Наша саговорница Маја Т. Искјердо је права ризница знања на бројне теме, али када је реч о ајаваски и свему оном што је у ближој и даљој вези са њом, на нашим просторима не можемо наћи објективнијег и образованијег стручњака. Како тема ајаваске све више бива актуелна нарочито код младих и код људи склоних авантуризму и ескапизму, а у директној је спрези са наслеђем народа Латино Америке, сматрали смо важним да јавност на овом месту о томе добије праве и недвосмислене информације. Између осталог, и из разлога све већег броја смртних случајева, психичких оштећења и финансијских превара везаних за њу. За ваљано разумевање ствари које нас окружују често је далеко важнији њихов контекст од самог садржаја, а како је данас контекст тешко прозрети у центрифугалним замасима унутар глобалног „melting pot“ (лонца за мешање) сматрали смо важним да проблематици приђемо из самих основа – како из изворне традиције, тако и из извора злоупотребе.
Кроз Ваше вене тече крв перуанског племена Ашанинка и крв најпркоснијег народа у Европи. Да ли у томе треба да тражимо одговор на питање откуда толика Ваша хиперактивност, виталност, храброст и лепота? Доктор наука сте из области архитектуре и урбанизма, магистар биотехничких наука, магистар наука из области историје уметности и мастер пејзажног и урбанистичког дизајнирања, са различитим специјализацијама из области психологије. Два пута сте били стипендиста Владе Краљевине Шпаније, а радите као редовни професор Универзитета и председник Удружења српско–перуанског пријатељства. Уз то, били сте инспирација нашег великог сликара Милоша Шобајића, о коме и даље бринете чувајући сећање на његов лик и дело. Јасно се супротстављате демонији либерал–капитализма готово у сваком јавном обраћању…а све ово скупа, само је један, јавни део Ваше велике приче.
Када сте се освестили свој антилиберални и антиглобалистички став? Да ли је то произишло из Вашег васпитања и породичних традиција или је до тога дошло касније, током Вашег развоја личности? Како сте се идеолошки оријентисали и усмеравали током одрастања и школовања на различитим меридијанима света?
– Мој интерес за ова питања примарно је био мотивисан утицајем мог деде, Гиљерма. Његова улога као катализатора за освешћивање да свет превазилази површне представе које су нам уобичајено презентоване, била је кључна. На мене је деда утицао како духовно тако и у социо-политичком смислу. Такође, догађаји који су се одвијали током деведесетих година двадесетог века у бившој Југославији, додатно су обликовали мој отпор према глобалистичким режимима.
Деда је промовисао идентитет народа и то у једној уочљиво расистичкој, дискриминаторској култури, каква је владала у Перуу. Отпор према свему што је домородачко, староседелачко, имали су не само потомци некадашњих конквистадора, већ и потомци индигеног становништва у градовима. Стидели су се свог порекла. Када је почела револуција на Куби, мајчина породица почиње да велича култ Че Геваре и Фидела Кастра. Деда је између осталог држао говоре о Кубанској револуцији на Универзитету Сан Маркос, а у време када је Никсон, као потпредседник САД, дошао у посету Перуу, 1959. године, јавно се и ватрено залагао против те посете. Будући председник је протеран са универзитета Сан Маркос, и ово је једина институција на свету која је истерала високог представника САД.
У време ратова на територији бивше Југославије, увидела сам моћ медија, застрашујућу манипулацију становништвом, а временом препознала и уплив ЦИА-е, између осталих, на сва дешавања. То је најочигледније било у време „лупања у шерпе“, што и чувени Вилијам Блум, анализирајући старе ЦИА методе, напомиње у својој књизи „Убијање наде“.
Није тајна да је Њу Ејџ покрет шездесетих година 20. века, био заправо продукт ЦИА са циљем да у првом реду разори доминантне традиционалне, религијске и друштвене концепте Европе и Америке, а потом и остатка света. Такође, није тајна ни да су такви циљеви само увертира за остварење далекосежнијег циља званог: свет „људи“ без религијског, националног, полног и ма каквог другог идентитета. Ипак, паралелно са оваквим тенденцијама Запада, догађају се и опречни одговори на овакав деструктивни порив. На пример: у неким случајевима Њу Ејџ је због концепта „слободе“ омогућио људима већи приступ древним, прехришћанским културама и њиховој обнови у служби Традиције, а агресивна кампања спрам сваког облика идентитета и суверенитета створила је у главама неких људи јаснију представу о „најбољим намерама“ вашингтонске политике и жељу да се идентитет ојача повратком Природи и Природности. Као неко ко је близак индијанском наслеђу Перуа, и на нашим просторима један од највећих познаваоца, ако не и највећи, старе анимистичке културе Латино Америке, како видите однос снага ових опречних динамика и нарочито, како видите под светлом наведеног тренутно стање индијанске традиције како у Перуу, тако и у остатку Латино Америке?
