Havijer Milej – čovek koji je svojim dolaskom na mesto predsednika Argentine pokrenuo brojne kontroverze i buru u javnom mnjenju i dalje je nepoznanica velikom broju politikologa širom sveta. Naročito mnoge zbunjuje njegova – po svemu sudeći značajna – veza sa društvima bliskim cionizmu, što povećava radoznalost svetske javnosti za dešavanja u Argentini. Redakcija „Dva Juga“ je u potrazi za pravim odgovorom došla do Marcela Ramireza, jednog od najuglednijih argentinskih istraživača na polju geopolitike, novinara i direktora “Asia Tv”.
Pogledajmo prvo malo istorijsku pozadinu problema. U Argentini, posebno u Buenos Ajresu, živi najveća i najvažnija zajednica ljudi jevrejskog porekla na svetu.
Njihov položaj u ekonomskoj i političkoj oblasti je vanredno prezastupljen na osnovu njihovog broja, uzimajući u obzir udeo koji zauzimaju u društvu u celini. Isto tako, njihov uticaj je ključan za razumevanje argentinskih odluka.
Od napada na ambasadu (1992) i AMIA (Argentinsko izraelsko udruženje Mutual Israelita Argentina, 1994), argentinska politika se sve više okretala Izraelu. Približno 3,5 miliona potomaka Arapa živi u zemlji, uglavnom Sirijaca i Libanaca, koji su živeli u slozi s Jevrejima. Nakon ovih napada između njih je počeo da se stvara jaz, praćen medijskim i sudskim progonima pripadnika muslimanske zajednice.
Važno je imati u vidu da su se oba napada dogodila u veoma zbunjujućim okolnostima; ozbiljna i objektivna istraga nikada nije sprovedena. Za odgovornost koja se pripisuje Iranu nedostaju dokazi, i ona je zasnovana na izveštajima CIA-e i MOSAD-a, s veoma izraženom pristrasnošću u skladu s geopolitičkim interesima.
Od tog trenutka u argentinskom društvu je uspostavljena znatno stroža i prisutnija cenzura, koja se mešala u unutrašnju politiku, kao što se možemo setiti u vezi sa smrću tužioca koji je istraživao napad na Nisman. Njegova smrt je postala državna stvar, a političke ličnosti poput bivše predsednice Kirhner optužene su za zataškavanje. Posledice čitave ove situacije dovele su do usvajanja sve oštrije politike zbližavanja s Izraelom, prekida diplomatskih odnosa sa Iranom, degradiranja na nivo otpravnika poslova i još mnogo toga.
Tu je pride i slučaj generala Roberta Bendinija, načelnika Generalštaba argentinske vojske, koji je zbog odbrane teritorijalnog rasporeda vojske u Patagoniji optužen da je antisemita i onda po pritužbama DAIA (Delegacija argentinskih izraelskih udruženja) bio podvrgnut i sudskim progonima, koje je pravosuđe naposletku odbacilo,, ali ga je sve ovo na kraju koštalo karijere.
Bendini je tvrdio da bi brojne grupe izraelskih bekpekera koje su došle da prošetaju argentinskom (i čileanskom) Patagonijom sa topografskom opremom, u vojnim formacijama, morale biti ispitane. Ovi mladići, vojničkog izgleda, unutrašnjost Patagonije su obišli navodno istražujući resurse i teren.
Bendini je govorio da je potrebno istražiti šta oni tamo rade. To su zahtevali brojni ljudi koji su dolazili u kontakt sa ovim grupama. Jedino objašnjenje Izraelaca bilo je da su posle služenja vojnog roka voleli da odmore godinu dana i odu na mesta poput Patagonije, te da je ona postala glavno turističko odredište za mlade koji su odslužili vojni rok.
Na ovom mestu moramo se setiti da je osnivač cionizma, Teodor Hercl, krajem 19. veka istakao pogodnost osnivanja „Jevrejske države u Argentini“, zemlji sa ogromnom površinom, malom populacijom i umerenom klimom. „Predlog Teodora Hercla – osnivača modernog političkog cionizma – proizašao je iz hitnosti traženja utočišta krajem 1800-ih za Jevreje proganjane u pogromima u Rusiji i rastućeg antisemitskog pokreta u Evropi“, obrazložio je iz Izraela za „LA NACIÓN” Josi Goldštejn Melton centra na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
Izbor između argentinske Patagonije i Palestine na kraju je pao na mesto gde je konačno osnovana Država Izrael. Aktuelne okolnosti izrazitog interesovanja Izraela za Argentinu, njen politički, ekonomski i kulturni uticaj, posete pomenutih grupa koje proučavaju teren, progon onih koji to osuđuju i traže da se ispita šta se dešava i aktuelna kriza na Srednjem Istoku, stavlja u pripravnost mnoge Argentince.
