Možda dve vesti o kojima se u vojnoj industriji najviše raspravlja poslednjih nedelja su planovi Srbije da kupi francuske lovce Rafale i planovi Argentine da kupi američke F-16 od Danske. Srbija je odlučila da kupi najnoviji Rafale F4.1, u verziji koja je prvi put letela 2023. godine. Istovremeno, budžeti za odbranu zvaničnog Beograda primetno su skromniji nego u Buenos Ajresu. Argentina, veća i očigledno bogatija, odlučila se za lovačke avione F-16 Block 15, proizvođene od 1981. godine. Čak se i Kolumbija odrekla takve „produkcije“. Koja je svrha takvog sporazuma? Da li Argentina rizikuje da stariji avioni uskoro ostanu na aerodromima zbog kvarova i problema sa stalnom nabavkom rezervnih delova, ili, još gore, da će njihova poodmakla starost dovesti do katastrofa?
Diplomac Fakulteta političkih nauka, magistar nacionalne odbrane, generalni sekretar Univerziteta odbrane i međunarodni analitičar Mreže intelektualaca za odbranu Latinske Amerike, Matijas Kačibue, posebno za portal „Dva Juga“, razjašnjava situaciju.
Posle Malvinskog rata 1982. godine, Republika Argentina je podvrgnuta brojnim sankcijama Ujedinjenog Kraljevstva u smislu kupovine i nabavke naoružanja čiji se elementi i rezervni delovi proizvode u njihovoj zemlji. Pošto je 2015. godine otpisala avione Miraž, Argentina je razmotrila nekoliko mogućnosti. Najpre je pokušana kupovina avion KAI FA-50 južnokorejske proizvodnje. Ova kupovina je prekinuta 2020. zbog prepreka odstrane Velike Britanije. Od te godine, uz učešće vlade Alberta Fernandeza i Kristine Fernandez, postignut je napredak u sprovođenju dvaju inicijativa istovremeno:
• Usvajanje Zakona o Fondu za nacionalnu odbranu (FONDEF), koji je prvi put za četrdeset godina demokratske politike učinio mogućnim stvaranje posebnih sredstava za preoružavanje;
• Realizacija Direktive o nacionalnoj odbrambenoj politici (DPDN), koja je otvorila ciklus vojnog strateškog planiranja, tokom kojeg su strateški proučavane različite alternative opreme za višenamenski sistem naoružanja nadzvučnih lovaca. Proučeno je nekoliko alternativa, i Narodna Republika Kina je dala povlašćenu ponudu za 34 potpuno nova aviona Chengdu/PAC JF-17 sa svim njihovim sistemima naoružanja, uključujući nadzvučne rakete. Druga pogodna opcija bila je ponuda Danske i Amerike o isporuci 24 korišćena aviona Lockheed Martin F-16 Block15.
Sadašnja vlada Havijera Mileja, nedavno došavša na vlast, ignorisala je sve ovo planiranje vojnih mogućnosti i pristupila kupovini aviona F-16 Block15. To su avioni koji, mada nisu u lošem stanju, imaju zastarelu avioniku i zahtevaju modernizaciju. Bez sumnje, avioni Dassault Rafale F4.1 su odlični avioni četvrte generacije. Ne znam da li je ova mogućnost uzimana u obzir prilikom planiranja i nabavke. Međutim, neophodno je dati upozorenje. Glavni odbrambeni problem Republike Argentine nisu Venecuela ili Brazil. Nije čak ni Čile, sa kojim smo sedamdesetih imali ozbiljan granični spor i postoji relativna konkurencija oko naše zajedničke antarktičke provincije. Glavni problem nacionalne odbrane jeste nezakonita, nelegitimna okupacija dela naše suverene teritorije od strane vanregionalne vojne sile. Imam u vidu okupaciju Malvinskih (Folklandskih) ostrva i drugih ostrva u južnom Atlantiku od strane Ujedinjenog Kraljevstva. Upravo zato nabavka aviona F-16 izaziva najveću „buku“ na nacionalno-strateškom planu. Da li je isplativo kupovati avione od britanskog saveznika s obzirom na oružani sukob u južnom Atlantiku 1982. godine? Zašto kupujemo avione upravo sada? Mogu li ovi avioni da se takmiče sa lovcima Eurofighter Typhoon, koje je Velika Britanija razmestila na Foklandskim ostrvima? Jedna pitanja rađaju druga.
Što se tiče poređivanja politike Srbije da se ulaže u proizvodnju dronova kao protivtežu avionima – višenamenski lovac je predstavlja drugačiji sistem naoružanja od dronova. Argentina se ovde nalazi u povoju autonomnog razvoja sa SARA sistemima. Nadam se da vlada neće odustati od njih.
Milej predlaže međunarodnu agendu, potčinjenu Zapadu. Zaboravlja se da je Argentina deo globalnog juga i da ima teritorijalni sukob s NATO silom. U tom smislu, naša zemlja se suočava sa dilemama sličnim onima u Srbiji. Međutim, u Argentini je danas državna politika predstavljena u licu ljutog neoliberala, koji društvenu većinu podvrgava žestokoj ekonomskoj krizi. Sve to zasnovano je na nizu interesa koji pretpostavljaju da je za Argentinu najbolje mesto – podrediti se projektima krupnog kapitala angloameričkog porekla.
Argentinskoj republici su potrebne opremljene oružane snage. U slučaju vojnog vazduhoplovstva potreban je višenamenski nadzvučni lovac. U slučaju ratne mornarice, važno je obnavljanje podvodnih sposobnosti. Što se tiče vojske, njene potrebe uključuju korišćenje oklopnih vozila na točkovima i modernizaciju tenkova TAM 2S domaće proizvodnje. Očigledno je da sve to zahteva sagledavanje budžetske politike u skladu sa situacijom u zemlji, zahtevajući od nas vraćanje putu strateškog planiranja, s odmakom od Milejeve politike, koji ovo oružje kupuje s jedinim polazištem u sopstvenim proimperijalnim geopolitičkim pretenzijama.