– Попут многих појава које произилазе из иницијално чистих идеала и које имају потенцијал да развију значајну моћ, тако је и покрет „New Age“ био инструментализован за креирање „нове религије“, концепта такозваног универзалног јединства, којем, инхерентно, сви тежимо. Овај процес често укључује културно присвајање и модификацију туђих духовних вредности, што доводи до деградације оригиналних духовних образаца и религија, с циљем поткопавања идентитета народа и боље контроле. У контексту „New Age“ покрета, духовне традиције подлежу комерцијализацији, приватизацији и дерегулацији унутар корпоративне културе. Тако је и амазонски, изузетно комплексан, анимизам, претворен само у „Ајаваска туризам“ или „Ајаваска шаманизам“. Постоји тежња да се амазонски шаманизам посматра као устаљени корпус знања, обликован на принципима школског и нормативног образовања. Међутим, таква перцепција је значајно супротна стварности; шаманизам представља сложену, динамичну, прилагодљиву и непредвидиву епистемологију, базирану примарно на искуственом знању. У циљу ефикасније комерцијализације, западни свет често приказује амазонски шаманизам кроз призму елиминисања кључних аспеката његовог космогонијског разумевања. Примећује се слична динамика и у контексту осталих народа и култура Латинске Америке, где су видне измене аутохтоних религијских пракси. На пример, у Андима је дошло до модификације традиционалних религијских обреда, док у Гватемали сведочимо појавама попут „мајанских церемонија какаоа“, које, супротно новим представама, никада нису биле део мајанске културолошке традиције. Такође, увођење појма чакри – који долази из древних индијских традиција, посебно из тантричких и јогијских учења, а који је раније свакако био потпуно непознат у овом региону, илуструје даље културне додатке или украсе. Поједина племена постају интегрисана у неолиберални систем, те је неопходно да се прилагоде захтевима таквог окружења, што укључује и прихватање глобално популарних производа као што су мобилни телефони, Кока-кола, Пепси, брза храна. Оваква адаптација није само економска; она такође стимулише промене у културним идентитетима, подстичући жеље за конзумеристичким „играчкама“ које систем нуди, а самим тим претварајући своју традицију и религију у оно што западни свет тражи, не би ли се боље продала. Тако је то постао један круг из ког је тешко изаћи.
Још је Мирча Елијаде 1976. у свом делу „Окултизам, магија и помодне културе“ указао на опасности и катастрофалне последице које произилазе из приступања људи окултним радњама у њиховом дегенерисаном западњачком инстант облику ван контекста изворне религијске доктрине и традиције. Сведоци смо да је ајаваска, на жалост, такође постала део таквих помодарстава. На жалост, већина људи ајаваску познаје доста површно, само као део Њу Ејџ ескапизма, или као средство којим се тобож самом конзумацијом достиже просветљење. Да ли нам на овом месту можете дати краћи, али целовитији увид у превасходно религијску и ритуалну улогу ајаваске а потом и на њено психоактивно дејство?
