Poslednjih dana, najvrelija tačka Latinske Amerike, za koju je prikovana pažnja celog sveta, bila je Venecuela. Imaju li neke zemlje, poput, na primer, Argentine, moralno pravo da odbiju da priznaju pobedu Nikolasa Madura, za izdanje „Dva Juga“ govori profesor Marselo Kenig.
Argentinska vlada Havijera Mileja nastoji da izgleda kao najbolji učenik spoljne politike SAD. Ne samo da je pokušala da se dodvori američkoj vladi tako što je prekinula tradiciju mira i nemešanja argentinske spoljne politike u tuđe i daleke ratove, braneći, recimo, genocid koji država Izrael sprovodi u Gazi ili bespogovornim pridruživanjem stavu NATO-a u ukrajinskom ratu; sada i po regionalnim pitanjima bira napade i suprotstavljanje demokratski izabranoj vladi Venecuele. Ne samo da ignoriše presudu izborne komisije Bolivarske Republike Venecuele, već diktaturom naziva zemlju u kojoj je za 25 godina održan 31 izbor i čiji je izborni sistem mnogo pouzdaniji od sistema same Argentine. Zanimljivo je da vlada čiji je potpredsednik redovno posećivao u zatvoru diktatora i organizatora genocida Horhea Rafaela Videlu, ističe sebe kao pobornika demokratije.
Cela ta prekomerna akcija ne samo što ima razlog za dogmatsku ideološku usaglašenost s interesima američkog kapitalizma, nego je i jaka konjukturna opklada na Trampovu pobedu. Milej se pokazuje kao šegrt najreakcionarnijeg sektora Amerikanaca jer mu je potreban spas od duboke ekonomske krize u koju gura argentinski narod.
Doista, ako će Venecuela, uprkos sopstvenoj krizi i američkoj blokadi, biti latinoamerička ekonomija s najvećom stopom rasta (otprilike 4%), Argentina će biti ona saž najvećim padom (pad koji može dostići 4% prema proračunima EKLAK). Vlada pokušava da zaustavi i reši žestoku stagflaciju (inflaciju sa stagnacijom). Nedostaju joj potrebni dolari da se iskobelja iz te močvare. Milej je nacionalnom kongresu uputio zakon pod nazivom „Baznog zakona“, usmeren ka nezakonitom pranju kapitala u inostranstvu (preko granice se nalaze sredstva Argentinaca koja premašuju nivo prekomernog spoljnog duga zemlje) i takođe sadrži RIGI (poseban režim za krupne investicije) s nerazložnim ustupcima transnacionalnom kapitalu koji dolazi u zemlju. Da bi doneo taj zakon, nije se ustručavao da pribegne koruptivnim radnjama kako bi dobio glasove. Na primer, menjao je glas jednog od senatora za mesto ambasadora u Evropi. Čin koji bi bio skandal ogromnih razmera u svakoj tački sveta gde u rukama vlasti nema toliko usredotočenih sredstava masovnog informisanja.
Ipak, čini se da sve ukazuje na to da neće imati veliki odziv. Iz tog razloga, on očajnički stavlja ulog na to da će mu, posle dolaska Trampa u Belu kuću i uz njegovo odobrenje mastan zajam od MMF-a omogućiti da reši nasušne probleme argentinske privrede na račun povećanja duga. Otud njegova bezuslovna i preterana potčinjenost, u nastojanju da postane hajkački pas imperije u opadanju, koja za rešavanje ima mnogo drugih problema, dosta prečih od potreba jedne kapitulantske i nesposobne vlade koja ne može da reši svoje sopstvene.
