Završene su velike vežbe američke i argentinske flote Gringo Gaučo II, koje su trajale nekoliko dana. Argentinska mornarica je razvila razarače klase MEKO 360H2 – ARA „Sarandi“ D-13 i ARA „La Argentina“ D-11, korvete klase MEKO 140 ARA „Espora“ R-41 i ARA „Rozales“ R-42, okeanske patrolne čamce OPV ARA „Storni“ R-42 klase MEKO-53, ARA „Pijedrabuena“ R-52 i ARA „Kontraadmiral Kordero“ R-54, poslednja iz jedinice za pomorske patrole, koja stiže iz baze Mar del Plata, helikoptere Fennec iz Prve mornaričke helikopterske eskadrile i Sea King iz Druge Mornaričke helikopterske eskadrile, kao i avione Beechcraft B200 iz Mornaričke eskadrile za vazdušni nadzor. Sa strane američke RM iz Mornaričke baze Norfolk u Sjedinjenim Državama i na putu ka Južnom Atlantiku prebačen je nosač aviona USS „Džordž Vašington“ CVN-73 sa vazdušnom grupom, razarač klase „Arli Berk“ USS „Porter“ DDG -78 i brod za materijalno-tehničko snabdevanje USNS „Džon Lenthol“ TAO-189.
Šta je bila prava svrha prvih ovakvih vežbi argentinske mornarice poslednjih godina posebno za izdanje Dva Juga govori naš stručnjak, politikolog, marketinški sstručnjak, magistar filozofije rata, univerzitetski profesor iz oblasti međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane, radio voditelj programa „Geoestrategia del Sur“ na Radio del Sur u Karakasu i stručnjak organizacije „Južni most“ Martin Pulgar.
Prisustvo nosača aviona „Džordž Vašington“ u Južnoj Americi u vreme njegovog putovanja od istočne do zapadne obale Sjedinjenih Država, tokom kojeg je oplovio ceo južnoamerički potkontinent, ima nekoliko važnih elemenata.
„Džordž Vašington“ obeležava oblast strateške projekcije Sjedinjenih Država u svom „zadnjem dvorištu“, koja je ništa drugo nego njihova strateška zaštitnica. Posetu tog avionosača treba posmatrati kao demonstraciju sile, kako bi se svojim saveznicima pokazalo da su Amerikanci spremni da ih zaštite, ali takođe i način da to kažu i svojim protivnicima, nezavisnim zemljama Južne Amerike, u svojstvu vršenja pritiska na njih, kao i poruke onim silama koje oni nazivaju zlom, Rusiji i Kini, koje u neku ruku održavaju dobre odnose sa znatnim delom zemalja Južne Amerike – da su Sjedinjene Države ponovo u regionu. Sjedinjene Države razmeštaju trupe na potkontinentu kako bi ovim geopolitičkim suparnicima poručile: ovo je moje zadnje dvorište, ne dolazite ovamo.
Ovo ponajpre vidimo u proletanju aviona F-18 preko Gvajane kao način demonstriranja sile na severu Južne Amerike protiv Venecuele, zemlje koja se u datom trenutku nalazi u najvećem sukobu sa Sjedinjenim Državama u Južnoj Americi, da bi se nekako pokazalo savezniku Gvajani da su SAD spremne da Gvajanu koriste kao platformu za intervenciju protiv Venecuele.
Ali na ovom pohodu, nosač aviona je pre svega planirao vojne manevre s Argentinom, a sada, nakon prolaska kroz Magelanov moreuz, planira dalje manevre sa Čileom. Obe vojne vežbe pokazuju značaj obeju zemalja za geopolitičku kontrolu SAD nad morima. U slučaju Argentine, to je projekcija na južni Atlantik i na čitavu Antarktidu, koja na srednji rok postaje konfliktna situacija između velikih sila.
U poslednje vreme Rusi su na tom kontinentu otkrili zalihe nafte, a u budućnosti će ove velike sile, koje svoj uticaj i vlast projektuju i na taj kontinent, morati obezbediti nekakvo prisustvo i kontrolu. U tom smislu, Sjedinjene Države takođe pokazuju svoju podršku Argentini mašući zastavom, kao da žele reći kako su oni sada važan saveznik za oživljavanje onoga što je bivši argentinski predsednik Menem svojevremeno nazvao „bliskim odnosima“. Sada se čini kao da Milej, novi argentinski predsednik, obnavlja bliske odnose između Argentine i Sjedinjenih Država i ponovo pokreće proces koji je donekle zahlađen posle peronističkih vlada kiršnerista.
Obnavljanje odnosa SAD s Argentinom praćeno je procesom isključivanja Argentine iz drugih saveza, stvorenih u prethodnom periodu, odnosno saveza sa Kinom ili dobrih odnosa s Rusijom.
Ovaj proces se praktično urušio i sada teče proces jačanja i zaoštravanja odnosa u vojnoj sferi, u oblasti bezbednosti, što je nova oblast diplomatskog delovanja SAD na južnoameričkom potkontinentu.
