Већ је општепознато да је Аргентина чудновата земља. Упркос очигледној политичкој патњи укорењеној у вечитој економској кризи, она задржава незамисливу „меку моћ“. Снажну, али неискоришћену, насталу више случајношћу и природним талентом Аргентинаца него било каквом сложеном стратегијом планирања. Марсело Рамирез, геополитичар и директор „Азије ТВ“, посебно за Два Југа говори о неискоришћеном аргентинском потенцијалу, лицемерју Милеја и „левици“ која је престала да буде „левицом“.
Свиђао вам се папин стил или не, он је први Американац и Аргентинац, и то није мала ствар, дајући региону и земљи невиђену препознатљивост. Аргентина је прошле године по трећи пут освојила Светско првенство у фудбалу, што није мало достигнуће, што се огледа у необичној подршци Западу тако чудних и далеких земаља као што је, на пример, Бангладеш. Аргентина је за многе представљала конкретан отпор „првом свету” на челу са космополитском Француском.
Штавише, широке расправе у мрежама показале су да Аргентинци покушавају да објасне неупућеним Американцима са глобализованим начином размишљања да у њиховом фудбалском тиму нема црнаца једноставно зато што у земљи скоро да нема црнаца рођених у Аргентини који умеју добро играти фудбал, а не због уображеног расизма, врло типичног за њихове англосаксонске претке.
Гардел, Марадона, Меси, танго, Малвини, Че Гевара, Перон – многи аргентински симболи, за добро или лоше, стекли су глобални значај. Аргентина је сама по себи аномалија, која ставља под сумњу светске силе, али неспособна да обузда своју вечиту инфлацију. Културна моћ јој даје пројекцију „меке моћи“ коју не може искористити унутар земље како би постала развијеном земљом.
Аргентина има потенцијал да утиче на Запад, али то не разумеју Аргентинци, чија средња класа брка националне интересе с иностраним и увек изнова допушта грешке у свом политичком деловању. Ипак, ова јужноамеричка држава, због свог географског положаја најудаљенија од центара светске моћи, поново је показала знаке своје уображене моћи, с обзиром на њену садашњу противречну стварност. Кад нико то није слутио, након што су њена привреда, индустрија и сама суштина независне и суверене државе уништене, проширила је свој утицај и на другу страну Атлантика.
Буенос Ајрес је деценијама био ибероамеричка престоница „политике буђења“ коју су САД водиле према региону, користећи Шпанију као платформу. Политичке класе су образоване са докторатима и магистратурама у САД, Великој Британији и Шпанији, враћајући идеје таквог типа, да су разбиле друштвено ткиво земље и успеле пројектовати их на читав регион. Упркос асиметрији између њих, пошто је Шпанија четврта по величини економија у ЕУ, уступајући само Немачкој, Француској и Италији међу 27 земаља трговинског блока, Аргентина је успела остварити растући и неочекивани утицај. Владавина бившег аргентинског председника Алберта Фернандеза постала је полазном тачком, која ће касније бити допуњена уласком Хавијера Милеја у шпанску унутрашњу политику.
Ескалација због Милејевог присуства на догађају Vox, који је окупио неколико присталица еклектичне „нове деснице“, довео је обе земље на ивицу дипломатског раскида. Педро Санчез је пронашао спољног непријатеља који ће заокупити умове Шпанаца, на пример – Аргентину, чија је привреда парализована до нивоа сличног оном с почетка пандемије. Тада је Алберто Фернандез направио готово потпуну блокаду производње, праћену економским колапсом.
Укратко, то је бесмислена борба пред Милејем, који тежи да се претвори у својеврсни либертаријански мит међународних размера. Његов вртоглави успон побудио га је да Трампу дели савете о томе каква би требало да буде његова економска политика. Милеј, као и многи његови поклоници, не зна да је Трамп ватрени антикомуниста. Трампова политика је потпуно супротна политици аргентинских либертаријанаца.
У овом тренутку се морамо запитати шта, у крајњој линији, представља Хавијер Милеј који заиста потреса шпанску политику и одатле прети да увуче кризу у саму ЕУ, где је Жозеп Борел већ поменуо да је то „напад на Европу“. Читаоцу изостављамо детаље засноване на изјавама обе владе, очито саствљене од ликова с великим уделом дилетантизма, барем у међународним односима, и прекомерног ега.
Милеј са својим ставом ствара сукоб међу двема од три највеће и најутицајније земље шпанског говорног подручја. Незадовољство се међу Шпанцима и Аргентинцима преплиће с унутрашњом политиком и споровима. Борба између либерала (макриста и данашњих либертаријанаца) и социјалдемократа (кирхнериста, бивших перониста, напредњака) у Аргентини налази сличности у њиховим шпанским колегама.
