Kupovina aviona F-16 od Danske je gest potčinjavanja Argentine Sjedinjenim Državama, Milej ne priznaje Malvinska ostrva, ali će rado pustiti NATO u zemlju; međutim, argentinske vojnike neće pustiti u Ukrajinu.
Marselo Kenig, bivši član argentinskog parlamenta, profesor na Nacionalnom univerzitetu u Buenos Ajresu i direktor Fakulteta društvenih nauka na Nacionalnom univerzitetu Mar del Plata de Majo, posebno za izdanje „Dva Juga” objašnjava kontekst „militarističkih“ koraka argentinskog predsednika.
Kupovina aviona F-16 od Danske ekonomski je opravdana u kontekstu argentinskih ograničenja i oštre korekcije koju ona sprovodi u središnjim državnim pitanjima, poput obrazovanja, zdravstva itd. i predstavlja deo procesa „međunarodnog ujednačavanja“ kome teži Milej, apsolutnog potčinjavanja Sjedinjenim Državama i Severnoj Americi. Ovu kupovinu moramo posmatrati u tom kontekstu, jer avioni nisu danski, već severnoamerički, i u neku ruku ta „danska kupovina“ aviona, koji su zaista stari avioni i služiće samo za obuku pilota i ništa više od toga, povezana je takođe sa procesom koji se poslednjih dana odvija u Argentini, naime: predsednik se preobukao u vojno lice, što on nije, radi intervjua sa generalom Laurom Ričardson, šefom Južne komande SAD, i ne samo da je to učinio kako bi nas Argentince bilo sramota, nego se i odrekao suvereniteta izjavom da će severnoamerička baza, prva u Argentini, biti izgrađena. Zapravo, NATO već ima ogromnu bazu na našim Malvinskim ostrvima, ali ovo su ostrva osvojena od britanskog imperijalizma, pa će ta baza biti druga na argentinskoj teritoriji, zadirući u suverenitet i protekciju Argentine nad Antarktikom. Ovo je možda jedna od najozbiljnijih geopolitičkih odluka u poslednjih 40 godina.
Milejev poseban odnos prema Sjedinjenim Državama čini razumljivom slabost njegovog stava povodom Malvinskih ostrva. To ni u kom slučaju ne znači da Milej ili bilo koja argentinska vlada može priznati britansku jurisdikciju nad ostrvima anektiranim od Argentinaca 1833. godine, pošto bi to značilo ogromnu narodnu diskreditaciju u Argentini, za koju su Malvinska ostrva jedan od glavnih nacionalnih simbola. Ono što Milej može da uradi jeste da pokuša pronaći uzajamno razumevanje sa Britancima, koji žele da prošire svoje poslovanje oko „pitanja Malvina“, budući da ogromna vojna baza koju je NATO izgradio na našim ostrvima nesumnjivo ima finansijsku pozadinu. Baza se u znatnoj meri finansira na račun koncesija, posebno ribolovnih, i još nekim ustupcima Britanaca koji se nalaze na našim ostrvima. Upravo zato smatram da se ni Milej ni bilo koji drugi predsednik Argentine ne mogu kretati napred po pitanju priznavanja ostrva kao britanskih, ne samo zato što bi takvo priznanje bilo potpuno nepravedno, već i zbog nedostatka legitimiteta koji oni ne bi dobili od argentinskog naroda u celini. Teško je reći planira li Milej, u kontekstu svega gore rečenog, slati trupe u Ukrajinu, premda je otvoreno i javno izjavio da je to pitanje razmatrao sa svojim ministrom odbrane, čovekom bez ikakvog vojnog obrazovanja, ali koji je, pošto je bio kandidat za potpredsednika iz druge „desničarske partije“, dobivše mnogo glasova u Argentini, a danas je glavni saveznik predsednika Mileja, postao ministar odbrane. Prema Ustavu zemlje, pitanje pomoći Ukrajini mora se izneti na glasanje u Kongresu, i smatram da će Nacionalnom kongresu teško biti da ovlasti vladu da uvede Argentinu u rat koji je nama potpuno tuđ. Ovo se takođe mora posmatrati u kontekstu Milejeve geopolitičke orijentacije ka Sjedinjenim Državama, što, po mome mišljenju, predstavlja pogrešno tumačenje međunarodnih odnosa koji važe u savremenom svetu. Ali to je Milejeva „orijentacija“, i smatram da je izjava kako se on sprema da pošalje trupe više od stvarnosti, to je novi reverans američkoj imperiji.