Mogućnost eskalacije sukoba i Izraela da pribegne Samsonovoj doktrini – na koju je ukazao profesor sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu Martin Van Klivlend – mogla bi da navede Izraelce da traže novu domovinu. A cionizam je više od jednog veka uperio pogled u Argentinu.
Ove stvari, između ostalih poznatijih stvari, navode nas da veoma ozbiljno razmotrimo ulogu cionizma i njegovog uticaja i interesa u zemlji.
Milej je jedna kompleksna ličnost. Sa nasiljem u porodici i lošim odnosom sa roditeljima, razvio je stidljivu i nedruštvenu ličnost. Javnosti je poznato njegovo detinjstvo i adolescencija. Uvek je imao tu karakteristiku stidljivosti u kombinaciji sa nasilnim reakcijama, zbog čega je bio marginalizovan i imao poteškoća u vezi sa devojkama.
Njegov život se kasnije fokusirao na proučavanje ekonomije i razvio je interesovanje za ekstremne stavove kao što je anarhokapitalizam.
Uspeo je da radi za jednog od najmoćnijih i najuticajnijih ljudi u zemlji, Eduarda Eurnekijana, za koga je radio 15 godina i to mu je dalo priliku da u nacionalnim medijima bude poznat kao eksplozivni panelista, atraktivan za TV.
Međutim, njegov uspeh ga je doveo u duboku depresiju.
Prijatelj ekonomista Julijan Goldštajn rekao je da se Milej nalazi u krizi zbog optužbi koje je dobio na društvenim mrežama, gde je zbog svoje kontroverzne i agresivne ličnosti dobio mnogo uvreda i optužbi da je nacista.
U tom kontekstu, duboke depresije, Goldštajn ga je odveo da razgovara sa sefardskim rabinom Šimonom Aksel Vahnišom (Shimon Axel Wahnish).
Rabin, kabalista, rekao mu je da će voditi oslobodilački pokret u Argentini. To je Mileja pokrenulo, potreslo ga i nateralo ga da postigne duhovni spokoj koji mu je nedostajao.
Milej je već bio povezan sa mističnim okruženjem, njegova sestra je čitala tarot i bila je zainteresovana za ezoterične prakse. Rabinove reči su uzete kao istina koju je Bog otkrio njemu, koji je već bio pod uticajem mistične misli.
Podsetimo se da je Milej klonirao svoje pse i da je angažovao medijume da razgovaraju sa Konanom, njegovim engleskim mastifom koji je umro godinama pre toga. Ovo je duhovni aspekt.
Havijer Milej je nakon kontakta sa rabinom odlučio da započne političku karijeru. Uspeo je da bude izabran za poslanika i počeo da govori o sebi kao o budućem predsedniku. Ideja je delovala apsurdno s obzirom na to da je bio poznat u medijima, ipak, njegov imidž nije bio dobar.
Međutim, njegov mistični duh, ojačan rabinom, koji ga je isticao kao oslobodioca Argentine, dao mu je neophodno ubeđenje da se lansira.
Milej dakle odgovara ličnosti koja može da se upusti u ovu avanturu, da bude Božiji izaslanik, što mu daje sigurnost da radi šta god hoće, pošto je njegova volja – volja Božija. Njegovo poznavanje cionizma bilo je površno, imao je osnovu za divljenje prema jevrejskom narodu, ali je poprimilo druge razmere kada je kontaktirao Vahniša.
Od tada započinje njegovo nekritičko prisvajanje cionističkih ideja i stavova, što čini i danas.
Postojali su prethodni interesi među samim cionizmom za Argentinu, istorijski interesi. Vahniš je glavni rabin marokanske jevrejske zajednice u Argentini i pripada Betaru, cionističkoj organizaciji koja je povezana sa partijom Benjamina Netanjahua, izraelskim Likudom.
Od kada je postao zamenik, Milej je počeo da komunicira sa pokretom Habad Lubavič preko ekonomiste Darija Epštajna, koji ga je približio predstavnicima jevrejskog poslovnog sveta kao što su Adrijan Vertajn i Eduardo Elštajn.
Ova organizacija, povezana sa Milejem od kada je postao poslanik, i uz pomoć koje je počeo da dobija sve veći politički prostor, bila je ključna za njegovo dovođenje na mesto predsednika zahvaljujući svojoj moći.
Milej je tema debate, mnogi smatraju da mu je konverzija omogućila da se popne na predsedničku funkciju i da koegzistira mistika, ali i dobra doza pragmatizma. Pomenuti cionistički sektori mu nude ono što želi da čuje: poslat je od Boga da oslobodi Argentinu i daju mu podršku za to. U zamenu traže njegovu proizraelsku politiku. Za Mileja je to odgovarajuće. Koliko su njegovo preobraćenje i fanatizam iskreni, ne znamo, to su akti koji će se tumačiti u budućnosti.