– Наравно. Ајаваска, термин из кечуа језика који значи „лијана духова“ или „лијана смрти“, означава ентеогени напитак изведен из биљке Banisteriopsis caapi и листова Psychotria viridis или Diplopterys cabrerana. Ентеоген се дефинише као супстанца која индукује духовна искуства или „генерише божанство унутар“, примењујући се у религијским или духовним контекстима. Ајаваска се такође класификује као психоделик, што имплицира њену способност да изазове промене у перцепцији, расположењу и когнитивним процесима, омогућавајући корисницима да доживе реалност на изузетно различите и интензивне начине. Овај древни напитак је широко коришћен међу народима северозападне Амазоније, укључујући земље као што су Перу, Еквадор, Колумбија и Бразил. Традиционално се припрема као чај у комбинацији с другим психоактивним биљкама, а његови активни хемијски састојци укључују хармин, хармалин, тетрахидрохармине и диметилтриптамин (ДМТ). У контексту традиција амазонских народа, употреба одређених напитака, као и многих других психоделичних биљака, није општеприсутна међу свим члановима племена или села. Постоји јасно разумевање да такве супстанце нису прикладне за свакога, што је у супротности са савременим комерцијалним церемонијама где се напитак конзумира након плаћања. Традиционално, сусрет са ентеогеним напицима ограничен је на интеракцију између шамана и особе која се лечи, при чему се напитак припрема индивидуално за сваког појединца, чему претходе молитве. Постоје и одређени ритуали испијања који укључују само одабране учеснике. Овакав приступ примењује се у циљу предвиђања различитих аспеката живота заједнице, као што су могућност напада од стране другог племена, услови за жетву, лов или временске прилике. Често, шаман конзумира напитак самостално како би остварио поузданију комуникацију са божанствима и вишим силама.
Треба истаћи да ајаваска није врхунац амазонског анимизма, иако се често тако представља; њено ритуално, модификовано конзумирање постало је извор значајних прихода. Упркос томе, ајаваска, као и многи други психоделици, пружа значајне предности, нарочито у погледу менталног здравља корисника. Међутим, важно је нагласити да овакве биљке могу да лече, али и да убију.
У аутохтоним племенима, где комерцијални утицаји нису присутни, шаман „скенира“ особу да би утврдио да ли је погодна за конзумирање психоделика, након чега следи озбиљна припрема. У терминологији савремене медицине, то би значило да потенцијални конзумент не сме да пати од било које форме психозе, не сме узимати одређене лекове, нити да болује од кардиоваскуларних обољења.
Ентеоген и дрога – многи чак ни веома образовани људи у томе не виде велику разлику и то можда и јесте највећа несрећа, због које се с једне стране супстанце попут ајаваске лако злоупотребљавају – „јер хемија је хемија“, а са друге, домородачке културе због психоактивних помагала своде на дегенерисано дивљаштво. Како бисте Ви, као с једне стране психолог, а са друге познавалац и припадник једне велике културе Перуа, младом човеку данас дали прави оријентир зарад бољег разликовања доброг од лошег, како не би био жртва ни једног ни другог: ни психоделичног експеримента ни неосетљивости на различите видове духовности?
– Па, пре свега, потребно је размотрити разлику између ентеогена и дроге кроз призму како психолошке науке, тако и богатог културног наслеђа. Првенствено, битно је нагласити да ентеогени, супстанце које „откривају божанско унутар нас“, имају дугу традицију употребе у ритуалним и духовним контекстима међу бројним аутохтоним културама. Ови природни психоделици, попут ајаваске, користе се не само у психотерапеутске сврхе, већ и за проширивање свести и духовно самопроучавање.
С друге стране, модерна перцепција „дроге“ често се веже за злоупотребу, зависност и социјално деструктивно понашање, што може резултирати озбиљним здравственим и правним последицама. Разлика између ових двају концепата лежи у контексту употребе, намерама корисника, као и у друштвеним и културним нормама које окружују њихову употребу.
Саветовала бих младим људима да се образују о историјском и културном контексту ентеогена и њихове употребе. Важно је разумети како ове супстанце функционишу на неуролошком и психолошком нивоу, као и које су потенцијалне користи и ризици њихове употребе. Такође, кључно је критички приступити свим информацијама, препознати пристрасности које могу обликовати јавно мишљење и разумети како злоупотреба било које супстанце може водити ка штетним последицама. У исто време, важно је неговати отвореност према различитим формама духовности и признати вредност и важност духовних пракси које се разликују од доминантних западњачких модела. Развијање овакве сензитивности може помоћи појединцима да избегну замке некритичког експериментисања са психоделицима и површног односа према потпуно другачијем моделу духовности од оног који се среће у западним културама. Саветовала бих младима да теже свеобухватном разумевању и да се посвете духовном истраживању с дубоким поштовањем и озбиљношћу коју такав подухват захтева. Битно је да у том процесу воде рачуна о свом личном развоју, али и да поштују културне традиције у које разматрају да се укључе. Ипак, изнад свега, важно је нагласити да свака територија, свака област, регион или земља има своје традиционалне духовне праксе. Млади би требало да размотре могућност тражења духовног уточишта унутар традиције којој припадају. Да се присете или распитају како су неки њихови преци живели и пре доласка аврамских религија. Често постоји заблуда да су стране праксе супериорније, што није нужно тачно.
