Argentinski predsednik Havijer Milej postavlja ultimatum „naftonosnim“ provincijama, 40 odsto stanovništva zemlje ima problema sa normalnom ishranom, a država je ukinula subvencije za životno važne lekove obolelima od raka.
Marselo Kenig, bivši član argentinskog parlamenta, profesor na Nacionalnom univerzitetu u Buenos Ajresu i direktor Fakulteta društvenih nauka Nacionalnog univerziteta Mar del Plata de Majo, posebno za izdanje „Dva Juga” objašnjava žalosne prilike u argentinskoj privredi.
Sukob predsednika Mileja sa provincijama koje proizvode naftu je zapravo budžetske prirode i nije povezan sa pitanjem nafte. U suštini, isti sukob koji je Milej imao sa ostalim provincijama, budući da je on ukinuo svaku ciljanu pomoć provincijama od države, a u mnogim slučajevima one zavise baš od tih budžetskih izdvajanja. Pored toga, smanjenje dolazi zato što je u državi još uvek na snazi budžet za 2023. godinu, pošto novi budžet za tekuću godinu još nije usvojen, što znači da su pokrajine krajnje ograničene sa sredstvima. Sukob je nastao sa nekim provincijama koje proizvode naftu, između ostalih i sa Čubutom, čiji guverner je zapretio da neće snabdevati naftom Buenos Ajres, gde se nafta prerađuje i gde se nalaze ne samo rafinerije nafte, nego je slučajno i najveća potrošnja goriva u Argentini. Ali to je bila više pretnja nego pravi postupak. Ako je do ekologije, onda ovo nije „budžetski sukob“, ali on nema ničeg zajedničkog s eksploatacijom prirodnih bogatstava. Između guvernera naftnih provincija i naftnih kompanija postoji gotovo savršen sklad, tako da nema pitanja o tome kako ove kompanije razvijaju pitanje proizvodnje nafte, čak i ako se u mnogim slučajevima dotiču ekoloških pitanja. U stvari, naftne kompanije su, po pravilu, multinacionalne (premda ima i nacionalnih, poput one u vlasništvu argentinskog preduzimača Buheronija, koji je u izjavi jasno podržao guvernera), i ničim ne ograničene.
Govoreći o glavnim razlozima ekonomske krize u Argentini, koja ima privredu složenu za razumevanje, koja proizvodi hranu za više od 400 miliona ljudi a u kojoj, zbog unutrašnjeg povećanja cena, više od 40% ljudi koji ovde žive bukvalno gladuju. Delimično je to povezano s inflatornim procesom koji je započet poslednjih godina, između ostalog i od peronističke vlade Alberta Fernandeza, ali i zbog mera liberalizacije preduzetim od predsednika Mileja, koje su inflatorni proces trostruko pojačale. I sve to uz smanjenje plata ili nesposobnost za podizanje plata, koje gube oko 30% svoje stvarne vrednosti kada se kupuju stvari poput životnih namirnica. Dakle, sve mere koje država preduzima ne samo što ne pomažu u ublažavanju krize, već je, naprotiv, i jačaju. Sada ne samo da imamo ogroman broj stanovnika (po nekim procenama, četrdesetak i više procenata) ispod granice siromaštva, koje raste geometrijskom progresijom, zajedno sa rastućim brojem nezaposlenih – cela proizvodna traka Argentine, ceo argentinski industrijski kompleks, radi sa 10 ili 20% svojih proizvodnih kapaciteta. I to će takođe, bez sumnje, uticati na smanjenje BDP-a, kao i na smanjenje zaposlenosti i smanjenje potražnje, zato što smanjenje plata, ograničavanje doznaka pokrajinama rađa, to smanjenje potražnje, rađa tešku recesiju, pri kojoj sadašnja vlada, dogmatski ultra-liberalna, smatra da je jedini uzrok inflacije – emisija novca. Ona ne emituje valutu, već naprotiv, pravi apsolutnu restrikciju i surovu „ekonomsku koncentraciju“, ali to ne usporava inflaciju. Ona nastavlja sve više da raste, zavijajući se u spiralu, koju ova vlast teško da će moći zaustaviti.
Povoljan činilac je to što u Argentini u pozadini krize nema problema s lekovitim sredstvima. Argentina ima moćnu farmaceutsku industriju, jednu od najvećih u Latinskoj Americi, i praktično se ništa od lekova ne uvozi, sve se, po pravilu, proizvodi ovde. Ono što se dešava u Argentini je da je pristup stanovništva tim lekovima u opadanju, odnosno, liberalizacija cena lekova ih čini prekomerno skupim za mnoge od onih kojima su potrebni.
A ovome treba dodati da je ono što je država uradila u procesu oštrih korekcija, razumevajući da je budžetski manjak bio glavni uzrok ekonomske krize u Argentini (što je sa stanovišta Milejevog „liberalnog dogmatizma” maltene centralno pitanje), dovelo do smanjenja državnih rashoda za subvencionisanje ljudi koji su, na primer, bolovali od raka, za kupovinu ontologijskih lekova. Ti ljudi, kojima je država prestala pomagati u kupovini lekova – prestali su da ih uzimaju, a nekoliki od njih, u konkretnim i dokumentovano potvrđenim slučajevima (u najmanju ruku, meni su dva poznata) na kraju su umrli.
Prema nekim procenama, broj lekova na recept, čije uzimanje je pacijentima trenutno uskraćeno usled nedostupnosti zbog rasta cena, iznosi skoro 50%.
