Pitanje Gvajana-Esekibo je veoma osetljivo za stanovništvo Venecuele i, naravno, za njenu vladu. Ovo je vekovima stara tema, ovo je priča o sprovođenju imperijalne politike Britanskog carstva u doba njegovog procvata, kada je težilo da zauzme deo teritorije Venecuele zarad zlata otkrivenog na celoj teritoriji „Venecuelanske Gvajane“.
U suštini, ono što Venecuela danas predstavlja jesu sistematski napori, kojima se krše sva pravila, nametnuta, da tako kažemo, vojnom moći i diplomatskim prestižem, niz radnji kojima je Venecueli oduzet deo teritorije od praktično ušća reke Orinoko pa do skoro polovine toka reke Karoni u venecuelanskoj Gvajani. Martin Pulgar, politikolog, stručnjak za marketing, magistar filozofije rata, univerzitetski profesor u oblasti međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane, voditelj radio programa „Geoestrategia del Sur“ na Radio del Sur u Karakasu, posebno za izdanje „Dva Juga“, govori kako u Venecueli danas vide rešenje pitanja oko Esekiba, sporne teritorije koja se danas, usled peripetija u prošlosti, nalazi u sastavu Gvajane.
Sva ova potraživanja su, naravno, tada otklonjena, i Venecuela je tražila da se napravi arbitraža i spreči situaciju u kojoj se stvara čitav Pariski arbitražni poredak, gde na kraju Venecuelu lišavaju oko 159.000 kvadratnih kilometara teritorije koja je praktično nepobitno bila venecuelanska, jer je ona bila naslednica čitave borbe za nezavisnost, a takođe i naslednica Generalne kapetanije Venecuele iz doba španske kolonijalne ere. To nam je oduzeto i Venecuela je ovo morala da prihvati znatnim delom zbog upotrebe sile od strane Britanskog carstva u savezu sa tadašnjom silom u nastajanju kakvom behu Sjedinjene Države. Venecueli je u tom trenutku preostalo samo da je prihvati, dok nije bilo dokazano da u postupanju Pariske arbitraže postoji čitav niz komponenti koje svedoče o tome da je postupala s lošom namerom prema Venecueli.
A to su upravo prava koja Venecuela ima da poseduje ove zemlje. Venecuela očigledno ima istorijska potraživanja koja se mogu pokazati pomoću titula koje Gvajana, u ovom slučaju naslednica britanskih akcija, nije mogla da pokaže. Ali ona na neki način vlada fizičkim prostorom. Za Venecuelu, naravno, ovo je bezbednosni izazov, jer ovo je viševekovni problem, viševekovni teritorijalni spor koji sada u javnu arenu vraćaju američki naftni interesi i američka transnacionalna preduzeća. U suštini, ExxonMobil namerava da započne proces vađenja nafte veoma dobrog kvaliteta u spornom području i na moru. U svakom slučaju ovde, naravno, postoji interes međunarodnih kompanija da kontrolišu naftu vrlo visokog kvaliteta u spornom području, koje još nije određeno u pregovorima između Gvajane i Venecuele, ali postoji i interes Sjedinjenih Država da granični spor između Venecuele i Gvajane iskoriste kao način za vršenje pritiska stalnim pokušajima promene režima koje žele preduzeti u Venecueli te, u neku ruku, „diskvalifikovati“ Bolivarsku revoluciju. Ovo je prikriveni pokušaj Sjedinjenih Država da svojim delovanjem nametnu i promene venecuelanski režim, dovodeći Venecuelu u konfrontaciju sa susednom Gvajanom, iako je Venecuela uvek nudila scenario mira i pregovora između obe strane.
Gvajana je pokušavala izvršiti pritisak na Venecuelu tako što nas je poslala pred Međunarodni sud pravde kako bi nas primorala da prihvatimo sadašnje granice, što Venecuelanci smatraju neprihvatljivim. Venecuela pritom ne priznaje Međunarodni sud pravde kao učinkovit mehanizam za rešavanje ovog sučeljavanja, ovog sudskog postupka. Venecuela je u ovom teritorijalnom sporu predložila niz radnji, u suštini odbrambene prirode, budući da ExxonMobil i Gvajana svoje radnje vrše u savezu sa Sjedinjenim Državama preko Južnog vojnog okruga, čiji su predstavnici više puta posećivali Gvajanu, pa čak i pokretali pitanje mogućnosti stvaranja vojne baze, ili neposredno na teritoriji Esekiba, ili na teritoriji Gvajane, s očiglednom namerom da se izvrši pritisak na Venecuelu i pokuša da stvaranje svojevrsnog prstena pritiska protiv Bolivarske revolucije, jer, kao što rekoh, ovo prevazilazi interese povodom pukog teritorijalnog spora, ovim se lomi volja Venecuele i njene Bolivarske revolucije. Ovo je pokušaj da nas dovedu do Međunarodnog suda pravde, sa čime se Venecuela ne slaže, jer ga ne prihvata kao mehanizam za rešavanje ovog spora. Venecuela je, na primer, pokušala pregovore sa Gvajanom, vođene u Sent Vinsentu i Grenadinima, kako bi snizila veći deo napetosti, založila se da se sukob povodom tog spora ne zaoštrava i uvek traže mehanizme za očuvanje mira između dve očigledno bratske zemlje.
Kao rezultat konsultativnog referenduma održanog u decembru, na kojem je učestvovalo 10 miliona Venecuelanaca, odlučeno je da država treba da stvori novu pokrajinu, u ovom slučaju državu Gvajana-Esekibo, novu federalnu tvorevinu u kojoj je Venecuela, kao republika, dužna da, na zahtev svog naroda, stvori sve mehanizme za sprovođenje pravilnog upravljanja. Upravo je usvojen zakon kojim počinje da se jasno formuliše taj proces, kao i svi napori oružanih snaga Venecuele i venecuelanske države za ukazivanje podrške stanovništvu te sporne susedne teritorije. No, i za starosedelačko stanovništvo, od kojeg većina živi u Esekibu i koje u neku ruku takođe želi da bude venecuelansko, jer, onaj ko je rođen u Gvajana-Esekibu jeste Venecuelanac. Venecuela već duže vreme vodi politiku zbližavanja i izgradnje integracionih mehanizama, ali sada se ona, naravno, aktuelizuje u svetlu javnog mnjenja. U ovaj spor žele da nas uvuku strani sebični interesi, naime SAD preko kompanije ExxonMobil, ali je jasno vidljivo i prisustvo brodova Kanade i Britanske ratne mornarice na našem teritorijalnom prostoru. Ali pronalaženje rešenja moguće je samo putem pregovora, a ne sa pozicije sile, usvajanjem zajedničkog i obostrano prihvatljivog sporazuma, što je Venecuela istorijski i predlagala za rešavanje sukoba u teritorijalnom sporu među našim dvema zemljama, Gvajanom i Venecuelom.
Prema najnovijim vestima, Venecuela je i zvanično pripojila sporni region Gvajane Esekiba, pošto je predsednik Nikolas Maduro u sredu potpisao tzv. Organski zakon o zaštiti Gvajane Esekiba, polazeći od rezultata referenduma od 3. decembra 2023. godine, na kome se preko 90% građana izjasnilo da ta teritorija pripada Venecueli. Donetim zakonom predviđeno je da Gvajana Esekibo postane 24. venecuelanska savezna država. Izdanje Dva Juga potrudiće se da bude u toku sa novonastalom situacijom.