Хероински, кокаински и разни други овисници неретко причом о ајаваски као и другим ентеогенима правдају своју овисност као саставни део пута ка нечему тобож узвишеном, духовном. Тиме, на жалост, не лажу само себе, него и потенцијалне жртве наркоманије у њиховом окружењу. Ја лично, само сам слушала приче неких познаника о смртним случајевима због примене ајаваске у Аргентини, али Ви сте имали у срцу Србије веома непријатна искуства са припадницима нарко клана само из разлога што сте били ради да говорите истину. Да ли нам можете о томе више рећи?
– У одговору на Ваше питање, желим да пружим што јаснију и концизнију изјаву. Мој ангажман као аутора чланака објављених у дневнику „Политика“ и интервју у недељнику „Печат“, у којима сам се бавила феноменом духовног бизниса у XXI веку – укључујући ајаваска бум, конзумеризам, и присуство „амазонских“ шамана у Србији, изазвао је контроверзе. Наглашавам да шаманизам захтева специфичне генетске, културне и духовне предиспозиције, те да прави шаман постаје онај ко је генетски предодређен, позван од стране духова џунгле, и ко живи у складу са принципима џунгле на начин који одражава живот његових предака. Моје писање, које се темељи на сопственом пореклу, искуству живота у џунгли, као и на научним истраживањима, изгледа да је уздрмало оне који воде психоделичне церемоније у Србији и који се представљају као амазонски шамани, што је довело до тога да сам била мета претњи од стране појединаца из тог круга, будући да су им моји текстови кварили „бизнис“.
Историја злоупотреба елемената традиције зарад богаћења је веома дуга, али се чини да је последњих деценија нарочито уочљива и перверзна. Чини се да такав вид пљачке и скрнављења такође постаје нови тренд, а лакоћа приступа тржишту преко друштвених мрежа као да томе додатно доприноси. Који елементи и механизми Вама највише западају за око? Шта бисте категорисали као нарочито опасно?
– Неколико кључних елемената и механизама посебно привлачи моју пажњу у контексту ове проблематике. Прво, комерцијализација и тривијализација дубоко укорењених духовних и културних пракси, попут шаманизма, тачније анимизма, представљају значајну опасност. Ове праксе се често скраћују, пружају се инстант верзије и прилагођавају, неретко романтизују за потребе брзог коришћења, губећи притом своју аутентичну вредност и дубину. Друго, повећана доступност лажних или недовољно информисаних „стручњака“ на друштвеним мрежама који промовишу такве праксе може довести до озбиљних психичких и физичких последица за неупућене кориснике. Ова ситуација се погоршава недостатком одговарајуће регулативе и надзора над таквим активностима на интернету. Треће, експлоатација традиционалних знања и ресурса без адекватне компензације или поштовања према изворним заједницама доводи не само до културне апропријације, већ и до социо-економских дисбаланаса који додатно маргинализују те заједнице.
Нашироко познат и веома популаран Габор Мате, стручњак за питања психичке трауме и болести овисности је једном приликом рекао да се овај свет никада неће сусрести са смањењем броја наркомана докле год будемо стварали свет који их ствара – свет идеалан за наркомане. Како ви гледате на овакву изјаву? Како са становишта Вашег познавања трансперсоналне психологије и с друге стране, са становишта анимистичких култова треба превазилазити проблеме овисништва, глобално и индивидуално?
– Изјава Габора Матéа осветљава темељну проблематику у начину на који друштво приступа зависности. Управо то питање истражујем кроз призму трансперсоналне психологије која интегрише духовне, психолошке и социјалне димензије људског искуства, те се фокусира на потенцијал за преображај изван индивидуалног идентитета.
Трансперсонална психологија предлаже да се зависност не третира само као медицински или психолошки проблем, већ као симптом дубље духовне и социјалне неравнотеже. То укључује разумевање зависности као покушаја да се надомести недостатак смисла, повезаности и задовољења дубоких емоционалних и духовних потреба. Кроз овај приступ, терапије се фокусирају на интеграцију целокупног бића, истраживање унутрашњег света и поновно повезивање са ширим аспектима постојања.