Милеј је друштвени феномен, јер говори оно што политика не каже, већ оно што сви ми мислимо. Међутим, оно своје деловање дели на два дела. Шпанцима и странцима уопште говори оно што желе да чују, као што су оштре и често увредљиве критике кумовству корумпираних званичника или политичког клијентелизма прерушеног у социјалну помоћ, који он назива „кастом“. Он користи основне и за разумевање једноставне шеме, које пале, посебно код оних попут неупућених Шпанаца, о свакодневном животу, Аргентини, детаљима њеног управљања и историји напретка. Његово чувено и знаковито „Живела слобода, ђаво је однео!“ – заправо не опредељује ништа, али звучи епски и далеко више мотивише од „да, можемо“ које је увезао Макри. То распламсава жар и чини да се осећамо као да водимо неку врсту крсташког похода против комунизма, који је повезан са свим лошим.
Идеја слободе се учврстила као позитиван концепт у свести свих грађана Запада, били они лево, десно или у центру. Неважно, сви они себе повезују са слободом као нечим успешним, пожељним, трансценденталним, али без одређивања о чему заправо говоре. Стога им није чудно што је Милејева влада дубоко ауторитарна, настоји да влада декретима, финансијски гуши и вређа своје конкуренте, како домаће тако и међународне. Тако, после претходне операције, диже брану између присталица и противника. У овом моделу нису потребни никакви аргументи ни дебате, све се доживљава као говор мржње, па се тако непријатељ лишава људског лика и, следствено, може бити „поништен“.
Милеј је показао да иста логика која је покретала пробуђену левицу такође ради и за либертаријанце. У сваком случају, присталице алтернативне деснице су оповргле старе догме феминизма и вокизма уопште, изашле на глас и коначно постале кључне фигуре у успону Доналда Трампа. Накнадна веза између апсурда пробуђеног дискурса између осталих области економије догодила се природно. На Западу је уобичајено да се каже да неко може да престане да буде мушкарац да би постао жена и да је неназивање новом заменицом део говора мржње, које може бити кажњено чак и затвором. Из овога следи да се та ауторитарна недоследност простире и на друга питања. Тиме је алтернативна десница добила простор о којем традиционална политика није расправљала. Почео је феномен Болсонара, Мелонија, Орбана, Фића, Букелеа и других, укључујући и Милеја. Сви они деле политичку некоректност коју „пробуђени“ људи осуђују, али ту се сличности завршавају. Њихови пројекти су различити, њихови савези супротстављени, па их на крају уједињује само то што су настројени против буђења и они који концентришу друштвени гнев против класичне политике. Док председник Аргентине сматра да је за све недаће крива држава, други сматрају да је држава главна ствар. Промена традиционалне политике, била она „лева” или „десна”, код власти је само у већој мери једнака за обичне грађане. Економски и социјални планови су исти, па се стога очекивања рађају од тих политичких играча.
Милеј, упркос својим тврдњама, има све своје мане: 15 година је радио за утицајног бизнисмена који је живео од послова са државом и постављао чланове породице и политичке пријатеље на положаје за које нису били стручни. Умањио је, мада је то већ изгледало немогуће, политички и институционални квалитет Аргентине, и недавни дипломатски инцидент са Шпанијом само је још један бисер у огрлици грешака његове спољне политике. Премда је тачно да је шпански министар изазвао кризу наговештавајући да се Милеј налазио под дејством наркотика, реакција аргентинске владе и потоњи одговор Шпаније подударају се у демонстрацији неспособности њених лидера и политичке класе у целини.
И опет су то урадили творци друштвеног инжењеринга, који су нас на Западу, у центру и на периферији, увукли у напотпунији пад. Подела на комунисте и капиталисте, превазиђена распадом Совјетског Савеза, препорођена као други бренд, који дели свет на пробуђене „левичаре“ и либерале, сада либертаријанце, у оквиру истог економског и социјалног програма, који се разликују само у танчинама, усмерене на стварање илузије учешћа у демократији, која у себе укључује различите токове мишљења.
Ситуација постаје неодржива пред спором заснованим на намерној збрци и помало на узвишеном незнању „десних“, који не схватају да „левица“ више није „левица“, који не теже револуцијама или укидању приватног власништва над средствима за производњу и задовољавају се тиме да једва издржавају заблуде пола и животне средине.
Левица се, са своје стране, бори против уображеног фашизма, који не представља ништа друго до програме друштвене контроле преко псеудонациста и псеудофашиста програмираних од стране историјских либерала. Из неког разлога, обоје подржавају велике корпорације с енглеског говорног подручја, нарочито финансијске попут Блек Рока. Онда праве представу у којој нема ничег стварног, где се претварају да се боре, реагујући по једном те истом обрасцу.
Милејево незнање о свим кључним питањима као што су абортус, брак, животна средина итд. у његовом „мегаправном“пакету показује лажност његових ставова. Милеј затим скрива своје неуспехе, подстичући унутрашње и спољашње сукобе. Шпанија спада у последњу категорију. Овај лажни спор служи како шпанским вокистима, тако и аргентинским либертаријанцима. Тежња ка псеудонационалистичком и идеолошком сукобу крије стварне проблеме њихових земаља.
Укратко речено, политички системи Аргентине и Шпаније су на истој таласној дужини и имају мноштво спојених судова. Долазак Алберта Фернандеза у Шпанију и Милејево присуство најбољи су доказ да у Мадриду делују „пипци” истог система као и у Буенос Ајресу.