U stvarnosti se može videti kako Sjedinjene Države produbljuju svoje diplomatske odnose sa zemljama južnoameričkog regiona, stavljajući na dnevni red više od bilo kog drugog pitanja – pitanje nacionalne bezbednosti SAD i činjenicu da ovaj potkontinent za njih predstavlja glavno parče prirodnih bogatstava i osvojenih tržišta za njihove proizvode, s obzirom na lagano međunarodno opadanje Sjedinjenih Država, u čijoj osnovi leži gubitak hegemonističkog uticaja, a da ne bi još više izgubile taj hegemonistički uticaj, neophodno im je obnoviti i ojačati odnose sa svojom strateškom zaštitnicom, a to je Južna Amerika.
Ove vežbe pokazuju važnost pozicioniranja saveza s Argentinom, Sjedinjenih Država u južnom Atlantiku, čak sve do Roga Južne Afrike. Ovo je izuzetno važno uzme li se u obzir to da je Južna Afrika zauzela protivurečni stav prema Sjedinjenim Državama, prvo sa čitavom projekcijom na BRIKS, a zatim i sa celim tim procesom nepraćenja čitavog tog antiputinovskog diskursa sa sedištem BRIKS-a u Južnoj Africi, na primer, a sada i sa svim onim što Južna Afrika gura u Međunarodnom krivičnom sudu protiv rata i genocida koji Izrael vrši protiv palestinskog naroda u Gazi – te vidimo da je Argentina važna strateška projekcija u južnom Atlantiku i, naravno, na belom kontinentu.
Čile, čileanska mornarica, čileanske oružane snage, koje su oduvek bile saveznik Sjedinjenih Država, takođe igraju temeljnu ulogu u ovoj strateškoj projekciji na potkontinentu, U Tihom okeanu, njegovom južnom delu. Tako vidimo da Sjedinjene Države jačaju te saveze s vojskama tih zemalja, bez obzira na to št može do sukoba i nijansi, uglavnom zbog načina na koji sadašnji argentinski predsednik u određenoj meri podržava sukobe.
Sadašnji argentinski predsednik podržava sukobe sa praktično značajnim delom Latinske Amerike u tom ultra-liberalnom viđenju i sukobljava se sa skoro svim zemljama, uključujući i Čile, kritikujući čileanski sistem i uzimajući u obzir da čileanski predsednik sebe klasifikuje kao „levičarski“ usmerenu ličnost, iako za mene čileanski predsednik nije ništa drugo do zaslađeno „levo“ krilo koje brani interese Sjedinjenih Država. Čileanski predsednik je sabotirao znatan deo reformi koje je čileanski narod tražio i na kraju se sve završilo konsolidacijom celog projekta desnice, odbacivanjem predloga ustavne reforme i, kao prve opcije u budućnosti, projektovanjem povratka „desnog krila“ neposrednom upravljanju Čileom.
Tako, u izvesnom smislu, ova poseta američkog nosača aviona s njegovom malom pomoćnom flotom ne znači ništa drugo do „zabadanje zastave“ na tlu svoje „strateške zaštitnice“, koju predstavljaju Latinska Amerika i Karibi.
Važno je napomenuti da nabavke naoružanja, uglavnom onih polovnih F-16 koje je Argentina nabavila od SAD i koji za mnoge analitičare vojne nabavke i vojne tehnike nisu zaista napredni, pa čak ne podrazumevaju izjednačavanje vazdušne moći koju će Argentina imati u poređenju s onim što Čile već ima. U Čileu su počeli da se javljaju glasovi koji slute na mogućne pripreme Argentine za sukob, što ih je učinilo nervoznim s obzirom na to da između dve zemlje postoji mnoštvo pitanja koja bi mogla dovesti do sukoba. Mnogo je konfliktnih elemenata između dve zemlje i mimo situacije s tim Milejem, koji rađa sukobe sa svim latinoameričkim zemljama koje mu nisu po ukusu, pa i sa Čileom. Sa Čileom je to pre nekakav površan ideološki sukob, ali takav da u samoj stvari ne opredeljuje sukob veće dubine. Naravno, mogu biti važni teritorijalni sporovi koji postoje u ovoj oblasti Antarktika, u odnosima Argentine s Velikom Britanijom i Čileom u onim oblastima, koje još nisu opredeljene antarktičkim ugovorima koji određuju granicu. To je zamrznuto za budućnost, koju tek treba odrediti u srednjoročnoj perspektivi, ali činjenica da praktično demilitarizovana Argentina počinje ubrzanu obnovu svog ratnog vazduhoplovstva i mornarice izaziva oprez kod Čileanaca.
U svakom slučaju, mislim da je problem pre u „megafonskoj diplomatiji“ u ličnosti Mileja, koji, kao ultraliberal, smatrajući sebe izabranim da donese ultrakonzervativno i ultraliberalno razmišljanje u Latinsku Ameriku, pokušava da se čarka sa svojim čileanskim susedom.