Са становишта анимистичких култова, који виде свет као живу, духовно прожету целину, зависност се може схватити као неравнотежа између појединца и света око њега. У анимизму, лечење зависности не би се фокусирало само на индивидуу, већ и на обнављање веза са заједницом, природом и духовним светом. Овај приступ може укључивати ритуалне праксе, духовне церемоније које помажу појединцу да пронађе своје место у космосу и поврати осећај припадности и сврхе.
Да би се превазишли проблеми зависности, потребно је створити друштва која промовишу здраве односе, подршку заједнице и која су свесна како суштинске људске потребе, тако и духовне вредности. На индивидуалном нивоу, кључно је пружање прилика за лични и духовни развој, као и стварање окружења које подржава континуирани раст и интеграцију личности. Желим да истакнем нешто што треба да имамо у виду, а то је да корпорације и систем у ком живимо, а који нуди наркотике, од алкохола, цигарета (овде не мислим на органски дуван, који је здрав) па надаље су исти они играчи који неретко нуде и „решење“. Играју се, дакле на оба фронта. С друге стране, добро је познат феномен „забрањеног воћа“, који се такође користи. Ово се може објаснити кроз неколико психолошких механизама. На пример, када људима нешто буде забрањено, могу осетити да им је ограничена слобода избора, што може изазвати снажан отпор и жељу да се уради управо оно што је забрањено како би се повратила контрола, а у неким случајевима забрањује се управо да би се кршила забрана и добио очекивани ефекат. Такође, забране могу побудити радозналост о томе шта то чини забрањени објект или активност тако посебним. У социјалном контексту, супротстављање правилима може бити начин изражавања независности или стицања статуса унутар група, посебно међу младима. Реткост или очекивање да је забрана привремена такође могу повећати привлачност забрањених ствари. Сви ови аспекти доприносе томе да забрањене ствари постају привлачније, а овај психолошки механизам се може приметити у многим различитим аспектима људског понашања.
Дакле, суочавање са глобалним проблемом зависности захтева свеобухватан приступ који укључује како радикалне промене у глобалној политици и пракси на друштвеном и економском нивоу, тако и дубоке, персонализоване интервенције које признају и вреднују унутрашње духовно искуство појединаца, пружање адекватне едукације у вези штетних наркотика.
Удружење српско–перуанског пријатељства чији сте оснивач и председник је једино такво удружење на подручју бивше Југославије. Иза Вас су бројне манифеставије у циљу упознавања наших људи са великом перуанском културом, али, на жалост, о таквим догађајима се, у мору других актуелности, неретко мало чује. Која су то остварења којима бисте могли да се похвалите и какви су планови Вашег удружења за будућност?
– Да, ми смо прво Удружење које у Србији промовише перуанску културу, а у Перуу српску. У бившој Југославији постојало је, и данас још увек постоји, Југословенско удружење латиноамериканиста, које се пре свега бави политичко-друштвеним питањима целе Латинске Америке. Идеја за оснивање Удружења српско-перуанског пријатељства проистекла је из моје тежње да спојим моје две културе кроз једно удружење и представим их другима. Укључили су се и пријатељи, како из Перуа, тако и из Србије, и сви заједно се трудимо да обавимо наше задатке што је боље могуће, иако то није нимало лако због недостатка финансија, те је наш рад у потпуно волонтерски и захтева наш лични финансијски, као и сваки други ангажман. Посебно бих истакла потпредседницу Удружења, госпођу Марисол Варгас Браво де Анђелић, која вредно ради на повезивању нашег удружења са другим институцијама. Будући да смо основали Удружење годину дана пре избијања пандемије, наши први задаци били су помоћ перуанским грађанима који су непланирано остали на територији Србије. С обзиром на то да у Србији не постоји перуанска амбасада, на известан начин смо ми преузели улогу конзулата. Што се тиче других дешавања, до сада смо одржали више трибина о перуанској култури, организовали Дане Перуа, изложбе, концерте и вечери поезије. Такође, пружамо информације о култури путем друштвених мрежа и наше web странице. Недавно је у Перуу основано „сестринско удружење“ које перуанском становништву нуди информације о српској култури и помаже српским грађанима у Перуу. У плану су нова предавања, изложбе и разне друге уметничке и културне манифестације.
Разговор водила Соња Калајић
