Аргентинска „левица” пратила је општи курс ибероамеричке и европске „левице”. Изгубила је право „антикапиталистичко пуњење“, не бори се за право на средства за производњу, чак није заинтересована ни за бољу расподелу богатства. Уместо тога, левица је прихватила захтеве гендерних мањина, еколошку агенду која мушкарце сматра узроком климатских промена и феминизам, испочетка радикални, а затим сулуди. Политиколог и новинар, директор „Азија ТВ“ Марсело Рамирез, посебно за издање „Два Југа” говори о перонизму као политичком чиниоцу у Аргентини и активним покушајима да се он разгради.
Дневни ред „левице” данас је, дакле, исти као онај који предлаже Вашингтон са Бајденом на челу, а који гурају ЕУ, форум у Давосу, финансијске корпорације и друге полуге глобалне моћи. Све ово лежи у основи формалног антикапиталистичког дискурса, али на делу нема никаквог утицаја на стварне догађаје. Увођење „небинарне“ националне личне карте, „инклузивни“ језик, вршење абортуса у земљи са малом густином насељености, феминизам који указује на политичко лезбејство и рзарање породице беху његова главна достигнућа последњих година. Ова агенда је наметнута на различите начине, пре свега великодушним донацијама кроз НВО, фондације и међународне организације које су издвојиле огромне своте новца за подршку и унапређивање ове политике. Подршка у виду стипендија и путовања у иностранство, углавном на универзитете у Сједињеним Државама, Великој Британији и Шпанији ради проучавања гендерних и еколошких питања, допринела је укорењивању те политике у наставнм особљу државних и приватних универзитета, чак и верских. Отуда су ову политичку линију наметнули образовном систему у целини, а затим је пројектовали на државни апарат трију сила. Ова политика је остваривана током неколико деценија, али је њен темпо убрзан после распада Совјетског Савеза, а нарочито последњих година, са посебним ослонцем на последњу владу Алберта Фернандеза.
Наведене противречности произилазе управо из овог поступка. У аргентинској политичкој стварности перонизам је кључни чинилац. Правац рођен са идејом блиском социјалној доктрини Католичке цркве, са визијом целовите заједнице, једнако удаљене између социјализма и капитализма, непријемчиве за материјализам, са духовним садржајем и спасавањем латиноамеричке културне прошлости. Исто тако, он је предлагао стварање алтернативе тадашњим преовлађујућим системима кроз савез између Аргентине, Бразила и Чилеа, а затим утицај на цео регион и земље Трећег света тог времена.
Укратко, ово је идеолошка основа перонизма, који је господарио аргентинском политиком од друге половине ХХ века. „Левица“, суочена са немогућношћу стварања одговарајуће политичке снаге, с обзиром на то да народни сектор и већину чине перонисти, изабрала је политику продора у перонизам. Постепено, његове идеје су почеле да се користе за стварање иначице „социјалистичког“ перонизма, завршеног сукобом 70-их, државним превратом и почетком назадовања Аргентине. Друга етапа наступила је с распадом Совјетског Савеза и доласком формалне „демократије“, која је подржавала либералну економску политику, али овог пута са примесама народног одобравања. Од тада, перонизам је подвргнут притиску двају либералних покрета: „десног“ Менема и његових протржишних и америчких идеја, и „левице“ као што је киршнеризам. Овај други, посебно после смрти Нестора Киршнера 2009. године, све више се окретао идејама буђења.
Перонизам се тако нашао у клопци између десничарских снага званих Републиканска партија САД (без Трампа) и пробуђених „левичарских“ снага Демократске партије. Од старе перонистичке идеологије мало шта је остало, младе бојовнике су издали „леви” киршнеристи, а „десница” се позиционирала у финансијској и економској сфери. Првобитне идеје су сведене на минимум због њиховог незнања, страшне идеолошке припреме и моћи новца да финансира сваки нови пројекат, одбацујући и прогонећи традиционалне. „Левица“ изван оквира перонизма представља тачну копију Запада, али то нема значаја. Њихов изборни ток износи око 3% гласова, а њихов утицај је минималан у сваком смислу. Своди се на небитне мобилизације, присуство на универзитетима и у области уметности, али са малим утицајем. Овог пута су имали историјску прилику, с обзиром на слом киршнеризма, али су настављали настојати на „политици буђења“, којој се становништво обично опире.
Долазак Милеја се објашњава овом сликом: перонизам, исцрпљен непопуларном политиком, туђом његовој историјској идеологији, и финансијском влашћу, уграђеном у све политичке партије које доносе одлуке. Нема организованих политичких снага које би понудиле нешто другачије и које би подржало бар 80 одсто бирачког тела. Једноставније речено, западне силе су преузеле контролу над аргентинским политичким партијама изнутра и наметнуле им своју политику. Противуречности у политичким снагама настају као последица недовољног доласка становништва и чињенице да многи бојовници почињу да схватају шта се дешава. Ипак, урачуна ли се то да њихова радна места зависе од политичких и државних структура и да се они који саопштавају шта се дешава изолују и прогоне, они се не усуђују да изађу из система и створе нешто ново. Верују да ће после извесног времена успети да се изборе са овом ситуацијом. На пример, описујући „талас буђења“, политички активисти су тврдили да треба да оставе по страни своје жалбе, пригрле квир феминизам и сачекају јер је „то само мода“. Стварност је била другачија, и они су сада остали утучени и збуњени јер су се ти алтернативци нашли на власти захваљујући њиховом финансирању и врбовању најаморалнијих особа у своје редове, спремних на све зарад личне користи.
Према томе, противречности су у сржи политичких структура, а на нивоу реализације чињеница то више нису противречности, већ демонтажа претходног система. Индустријске, социјалне и културне политике историјског перонизма, политике које су деценијама опстајале у држави, сада демонтирају политичари који себе називају перонистима, али то у стварности нису. Истрошеност која ово изазива усмеравана је од оних који осуђују ове политике, али оно што они једноставно раде је то што скривају промене унутар перонизма, користе симболику перонизма и штошта друго да би заправо ишли у другом правцу, настојећи да убрзају разградњу тог истог перонизма.
