O energetskoj politici SAD i izvozu nafte iz Venecuele u svetlu novih restrikcija koje je uvela američka administracija, izdanje Dva Juga razgovaralo je sa Martinom Pulgarom, politikologom, stručnjakom za marketing, magistrom filozofije rata, univerzitetskim profesorom iz oblasti međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane, voditeljem radio programa „Geoestrategia del Sur“ na Radiju del Sur i stručnjakom organizacije „Južni most“.
Oduzimanje licence za naftne ugovore između Ševrona i Venecuele od strane Sjedinjenih Država praktično kažnjava vekovni naftni odnos sa tom kompanijom. Odluka je naizgled bila vođena unutrašnjim pritiscima i potrebom za međugrupnim savezima koji su Trampu bili potrebni za odobravanje domaćih budžeta i lobističke grupe u Majamiju i na Floridi.
Ali pored toga, to se takođe uklapa u viziju koja je izgleda bila orijentisana ka traženju dogovora, gotovo taktičkog sporazuma za održavanje osnovnih odnosa između dve zemlje, ne zato što će Sjedinjene Države podržati ili prihvatiti vladu Nikolasa Madura u Venecueli ili Bolivarsku revoluciju, već uglavnom zbog potreba trenutne situacije. Trampovi predizborni izazovi su vezani za migracije i energetske probleme tekućeg trenutka.
Činilo se da se oko oba elementa može postići neki osnovni, elementarni dogovor. Sama licenca je kolonijalni čin, jer je to nametanje mere protiv suverene zemlje koja vas praktično tera da odlučite s kim, čime i kako ćete trgovati. Njom praktično namerava da se podredi suverenitet jedne zemlje, u ovom slučaju Venecuele, interesima Sjedinjenih Država i stoga je neprihvatljiva. Ali postoje neke činjenične realije na koje se Venecuela oslanja, i to je apsolutno razumljivo u vreme globalnih geopolitičkih prestrojavanja.
Mogućnost otvaranja, o čemu je govorio predsednik Nikolas Maduro, da se pokrene neka vrsta nultog dnevnog reda, agende kojom bi se započeli pregovori o minimalnim sporazumima i koja bi se vremenom projektovala na relativno harmoničan odnos, bila je praktično podrivena – ne neočekivanim, već, da kažemo, iz konteksta izvučenim činom. Što pokazuje da je na kraju, uprkos viđenju SAD i Trampa kao jakog čoveka opredeljenog da upravlja zemljom u okviru hegemonističke ekspanzije, on slab vladar, i dalje podložan unutrašnjim pritiscima raznih činilaca i grupa u Sjedinjenim Državama – baš kao što su to bili poslednji američki predsednici, koji ulaze u prilično složenu igru grupa za pritisak i grupa unutrašnje moći na osnovu sopstvenih interesa i koristi.
Ovde možemo videti, s jedne strane, političke interesne grupe protiv Bolivarske revolucije, koje su skoncentrisane na Floridi, u Majamiju, kao i međuburžoasku borbu, međukorporativnu borbu, u ovom slučaju Ševrona i Eksona, uglavnom ExxonMobil-a, koji je, dabome, preduzeo akciju protiv Venecuele davši podstrek neslaganju s novim pravilima koja je revolucija nametnula tom elementu. Dakle, tu situaciju na neki način možemo videti u suspenziji ovih garancija, ove licence.
Ovo bi moglo imati uticaja na Venecuelu. Naravno, venecuelanska država je uzela je u obzir ovaj scenario i pristala je na taj element u unutrašnjim procesima, premda opozicija i neki međunarodni faktori u svetu pokušavaju da prodaju priču kako je to od životnog značaja za ekonomski rast Venecuele. Venecuela raste na sopstvenim mišićima, razvija proces industrijalizacije, ima nove saveznike i nove tržišne procese, gde može prodati tu naftu, koja neće ići u SAD, već drugom partneru.
Videćemo kako će Venecuela reagovati na ove sankcije. Sankcije uvek predstavljaju neku vrstu šoka, uticaja na svakodnevni život Venecuelanaca. Mi nekako znamo ili stalno primenjujemo mehanizme koji omogućavaju da ova situacija ne utiče negativno na nas. Iskreno verujem da vlada Venecuele ima sve mehanizme da minimizira uticaj ove licence. Licence ne mogu biti rešenje problema.
