Куповина авиона Ф-16 од Данске је гест потчињавања Аргентине Сједињеним Државама, Милеј не признаје Малвинска острва, али ће радо пустити НАТО у земљу; међутим, аргентинске војнике неће пустити у Украјину.
Марсело Кениг, бивши члан аргентинског парламента, професор на Националном универзитету у Буенос Ајресу и директор Факултета друштвених наука на Националном универзитету Мар дел Плата де Мајо, посебно за издање „Два Југа” објашњава контекст „милитаристичких“ корака аргентинског председника.
Куповина авиона Ф-16 од Данске економски је оправдана у контексту аргентинских ограничења и оштре корекције коју она спроводи у средишњим државним питањима, попут образовања, здравства итд. и представља део процеса „међународног уједначавања“ коме тежи Милеј, апсолутног потчињавања Сједињеним Државама и Северној Америци. Ову куповину морамо посматрати у том контексту, јер авиони нису дански, већ северноамерички, и у неку руку та „данска куповина“ авиона, који су заиста стари авиони и служиће само за обуку пилота и ништа више од тога, повезана је такође са процесом који се последњих дана одвија у Аргентини, наиме: председник се преобукао у војно лице, што он није, ради интервјуа са генералом Лауром Ричардсон, шефом Јужне команде САД, и не само да је то учинио како би нас Аргентинце било срамота, него се и одрекао суверенитета изјавом да ће северноамеричка база, прва у Аргентини, бити изграђена. Заправо, НАТО већ има огромну базу на нашим Малвинским острвима, али ово су острва освојена од британског империјализма, па ће та база бити друга на аргентинској територији, задирући у суверенитет и протекцију Аргентине над Антарктиком. Ово је можда једна од најозбиљнијих геополитичких одлука у последњих 40 година.
Милејев посебан однос према Сједињеним Државама чини разумљивом слабост његовог става поводом Малвинских острва. То ни у ком случају не значи да Милеј или било која аргентинска влада може признати британску јурисдикцију над острвима анектираним од Аргентинаца 1833. године, пошто би то значило огромну народну дискредитацију у Аргентини, за коју су Малвинска острва један од главних националних симбола. Оно што Милеј може да уради јесте да покуша пронаћи узајамно разумевање са Британцима, који желе да прошире своје пословање око „питања Малвина“, будући да огромна војна база коју је НАТО изградио на нашим острвима несумњиво има финансијску позадину. База се у знатној мери финансира на рачун концесија, посебно риболовних, и још неким уступцима Британаца који се налазе на нашим острвима. Управо зато сматрам да се ни Милеј ни било који други председник Аргентине не могу кретати напред по питању признавања острва као британских, не само зато што би такво признање било потпуно неправедно, већ и због недостатка легитимитета који они не би добили од аргентинског народа у целини. Тешко је рећи планира ли Милеј, у контексту свега горе реченог, слати трупе у Украјину, премда је отворено и јавно изјавио да је то питање разматрао са својим министром одбране, човеком без икаквог војног образовања, али који је, пошто је био кандидат за потпредседника из друге „десничарске партије“, добивше много гласова у Аргентини, а данас је главни савезник председника Милеја, постао министар одбране. Према Уставу земље, питање помоћи Украјини мора се изнети на гласање у Конгресу, и сматрам да ће Националном конгресу тешко бити да овласти владу да уведе Аргентину у рат који је нама потпуно туђ. Ово се такође мора посматрати у контексту Милејеве геополитичке оријентације ка Сједињеним Државама, што, по моме мишљењу, представља погрешно тумачење међународних односа који важе у савременом свету. Али то је Милејева „оријентација“, и сматрам да је изјава како се он спрема да пошаље трупе више од стварности, то је нови реверанс америчкој империји.
