Како се у безбедносним и политичким круговима процењује вероватноћа да убрзана изручења притвореника Сједињеним Државама постану редован инструмент, и да ли се то посматра као дугорочни компромис ради ограничавања непосредног америчког присуства? За Два Југа на ову тему говоре мексички стручњаци.
Др Роберто Гутијерез, професор на Технолошком универзитету Корехидор у Керетару.
Мексико и Сједињене Државе имају Уговор о екстрадицији који је правно на снази од 1978. године и служи као механизам за размену лица категорисаних као криминалци, у складу с принципом Калво клаузуле. Другим речима, овај механизам тежи да јемчи да свако ко почини тешко кривично дело на територији земаља потписница против једне од њих, буде изведен пред лице правде под пуном тежином закона државе која се сматра оштећеном.
У ту сврху, претпостављени преступник мора починити дело које се сматра кажњивим у обема земљама, после чега правосудни органи упућују и примају захтев за екстрадицију.
Треба напоменути да Мексико, за разлику од многих савезних држава САД, не дозвољава смртну казну. Због тога, приликом одобравања изручења притвореника Сједињеним Државама, Мексико захтева гаранције да до тога неће доћи.
Овај механизам се примењује од краја 1970-их, а под садашњим администрацијама у средиште пажње медија је стављено питање да ли је Трампов притисак на мексичку безбедносну политику довео до повећања броја изручења.
На први поглед, можемо с убеђеношћу тврдити да је механизам деловао са релативном редовношћу још од администрација претходних мексичких председника. На пример, 31. новембра 2018. године, последњег дана владе Енрикеа Пење Нијета, било је потврђено изручење Хоакина Лоере Гузмана, познатијег као „Ел Чапо Гузман“. Он је један од најпознатијих нарко-барона последњих деценија, који је три пута бежао мексичким властима, од чега два пута из најстроже чуваних затвора.
Током шестогодишње владавине Андреса Мануела Лопеза Обрадора било је значајних случајева екстрадиције, међу њима и вођа кланова сматраних веома опасним у обе земље.
С друге стране, садашњи секретар за безбедност и заштиту грађана, Омар Гарсија Харфуч, био је известилац за изручење 37 притвореника у трећој недељи јануара. То се додаје значајном броју од преко 35.000 наводних криминалаца који су процесуирани у његовој првој години на дужности. То јест, ради се о мерама које су започете пре него што је Трамп преузео дужност у јануару 2025. године.
Укратко, политика екстрадиције је већ била уобичајена; међутим, због Трамповог притиска по међусобним питањима, медији посебно наглашавају и наводе публику да верује како се то дешава искључиво због ступања Доналда Трампа на другу владу.
Др Рикардо Домингез Гвадарама, истраживач са Националног аутономног универзитета Мексика (UNAM).
Према изјавама различитих званичника мексичке владе, убрзана изручења се могу посматрати или разумети кроз две димензије. С једне стране, то је размена веома опасних криминалаца из Мексика у Сједињене Државе, а са друге стране, слање у Мексико особа које служе казне за опште прекршаје у Сједињеним Државама.
До данас, у јануару 2026. године, мексичка влада је у Сједињене Државе послала 100 виновника насиља које траже америчке власти. Ово, осим што представља испуњавање двостраних споразума, доприноси мексичкој стратегији борбе против нарко-картела и организованог криминала. Тиме се спречава да затвори постану центри криминалних операција под командом поменутих вођа група, а истовремено се избегавају сукоби између банди и пренасељеност у казнено-поправним установама у земљи. С друге стране, убрзано слање ових криминалаца јача аргументе о мексичкој сарадњи против трговине дрогом, а посебно фентанилом, у Сједињеним Државама. Ово треба разумети као стратешке потезе мексичке владе како би се побили интервенционистички аргументи Сједињених Држава. Осим тога, безбедносне акције у Мексику спроводе се без активног учешћа страних агената. Подршка коју различите америчке безбедносне агенције пружају мексичкој влади заснива се на размени обавештајних података које Сједињене Државе добијају из различитих извора, иако се не утачњава — којих. Претпоставља се да информације о мексичким картелима добијају путем надзора финансијских токова у Сједињеним Државама и преко њихове сложене опреме за надзор која оперише путем сателита.
Са друге стране, влада Мексика на својој територији прима починиоце општих кривичних дела, депортоване од владе Сједињених Држава према споразуму о размени затвореника, како би своју казну издржавали у Мексику.
Трећи аспект ове теме је готово тренутна депортација миграната притворених на територији САД и хаос који је настао ангажовањем ИЦЕ-а (Службе за имиграцију и царину) и пограничних агената. Наиме, осим депортације илегалних имиграната, депортовани су и Мексиканци са легалним боравком у Сједињеним Државама, као и они који нису починили тешка кривична дела, већ имају само саобраћајне прекршаје. Управо због ових случајева Мексико води сталне преговоре с америчким званичницима. Треба истаћи да је став Мексика о одбијању и осуди био јасан када је реч о слању мексичких имиграната у ланцима и без претходног одобрења за њихову депортацију у Мексико, као што се десило у недавној прошлости када је мексичка влада спречила америчко ратно ваздухопловство да слети или чак прелети ваздушни простор, јер се радило о превозу или депортацији групе имиграната који нису имали никаквих проблема с америчким правосуђем.
За Мексико је питање депортација питање суверенитета, и мексичка влада настојава на томе да се оне морају одвијати у оквиру постојећих споразума о депортацији и у складу са међународним правом. Ипак, с обзиром на хуманитарни карактер који је мексичка влада дала својој миграционој политици, она је пристала да прими мексичке држављане депортоване из Сједињених Држава и пружи им помоћ како би се укључили у продуктиван живот земље или у својим изворним заједницама.
У тренутку када влада председника Доналда Трампа непрестано крши међународне законе, тешко је претпоставити да ће се убрзана изручења завршити док се не оконча његова владавина.
