u moru drugih aktuelnosti, neretko malo čuje. Koja su to ostvarenja kojima biste mogli da se pohvalite i kakvi su planovi Vašeg udruženja za budućnost?
– Da, mi smo prvo Udruženje koje u Srbiji promoviše peruansku kulturu, a u Peruu srpsku. U bivšoj Jugoslaviji postojalo je, i danas još uvek postoji, Jugoslovensko udruženje latinoamerikanista, koje se pre svega bavi političko-društvenim pitanjima cele Latinske Amerike. Ideja za osnivanje Udruženja srpsko-peruanskog prijateljstva proistekla je iz moje težnje da spojim moje dve kulture kroz jedno udruženje i predstavim ih drugima. Uključili su se i prijatelji, kako iz Perua, tako i iz Srbije, i svi zajedno se trudimo da obavimo naše zadatke što je bolje moguće, iako to nije nimalo lako zbog nedostatka finansija, te je naš rad u potpuno volonterski i zahteva naš lični finansijski, kao i svaki drugi angažman. Posebno bih istakla potpredsednicu Udruženja, gospođu Marisol Vargas Bravo de Anđelić, koja vredno radi na povezivanju našeg udruženja sa drugim institucijama. Budući da smo osnovali Udruženje godinu dana pre izbijanja pandemije, naši prvi zadaci bili su pomoć peruanskim građanima koji su neplanirano ostali na teritoriji Srbije. S obzirom na to da u Srbiji ne postoji peruanska ambasada, na izvestan način smo mi preuzeli ulogu konzulata. Što se tiče drugih dešavanja, do sada smo održali više tribina o peruanskoj kulturi, organizovali Dane Perua, izložbe, koncerte i večeri poezije. Takođe, pružamo informacije o kulturi putem društvenih mreža i naše web stranice. Nedavno je u Peruu osnovano „sestrinsko udruženje“ koje peruanskom stanovništvu nudi informacije o srpskoj kulturi i pomaže srpskim građanima u Peruu. U planu su nova predavanja, izložbe i razne druge umetničke i kulturne manifestacije.
Razgovor vodila Sonja Kalajić
